Стајање средом - Жене у црном

Стајање средом - Жене у црном  јесте континуирано одржавање антиратних протеста у Београду против ратова у бившој Југославији, које су организовале Жене у црном (ЖуЦ), антимилитарситичко-феминистичка група из Београда.

По угледу на Жене у црном из Израела, и Жене у црном у Београду протесте против рата организују једном недељно - сваке среде, током целог трајања рата 1991-1995. године. У атмосфери непроглашеног рата у Србији и хомогенизације нације, континуирани протести - стајања средом, наилазе на подршку у мањем делу јавности, а већином на непријатељство и осуде за „издају нације“.

Специфичност протеста антиратне групе Жена у црном, на начин на који су га започеле жене у Израелу, а прихватиле и жене у Србији и широм света, јесте у перформативном изразу којег су усвојиле као политички исказ о рату - црнина, непокретност тела, ћутање. Тиме су традиционалну, приватну позицију жена које жале за умрлим сродницима, поставиле у јавни простор, у протестни политички израз - „борбену жалост", као универзалну вредност која осуђује рат, и жали за свим људским жртвама, преко свих граница наметнутих сродством, полом, нацијом, вером и др.

Стајање средом - политика

Стајање средом, које је отпочело 9. октобра 1991. године, и завршено са потписивањем Дејтонског споразума у новембру 1995. године, било је „јавни, ненасилни протест против рата, против политике српског режима, национализма, милитаризма, свих видова мржње, дискриминације, насиља.“ У политички кредо Жена у црном улази наслеђе антифашизма и интернационализма, и све то је преточено у максиму „не у наше име“  која „подразумева да је неопходно заузети критичну дистанцу према свакој власти, али и радикални раскид с политикама злочиначких режима“ јер у противном „ они (власт) могу помислити да имају наш пристанак, сагласност па и саучесништво у злоделима.“

Континуирано стајање из среде у среду, током целокупног трајања рата 1991-95. године, јесте одбијање да се рат и ратно стање, агресија на бивше републике Социјалистичке федеративне републике Југославије и ратни злочини прихвате као стање нормалности. За разлику од опозиционих странака режиму Слободана Милошевића ( изузев мањих странака попут Грађанског савеза Србије, и Лиге социјалдемократа Војводине), Жене у црном нису пристале ни на национализам, нити одустале од антиратних протеста. Та истрајност у стајању средом, утемељена је у изразитој политичкој мисли и принципима активисткиња и активиста Жена у црном, који за собом нужно повлаче политичке, антиратне акције као континуиран чин, управо док траје сам рат. Антимилитаризам Жена у црном је однос према политичкој стварности једнако интензивно, колико и међународна заједница прећутно, а интензивно, сматра рат „наставком политике другим средствима“.

Исту  политичку принципијелност Жене у црном су показале и у случају бомбардовања СРЈ 1999. године, осудивши НАТО интервенцију, захтевајући хитан прекид бомбардовања, обнављање мировних преговора, као и да се свим избеглим, расељеним и прогнаним лицима са Косова омогући повратак на Косово, или одлазак у треће земље.

Стајање средом - одлике

Прво стајање средом Жена у црном, одиграло се 09.10.1991. године испред Студентског културног центра (СКЦ) у Београду, а потом се преселило на Трг републике (простор на коме се и данас одржавају  стајања ЖуЦ), и одлике ових антиратних протеста јесу присутност тела, црнина и ћутање.

Присутност тела

Распаду СФРЈ је претходило уздизање национализма, ширење милитаризма, и тиме и ре-патријархализација друштва у Србији,  што је озбиљно нарушило еманципаторска достигнућа СФРЈ у погледу положаја жена. Један од показатеља тог положаја јесте број жена у Народној скупштини Србије. Наиме, на изборима 1963. изабрана је чак 71 жена, док  су први вишестраначки избори 1990. године резултирали са свега 3 жене у посланичким клупама, док је преломне, 2000. године, изабрано свега 28 народних посланица. Жене су у кратком року изгубиле освојене ослободе, и понове гурнуте у приватну сферу (домаћи живот, неучествовање у јавној сфери).

У таквој атмосфери, присутност женског тела  у јавном простору и  у атмосфери рата, које је обоје изнова постало маскулино одн. „мушки простор“, јесте важан политички чин, и супротстављање ретрадиционализацији и изновно успостављање жене као политичког субјекта. Истовремено, тај начин приказује „друштвено постајање и нестајање политичког субјекта.... у оквиру специфичних констелација моћи“.

Лепа Млађеновић једна од оснивачица ЖуЦ,  о првом стајању: „Било ми је  веома непријатно у то време да стојим на улици (...) Није постојала традиција да жене стоје на улицама у знак протеста: знала сам за Израелке, за Италијанке, али једно је било чути о томе, а друго сама стајати. После низа недеља редовног стајања тај елемент који недостаје заснован је и пронађен у нашем сопственом стајању; саме смо створиле своју традицију, смисао и језик.”

Црнина

Црнина је била избор протестне боје Израелки на првом  протестном стајању 1988. године  током I Интифаде, када су оштро осудиле политику државе Израел и злочине израелских војника на окупираним територијама Палестине. Црнина је била знак жаљења за све жртве ратног сукоба.

Сташа Зајовић једна од оснивачица ЖуЦ о црнини као политичком избору: „(Црнина)... је традиционални део женске културе, жене су свођене на приватну сферу, породичну дужност (...) Ту једну приватну породичну дужност трансформишеш у јавну боју, у колективни чин (...) у нешто субверзивно...“

Истовремено, црна боја као традиционална боја жаљења у култури једног дела Медитерана, у политичком кључу Жена у црном је и надилажење традиционалног жаљења својих сродника, и томе насупрот, укључивање свих „других“ који су за националистичке идеологије „презрени и дехуманизовани етнички непријатељи...“

Ћутање

Стајање средом жена у црном одликује и ћутање, као својеврсна занемелост пред ратом, раздањима, злочинима,истовремено, као јавни, политички чин , он је осуда  власти, као налогодавац, починиоца и извршитеља злочина.

Иако ћутање, као колективни, политички ;ин Жена у црном прети да врати родне предрасуде о женама као неполитичким субјектима, оне  које не говоре јавно, јер припадају приватној сфери живота, ћутање  на стајањима  ЖуЦ у ратном периоду, и касније,  била је „... узнемирујућа политика и поетика исказивања истовремене посвећености изговарању неизговоривог и неизговарању изговоривог.“

Лина Вушковић, једна од оснивачица ЖуЦа о ћутању:„Од деведесетих ( година XX века), то је био начин дистанце и метод одбране, начин да покажемо да смо другачије.“