Википедија

Студије медија

Студије медија су дисциплина и поље студија које се бави садржајем, историјом и ефектима различитих медија; нарочито масовних медија. Студије медија могу се ослањати на традиције, како из друштвених, тако и из хуманистичких наука, али углавном из својих основних дисциплина масовне комуникације, комуникације, комуникационих наука и комуникологије.[1]

Истраживачи такође могу развијати и користити теорије и методе из низа других дисциплина, укључујући културолошке студије, реторику (попут дигиталне реторике), филозофију, теорију књижевности, психологију, политичке науке, политичку економију, економију, социологију, антропологију, социјалну теорију, историју уметности и критику, филмску теорију и теорија информација.[2]

Историја уреди

За историју поља погледајте Историја медијских студија. Први програм студија медијских студија у Сједињеним Државама увео је Џон Кулкин у Новој школи 1975. године, у којој је од тада дипломирало више од 2.000 ученика. Кулкин је био одговоран за довођење Маршала Маклухана у Фордхам 1968. године, а потом је основао Центар за разумевање медија, који је постао програм Нове школе.

Студије медија по земљама уреди

Аустралија уреди

Медији се проучавају као широка тема у већини аустралијских држава, при чему је држава Вицториа светски лидер у развоју курикулума.[3] Студије медија у Аустралији први пут су развијене као подручје студија на викторијанским универзитетима почетком 1960-их, а у средњим школама средином 1960-их.

Данас готово сви аустралијски универзитети обухватају курсеве медијских студија. Према извештају аустралијске владе „Изузетност у истраживању за Аустралију”, водећи универзитети у земљи за студије медија (који су по методологији бодовања у извештају били високо изнад светских стандарда) су Универзитет Монаш, QУТ, РМИТ, Универзитет у Мелбурну, Универзитет у Квинсленду и УТС.[4][5]

У средњим школама, рани курс филмских студија почео је да се предаје као део викторијанског нижег средњег програма средином 1960-их. Почетком 1970-их, предавао се проширени курс за студије медија. Курс је постао део средњошколског курикулума (касније познат као Викторијански цертификат о образовању или ВЦЕ) током 1980-их. Од тада је постао и остаје снажна компонента ВЦЕ. Значајне личности у развоју викторијанског средњошколског програма били су дугогодишњи наставник Расденског колеџа медија Петер Гринавеј (који није британски филмски редитељ), Тревор Бар (који је аутор једне од првих књига о медијима, Рефлекције реалности) и касније Џон Мари (који је аутор Кутије у углу, У фокусу и 10 лекција у разумевању филма).

Данас су аустралијске државе и територије у којима се предају медијске студије на секундарном нивоу Аустралијска престонична територија, Северна територија, Квинсленд, Јужна Аустралија, Викторија и Западна Аустралија. Студије медија се тренутно не предају у држави Нови Јужни Велс на секундарном нивоу.

У Викторији, курс медијских студија ВЦЕ је структуриран као: Јединица 1 - Репрезентација, Технологије представљања и Нови медији; Јединица 2 - Продукција медија, аустралијске медијске организације; Јединица 3 - Наративни текстови, планирање продукције; и Јединица 4 - Медијски процес, друштвене вредности и утицај медија. Студије медија такође чине значајан део основног и нижег средњошколског наставног програма, а укључују подручја као што су фотографија, штампани медији и телевизија.

Канада уреди

У Канади су студије медија и студије комуникација укључене у исте департмане и покривају широк спектар приступа (од критичке теорије до организација до стварања истраживања и политичке економије). Током времена су се развила истраживања која користеа теорије и методе из студија културе, филозофије, политичке економије, теорије рода, сексуалности и раса, менаџмента, реторике, теорије филма, социологије и антропологије. Харолд Инис и Маршал Маклухан су познати канадски научници по њиховим доприносима у пољу медијске екологије и политичке економије у 20. веку. Они су у то време били важни чланови школе комуникација у Торонту. У новије време, Школа у Монтреалу и њен оснивач Џејмс Р. Тејлор значајно су допринели пољу организационе комуникације фокусирајући се на онтолошке процесе организација.

Универзитет Карлетон и Универзитет Западног Онтарија су 1945. и 1946. године, респективно, овормили новинарске специјалистичке програме или школе. Програм новинарства такође је створен на Рајерсону 1950. године. Први комуникацијски програми у Канади покренути су на универзитетима Рајерсон и Конкордија. Програм радијске и телевизијске уметности у Рајерсону покренут је 1950-их, док су програми филма, медијских студија/медијске уметности и фотографије такође настали из програма започетих 1950-их. Одељење за комуникологије у Конкордији створено је крајем 1960-их. Рајерсонови програми за радио и телевизију, филм, медије и фотографију били су познати средином 1970-их, и његове програме су копирали други колеџи и универзитети на националном и међународном нивоу.

Маклухан је изјавио да је „техника фрагментације која је суштина машинске технологије” обликовала реструктурирање људског рада и удруживања, а „суштина технологије аутоматизације је супротна”. За успостављање ове везе и објашњења „медијум је порука”, он користи пример електричног светла. Електрично светло је чиста информација и медијум је без поруке, осим ако се користи за записивање неког вербалног огласа или имена. Карактеристика свих медија је да је „садржај” било ког медија увек други медијум. На пример, садржај писања је говор, написана реч је садржај штампе, а штампа је садржај телеграфа. Промена коју медијум или технологија уносе у људске послове је „порука”. Ако се електрично светло користи за фудбал у петак увече или за осветљавање вашег стола, можете тврдити да су садржај електричног светла ове активности. Чињеница да је медијум тај који обликује и контролише облик људског удруживања и деловања чини га поруком. Електрично светло је често превиђено као комуникациони медијум, јер нема никакав садржај. Тек када се електрична светлост користи за писање назива бренда, сматра се као медијумом. Слично радију и другим масовним медијима, електрична светлост елиминише временске и просторне факторе у људском удруживању стварајући дубље учешће. Маклухан је упоредио „садржај” са сочним комадом меса које провалник носи да би одвратио пажњу „пса чувара ума”. Ефекат медија је снажан, јер му се даје други медијски „садржај”. Садржај филма је књига, представа или можда чак и опера.[6]

Кина уреди

У Кини постоје два универзитета која су се специјализовала за студије медија. Кинески универзитет за комуникације, раније познат као Пекиншки институт за радиодифузију, датира још од 1954. ЦУЦ има 15.307 редовних студената, укључујући 9264 додипломаца, 3512 докторских и магистарских кандидата, и 16780 студената у програмима континуираног образовања.[7] Други универзитет познат по студијама медија у Кини је Џеђаншки универзитет за медије и комуникације (ЗУМЦ) који има кампус у Хангџоу и Тонгсјангу. Скоро 10.000 редовних студената тренутно студира у преко 50 програма на 13 колеџа и школа ЗУМЦ-а. Ове две институције произвеле су неке од најсјајнијих кинеских телевизијских талената, као и водеће новинаре у часописима и новинама.

Уједињено Краљевство уреди

У Уједињеном Краљевству, медијске студије су развијене шездесетих година из академских студија англистике и шире из књижевне критике. Кључни датум, према Ендру Криселу, је 1959. година:

Када је Џозеф Тренаман напустио ББЦ-ову Јединицу за даље образовање да би постао први носилац Гранадске истраживачке стипендије за телевизију на Универзитету у Лидсу. Убрзо након 1966. године, на Универзитету у Лестеру основан је Центар за истраживање масовних комуникација, а дипломски програми из медијских студија почели су да ничу на политехници и другим универзитетима током 1970-их и 1980-их.[8]

Џејмс Халоран са Универзитета у Лестеру је имао велики утицај на развоју студија медија и комуникологије, као шеф универзитетског Центра за истраживање масовних комуникација и оснивач Међународне асоцијације за истраживање медија и комуникација.[9] Студије медија се сада предају у целој Великој Британији. Оне су део наставног програма у кључним фазама 1–3, почетни ниво, ГЦСЕ и на А нивоу, а Шкотска управа за квалификације нуди формалне квалификације на више различитих нивоа. То се нуди путем великог броја испитних одбора, укључујући AQA и WJEC.

Много истраживања на пољу студија новинских медија водио је Ројтерсов институт за студије новинарства. Детаљи истраживачких пројеката и резултати објављени су у годишњем извештају РИСЈ.[10]

Референце уреди

  1. ^ Wебстер, Франк (1995). Тхеориес оф Тхе Информатион Социетy. Лондон: Роутледге. ИСБН 0-415-10574-9. 
  2. ^ Даyан, Даниел; Катз, Елиху (1992). Медиа Евентс. Лондон, Енгланд: Харвард Университy Пресс. ИСБН 0-674-55956-8. 
  3. ^ Цоннецтед то тхе wорлдА план то интернатионалисе Вицториан сцхоолинг
  4. ^ Еxцелленце ин Ресеарцх фор Аустралиа, "Сецтион 2: Ресултс бy Фиелд оф Ресеарцх Цоде", Аустралиан Ресеарцх Цоунцил (Говернмент оф Аустралиа)
  5. ^ Еxцелленце ин Ресеарцх фор Аустралиа, "Сецтион 4: Институтионал Репорт" (20. Лангуагес, Цоммуницатион анд Цултуре), Аустралиан Ресеарцх Цоунцил (Говернмент оф Аустралиа), п286
  6. ^ МцЛухан, Марсхалл (1964). Ундерстандинг Медиа: Тхе Еxтенсионс оф Ман  (1ст изд.). МцГраw-Хилл. ИСБН 0-262-63159-8. 
  7. ^ „Wелцоме то Цоммуницатион Университy оф Цхина”. цуц.еду.цн. Архивирано из оригинала 30. 7. 2015. г. Приступљено 26. 7. 2015. 
  8. ^ Цриселл, Андреw (2002). Ан Интродуцторy Хисторy оф Бритисх Броадцастинг (2 изд.). Лондон: Роутледге. стр. 186–7. ИСБН 0-415-24792- 6. 
  9. ^ Мосцо, Винцент (9. 9. 2011). Тхе Политицал Ецономy оф Цоммуницатион (2 изд.). Лондон: Саге Публицатионс. стр. 89. ИСБН 9781446204948. Приступљено 24. 11. 2014. 
  10. ^ „Арцхивед цопy”. Архивирано из оригинала 2016-03-05. г. Приступљено 2016-01-05. 

Литература уреди

  • Меад, Георге Херберт. "Обстацлес анд Промисес ин тхе Девелопмент оф ан Идеал Социетy." Минд, Селф & Социетy, пп. 317–28. Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, 1934.
  • Деwеy, Јохн. "Сеарцх фор тхе Греат Цоммунитy." Тхе Публиц анд Итс Проблемс, пп. 143–84. Неw Yорк: Хенрy Холт & Цо., 1927. "Натуре, Цоммуницатион, анд Меанинг." Еxпериенце анд Натуре, пп. 138–70.
  • Лее, Алфред M. (Wитх Елизабетх Бриант Лее) (1937). Тхе Фине Арт оф Пропаганда: А Студy оф Фатхер Цоугхлин’с Спеецхес. 
  • Лассwелл, Харолд. (1937). Пропаганда Тецхниqуе ин тхе Wорлд Wар. стр. 214—22. ИСБН 0-8240-0458-2. 
  • Лассwелл, Харолд (1937). „Пропаганда”. Енцyцлопедиа оф тхе Социал Сциенцес. стр. 521—27. 
  • Ховланд, Царл I.; Артхур А. Лумсдаине; Фред D. Схефиелд (1949). „Еxпериментс ин Масс Цоммуницатион”. Студиес ин тхе Социал Псyцхологy ин Wорлд Wар II, Америцан Солдиер Сериес. Неw Yорк: Мацмиллан. 3: 3—16, 247—79. 
  • Адорно, Тхеодор W. (1945). „А Социал Цритиqуе оф Радио Мусиц”. Кенyон Ревиеw. 7: 208—17. 
  • Гитлинн, Тодд (1974). Медиа Социологy: тхе Доминант Парадигм. 
  • Цхаффее, Стевен Х., & Хоцкхеимер, Ј.. "Тхе Бегиннингс оф Политицал Цоммуницатион Ресеарцх ин тхе Унитед Статес: Оригинс оф тхе ‘Лимитед Еффецтс’ Модел." Тхе Медиа Револутион ин Америца & Wестерн Еуропе, пп. 267–96. Ед. Ев Рогерс & Ф. Балле. Норwоод, Н.Ј.: Аблеx, 1985.
  • Хутцхбy, Иан (2006). Медиа Талк: Цонверсатион Аналyсис анд тхе Студy оф Броадцастинг. Берксхире: Опен Университy Пресс. стр. 5. ИСБН 0-335-20995-5. 
  • Ходге, Р.; Трипп, D. (1986). Цхилдрен анд Телевисион . Цамбридге: Политy Пресс. ИСБН 0-8047-1352-9. 
  • Палмер, П (1986). Тхе Ливелy Аудиенце: А Студy оф Цхилдрен ароунд тхе ТВ сет. Сyднеy: Аллен & Унwин. ИСБН 0-86861-970-1. 
  • Фиске, Јохн (1987). Телевисион Цултуре. Лондон: Роутледге. стр. 68–9. ИСБН 0-415-03934-7. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Studije_medija&oldid=27677329”