Википедија

Свемирски телескоп Спицер

Свемирски телескоп Спицер, раније Инсталација свемирског инфрацрвеног телескопа (енгл. Space Infrared Telescope Facility - SIRTF), био је инфрацрвени свемирски телескоп лансиран 2003. године и изведен из употребе 30. јануара 2020.[4][8]

Свемирски телескоп Спицер
Уметнички приказ Свемирског телескопа Спицер.
ИменаИнсталација свемирског инфрацрвеног телескопа
Тип мисијеИнфрацрвени свемирски телескоп
ОператорНАСА / ЈПЛ / Калтех
ЦОСПАР ИД2003-038А
САТЦАТ но.27871
Вебсајтwww.spitzer.caltech.edu
Трајање мисијеПланиран: 2,5 до 5+ година[1]
Примарна мисија: 5 година, 8 месеци, 19 дана
Крај: 16 година, 5 месеци, 4 дана
Својства свемирске летелице
ПроизвођачЛокхид
Бол аероспејс
Лансирна маса950 кг (2.094 лб)[1]
Сува маса884 кг (1.949 лб)
Маса терета851,5 кг (1.877 лб)[1]
Почетак мисије
Датум лансирања25. август 2003, 05:35:39 УТЦ[2]
РакетаДелта II 7920H[3]
Место лансирањаКејп Канаверал SLC-17B
Улазак у службу18. децембар 2003
Крај мисије
ОдлагањеДеактивиран на Земљиној пратећој орбити
Деактивирано30. јануар 2020[4]
Орбитални параметри
Референтни системХелиоцентрична[1]
РежимЗемљино пратећи[1]
Ексцентрицитет0,011[5]
Перихелион алтитуда1,003 АУ[5]
Апхелион алтитуда1,026 АУ[5]
Инклинација1,13°[5]
Период373,2 дана[5]
Епоха16. март 2017 00:00:00
Главни телескоп
ТипРичи–Кретјен [6]
Пречник0,85 м (2,8 фт)[1]
Фокална дужина10,2 м (33 фт)
Таласне дужинеинфрацрвена, 3,6–160 μм[7]
 
Инфрацрвена посматрања могу видети предмете скривене у видљивој светлости, као што је приказани ХУДФ-ЈД2. То показује како је Спицер ИРАЦ камера могла да види даље од таласних дужина Хаблових инструмената.

Планирани период мисије требало је да буде 2,5 године са очекивањем пре лансирања да би се мисија могла продужити на пет или мало више година док се не исцрпи залиха течног хелијума на броду. То се догодило 15. маја 2009.[9] Без течног хелијума за хлађење телескопа на врло ниске температуре потребне за рад, већина инструмената више није била употребљива. Међутим, два модула најкраћих таласних дужина ИРАЦ камере наставили су да раде са истом осетљивошћу као пре исцрпљивања криогена и наставили су да се користе почетком 2020. у Спицеровој топлој мисији. Испитивања пред лансирање спроведена су како би се утврдиле очекиване перформансе опреме у овом стању, заједно са тестовима на Универзитету у Рочестеру, који су потврдили континуирану способност детектора.[10][11] Током топле мисије, два канала таласних дужина ИРАЦ-а радила су на 30 К, за које се предвиђало да ће доживети малу или никакву деградацију у поређењу са номиналном мисијом. Спицерови подаци, како из примарне, тако и из топле фазе, архивирани су у Инфрацрвеној научној архиви (ИРСА).

У складу са НАСА-ином традицијом, телескоп је преименован након успешне демонстрације рада, 18. децембра 2003. За разлику од већине телескопа које је именовао одбор научника, обично по познатим преминулим астрономима, ново име за СИРТФ произашло је из такмичења отвореног за ширу јавност. Такмичење је довело до тога да је телескоп именован у част астронома Лимана Спицера, који је промовисао концепт свемирских телескопа током 1940-их.[12] Спицер је 1946. године написао извештај за РАНД корпорацију описујући предности ванземаљске опсерваторије и како би то могло бити остварено расположивом или предстојећом технологијом.[13][14] Он је предложен због свог пионирског доприноса ракетној технологији и астрономији, као и „због своје визије и вођства у артикулисању предности и користи које се могу остварити Програмом свемирског телескопа”.[12]

Спицер који је коштао 776 милиона долара[15] лансиран је 25. августа 2003. у 05:35:39 УТЦ са Кејп Канаверала СЛЦ-17Б на ракети Делта II 7920Х.[2]

Он је постављен је у хелиоцентричну орбиту (за разлику од геоцентричне) која касни и удаљава се од Земљине орбите са отприлике 0,1 астрономске јединице годишње (орбита која „прати Земљу”[1]). Примарно огледало је пречника 85 цм (33 ин), ф/12, направљено је од берилијума и било је хлађено на 5,5 К (−268 °Ц; −450 °Ф). Сателит садржи три инструмента који су му омогућавала да врши астрономско снимање и фотометрију од 3,6 до 160 микрометара, спектроскопију од 5,2 до 38 микрометара и спектрофотометрију од 5 до 100 микрометара.[7]

Историја уреди

Почетком 1970-их астрономи су почели да разматрају могућност постављања инфрацрвеног телескопа изнад заклањајућих ефеката Земљине атмосфере. Године 1979, извештај Националног истраживачког савета Националне академије наука, Стратегија свемирске астрономије и астрофизике за 1980-те, идентификовао је Инсталацију свемирског инфрацрвеног телескопа (СИРТФ) као „један од два главна астрофизичка објекта [који требају да буду развијени] за Спејслаб”, шатл платформу. Предвиђајући значајне резултате од предстојећег сателита Екплорер и од мисије Шатл, извештај је такође фаворизовао „проучавање и развој ... дуготрајних свемирских летова инфрацрвених телескопа охлађених на криогене температуре.”

Лансирање Инфрацрвеног астрономског сателита, јануара 1983. године, који су заједнички развили Сједињене Државе, Холандија и Велика Британија, ради извођења првог инфрацрвеног истраживања неба, подстакло је апетите научника широм света за додатне свемирске мисије засноване на брзим побољшањима технологије инфрацрвених детектора.

 
СИРТФ у чистој соби Свемирског центра Кенеди.
 
Лансирање СИРТФ телескопа 2003. године помоћу 300. Делта рокете.

Већина раних концепата предвиђала је поновљене летове у НАСА-ином спејс шатлу. Овај приступ развијен је у ери када се очекивало да Шатл програм подржи недељне летове у трајању до 30 дана. Предлог агенција НАСА из маја 1983. године описао је СИРТФ као мисију повезану са шатлом, са теретом еволуирајућих научних инструмената. Очекивало се неколико летова са могућим преласком у проширени начин рада, вероватно у сарадњи са будућом свемирском платформом или свемирском станицом. СИРТФ би био јенометарске класе, криогено хлађена, вишекорисничка инсталација, која се састоји од телескопа и припадајућих инструмената жижне равни. Он би био лансиран помоћу спејс шатла и остао би причвршћен за шатл као свемирски лабораторијски терет током астрономских посматрања, након чега би био враћен на Земљу ради обнове пре поновног лета. Очекивало се да ће се први лет догодити око 1990. године, а следећи летови су требали да почну приближно годину дана касније. Међутим, лет Спејслаб-2 на летелици СТС-51-Ф је показао да окружење шатла слабо погодује уграђеном инфрацрвеном телескопу због загађења из релативно „прљавог” вакуума асоцираног са орбитерима. До септембра 1983. НАСА је разматрала „могућност дуготрајне [слободно-летеће] мисије СИРТФ”.[16][17]

Спицер је једина од Великих опсерваторија коју није лансирана помоћу Спејс-шатла, како је првобитно било предвиђено. Међутим, након катастрофе Челенџера 1986. године, горњи сегменти Кентаураа ЛХ2–ЛОX, који би били потребна да се постави у своју коначну орбиту, забрањени су за употребу са шатлом. Мисија је претрпела низ редизајнирања током 1990-их, првенствено због буџетских разлога. То је резултирало много мањом, али и даље потпуно опремљеном мисијом која би могла да користи мању потрошну ракету Делта II.[18]

Референце уреди

  1. ^ а б в г д ђ е „Абоут Спитзер: Фаст Фацтс”. Цалтецх. 2008. Архивирано из оригинала 2. 2. 2007. г. Приступљено 22. 4. 2007. 
  2. ^ а б Харwоод, Wиллиам (25. 8. 2003). „300тх Делта роцкет лаунцхес неw wиндоw он Универсе”. ЦБС Неwс виа Спацефлигхт Ноw. Архивирано из оригинала 22. 04. 2016. г. Приступљено 1. 12. 2016. 
  3. ^ „Спитзер Спаце Телесцопе: Лаунцх/Орбитал Информатион”. Натионал Спаце Сциенце Дата Центер. Приступљено 26. 4. 2015. 
  4. ^ а б Ендинг ин 2020, НАСА'с Инфраред Спитзер Миссион Леавес а Гап ин Астрономy. Јонатхан О'Цаллагхан. Сциентифиц Америцан. Јуне 4, 2019.
  5. ^ а б в г д „ХОРИЗОНС Wеб-Интерфаце”. Јет Пропулсион Лабораторy. Приступљено 16. 3. 2017. 
  6. ^ „Абоут Спитзер: Спитзер'с Телесцопе”. Цалтецх. Архивирано из оригинала 24. 2. 2007. г. Приступљено 22. 4. 2007. 
  7. ^ а б Ван Дyк, Сцхуyлер; Wернер, Мицхаел; Силберманн, Нанцy (март 2013) [2010]. „3.2: Обсерваторy Десцриптион”. Спитзер Телесцопе Хандбоок. Инфраред Сциенце Арцхиве. Приступљено 18. 10. 2015. 
  8. ^ Манн, Адам (30. 1. 2020). „НАСА'с Спитзер Спаце Телесцопе Ендс 16-Yеар Миссион оф Дисцоверy - НАСА'с Спитзер спаце телесцопе споттед 7 Еартх-сизе wорлдс орбитинг анотхер стар, а неw ринг ароунд Сатурн анд манy море wондерс ин спаце.”. Тхе Неw Yорк Тимес. Приступљено 4. 2. 2020. 
  9. ^ Цлавин, Wхитнеy (15. 5. 2009). „НАСА'с Спитзер Бегинс Wарм Миссион”. НАСА/Цалтецх. ссц2009-12, јпл2009-086. Приступљено 26. 4. 2015. 
  10. ^ Стауффер, Јохн (август 2007). „Тхе Спитзер Wарм Миссион Сциенце Проспецтс” (ПДФ). Спитзер Wарм Миссион Wорксхоп. Архивирано из оригинала (ПДФ) 31. 01. 2020. г. 
  11. ^ Спитзер Сциенце Центер. „Цyцле-6 Wарм Миссион”. НАСА / ЈПЛ. Архивирано из оригинала 4. 7. 2010. г. Приступљено 16. 9. 2009. 
  12. ^ а б „Wхо wас Лyман Спитзер?”. НАСА: Фор Едуцаторс. Цалифорниа Институте оф Тецхнологy анд тхе Јет Пропулсион Лабораторy. 11. 3. 2004. Архивирано из оригинала 30. 07. 2016. г. Приступљено 6. 1. 2009. 
  13. ^ Царолyн Цоллинс Петерсен; Јохн C. Брандт (1998). Хуббле висион: фуртхер адвентурес wитх тхе Хуббле Спаце Телесцопе. ЦУП Арцхиве. стр. 193. ИСБН 978-0-521-59291-8. 
  14. ^ Зиммерман, Роберт (2008). Тхе универсе ин а миррор: тхе сага оф тхе Хуббле Телесцопе анд тхе висионариес wхо буилт ит . Принцетон Университy Пресс. стр. 10. ИСБН 978-0-691-13297-6. 
  15. ^ „Спитзер Спаце Телесцопе Фаст Фацтс”. НАСА ЈПЛ. Приступљено 21. 8. 2020. 
  16. ^ Wатанабе, Сусан (22. 11. 2007). „Студyинг тхе Универсе ин Инфраред”. НАСА. Архивирано из оригинала 07. 07. 2019. г. Приступљено 8. 12. 2007. 
  17. ^ Кwок, Јохннy (јесен 2006). „Финдинг а Wаy: Тхе Спитзер Спаце Телесцопе Сторy”. Ацадемy Схаринг Кноwледге. НАСА. Архивирано из оригинала 8. 9. 2007. г. Приступљено 9. 12. 2007. 
  18. ^ Риеке, Георге (2006). Тхе Ласт оф тхе Греат Обсерваториес: Спитзер анд тхе Ера оф Фастер, Беттер, Цхеапер ат НАСА. Тхе Университy оф Аризона Пресс. стр. [1]. ИСБН 0-8165-2558-7. 

Спољашње везе уреди

 
Свемирски телескоп Спицер на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Svemirski_teleskop_Spicer&oldid=27679863”