Стендалов синдром

Стендалов синдром, естетски шок, хиперкултуремија, Фирентински синдром је психосоматски поремећај који се најчешће јавља код туриста који су изложени визуелном посматрању великог броја различитих уметничких ремек дела сликарства, вајарства, архитектуре, на једном месту или посматрањем појединачних уметничким дела изузетне уметичке вредности (нпр. Микеланђеловог Давида, Ботичелијеве Венере итд.) у различитим условима. Синдром најчешће прате соматски поремећаји као сто су: убрзан рад срца, вртоглавица, несвестица, збуњеност, све до халуцинација код психосоматски лабилних појединаца. Израз се понекад користи и за сличну реакцију у другим околностима, нпр. када се нека особа суочи са великом лепотом у природи.

Стендхалов синдром је назван по француском писцу Мари-Анри-Белу (17831842), познатом под псеудонимом Стендал

ИсторијатУреди

Стендалов синдром је први описао познати француски писац Мари-Анри-Белу (17831842), познат под псеудонимом Стендал године 1817. у путопису „Рим, Напуљ и Фиренца”, када је посјетио базилику Санта Кроче (Базилика светог крста), где су покопани Николо Макијавелли, Микеланђело и Галилео Галилеј.

"Прекјуче, кад сам се спуштао с Апенина и приближавао Фиренци, срце ми је снажно лупало. Каква детињарија! Најзад, на једној окуци, пред очима ми је пукла равница и угледао сам издалека, као тамну масу, цркву Санта Мариа дел Фиоре и њену чувену куполу, ремек-дело Брунелескија. Ето, ту су живели Данте, Микеланђело, Леонардо да Винчи! - рекао сам самом себи. - Ето, то је та племенита варош, краљица Средњег века! У оквиру тих зидина поново се зачела цивилизација.
(Из рукописа Стендал у коме он описује симптоме „Фирентинског синдрома“)

Званично је именован од стране медицинске струке тек 1979., када је овај синдром описала италијанска психијатрица итал. Graziella Magherini, која је ову врсту психосоматског поремећаја приметила у више од 100 сличних случајева међу туристима који су посећивала бројне музеје у Фиренци.

ИзвориУреди

Спољашње везеУреди