Светилиште Госпе Лурдске

Светилиште Госпе Лурдске је подручје од католичког светилишта (пећине) до Госпе Лурдске^[1]^[2] у граду Лурду, Француска. Светилиште је одредиште за ходочаснике; круже гласине да су болесни ходочасници чудесно излечени водом из Лурда. Ово земљиште је у власништву и под управом римокатоличке цркве и има неколико функција, укључујући богослужбене активности, канцеларије и смештај болесних ходочасника и њихових помагача. Светилиште укључује саму пећину, оближње славине које деле лурдску воду и канцеларије Лурдског медицинског завода, као и неколико цркава и базилика. Комплекс се простире на површини од 51 хектара и укључује 22 одвојена центра богослужења.^[3] Постоји шест службених језика светилишта: француски, енглески, италијански, шпански, холандски и немачки.

Историја

Светилиште Госпе Лурдске у Француској основано је у 19. веку. Године 1858, од 11. фебруара до 16. јула, 14-годишња сељанка звана Бернадет Субиру видела је визију Девице Марије. Визија је била Марија како стоји поред ружиног грма на улазу у пећину Масабијел, на левој обали потока. Бернадет је ову визију видела 18 пута. Речено јој је да ће се појавити извор и да ће људи доћи у поворци.

На копну омеђеном петљом реке Гав де По налази се изданак стене зване Масабијел, (од masse vieille: „стара маса“). На северном делу ове стене, у близини обале реке, налази се природна плитка пећина неправилног облика, у којој су се догодила указања.^[4]

У време указања, пећина је лежала подаље изван града, на заједничком терену који су сељани различито користили за испашу животиња, сакупљање дрва за огрев и као одлагалиште смећа, и био је на гласу као непријатно место.^[5]

Године 1864, Лионски вајар Жозеф-Хјуз Фабиш је изнајмљен да на основу Бернадетиних описа створи статуу Госпе Лурдске. Иако је то постао иконски симбол Госпе Лурдске, статуа приказује лик који је не само старији и виши од Бернадетиног описа, већ и више у складу са ортодоксним и традиционалним приказима Девице Марије. Кип почива у ниши у којој се Богородица указала Бернадети. Првобитни грм дивље руже уништили су убрзо након указања ходочасници који су тражили реликвије, али је новији засађен у близини.^[6]

Због француског политичког преокрета који је резултирао принудним одвајањем цркве и државе, имовина и земљиште били су одузети цркви и враћени у власништво града 1910. Тадашњи бискуп, монс. Франсоа-Гзавје Шоефер оспорио је ову конфискацију и било му је дозвољено да закупљује Светилиште од града до избијања Првог светског рата 1914.^[7]

Касније је посета Маршала Пета 1941. године у Лурду обезбедила званично признање Светилиште. Црквени службеници су успешно поднели молбу Пету да дозволи цркви да поврати власништво над Светилиште.^[7]

Лурдска вода

Лурдска вода тече из извора на истом месту где ју је открила Бернадет. Оригинални извор се може видети унутар пећине, осветљен одоздо и заштићен стакленим параваном. Ходочасници пију лурдску воду због њене цењене лековите моћи. Води се приступа из појединачних славина смештених између пећине и купалишта. Вода из Лурда детаљно је анализирана од стране независних хемичара 1858. и 1859. године, и чини се да нема латентну моћ лечења и да нема посебна научна или лековита својства. Упркос томе, вода је сама по себи јак симбол посвећености за ходочаснике у Лурду, а многи купују статуе и бројанице на којима се налазе мале боце с том водом, или носе кући велике пластичне посуде напуњене том водом.

Главне цркве

Крипта

Крипта је била прва црква која је завршена, и данас је међу најмањима. Изградњу су започели Абе Пејрамал и Мгр. Лоренс. Бернадетин отац је радио на њеној изградњи и био је присутан на њеном званичном отварању, на недељу Духова, 1866.

Наос је мало ало запажено својство, као и огромни стубови који подупиру тежину горње базилике, која је саграђена на њему.

У Крипту се улази ходником, чијим улазом доминира велика бронзана статуа Светог Петра, који држи кључеве Царства небеског. Насупрот стоји статуа Пија X. Зидови ходника и наос су обложени малим мермерним плочама, познатим као ex voto плоче, дониране захваљујући примљеним духовним услугама.^[8]

Горња базилика

Базилика Безгрјешног зачећа, позната под називом Горња базилика, била је друга од завршених цркава, а освећена је 1876. То је импресивна, сложена зграда у готском стилу, коју је пројектовао архитекта Хиполите Дуранд, а на једној страни изгледа као да изази директно из стене Масабјел (светилиште је непосредно изнад пећине). Зидови су обложени са ex voto плочама и транспарентима званичних Националних ходочашћа из прошлости. Она има серију витража који приказују различите догађаје из приче о Лурду; прозори клиресора приказују Марију као другу Еву.

Спољашњошћу доминира 70м висок торањ и два мања торња (завршена тек 1908). Изнад улаза је мозаик који приказује папу Пија IX, који је дефинисао догму о Безгрешном зачећу 1854. године.^[9]

Црква Св. Бернадет

Најновија од главних центара богослужења је Црква Свете Бернадет која је освећена 1988. године. Изграђена је насупрот пећине преко реке, на месту где је Бернадет стајала током последњег (18.) указања.

Црква Свете Бернадет је модерна зграда са сразмерно мало украса. Дизајнирана је тако да у наос добије што више природне светлости, и коришћени су светли материјали, што чини грађевину приметно светлијим од Подземне базилике. Ову цркву је дизајнирао архитекта Жан-Пол Феликс.

Она је такође свестранија зграда. У наосу је предвиђен простор за 5.000 поклоника који седе и 350 инвалидских колица, али се могу извући преграде које деле објекат на мање делове. Поред тога, грађевина укључује хемицикл, велику предаваоницу која се може користити за богослужења и низ конференцијских соба и мањих соба које се могу користити за девоцијске или недевоцијске активности.^[10]

Капела Св. Жозефа

Капела Св. Жозефа, названа у част Маријиног супруга Светог Јосифа, налази се на самом крају Еспланаде, у близини капије Светог Мишела. То је модерна, бетонска црква, углавном под земљом, са мало природног светла. Дизајнирао ју је Пјер Ваго, а освећена је 1. маја 1968. године. Ова грађевина може да прими 450 поклоника који седе и 80 особа у инвалидским колицима.^[11]

Лурдске пећине

Мјесто на којем је Бернадетте Соубироус, како се каже, видјела Лурдска указања, назива се Лурдске пећине, што је најпознатије мјесто у светилишту. Вода Лурда тече из извора који се налази унутар пећине. Од 2014. до 2018. године, окружење пећине је модифицирано како би се олакшао пролазак ходочасника кроз различите објекте око пећине. На обалама је изграђена нова шетница, из пећине су уклоњене славине за воду са извора, направљене су нове чесме за ходочаснике, обновљена купатила и изграђен нови мост. На десној обали подигнута је капела свјетла за ходочаснике да пале свијеће.^[12]

Нови простор испред Пећине де Масабјел
Новопошумљена површина узводно од поћине
Нови мост код пећине се може подићи у случају поплаве
Нове капеле светла
Горионице свећа унутар капеле светла
Нова надстрешница на улазу у базене
Нове фонтане
Пећина Масабјел

Скептицизам и критика

Од најранијих Лурдских указивања водила се интензивна расправа о њиховој истинитости. Најранији истражитељи, укључујући свештеника Абеа Доминика Пејрамала и шефа полиције Доминика Жакомета. Њих двоје су у почетку били уверени да имају посла с подвалом (обојица су се касније предомислили), а неколико истраживача је од тада више аспеката Лурдског феномена доводило у питање.

Указања у Лурду догодила су се у позадини богате мреже народне побожности, која је била високо заступљена у целој регији Пиренеја у 19. веку. У деценијама пре 1858. године, неколико деце у малим пиренејским селима (са обе стране границе) тврдило је да је видело указања Девице Марије на удаљеним локацијама. Многи сматрају да је Бернадет једноставно понављала добро испробани трик да би стекла пажњу и репутацију. Верници тврде да то није вероватно, будући да је Бернадет тврдила да је дама називала себе „безгрешним зачећем“, позивајући се на доктрину формално успостављену пре само четири године и са којом Субиру вероватно није био упозната.^[13]

Модерни Лурд садржи многе продавнице сувенира. Неким посетиоцима се можда неће свидети комерцијализам делова Лурда, а продавнице украшене неоном преплављене су оним што је Малколм Мугриџ, присталица светилишта, назвао „накинђуреним моштима, брик-а-бриком побожности“.^[14] Лурд је назван „Дизнилендом католичке цркве“. Критичари тврде да Лурдски феномен није ништа друго него значајан извор прихода за град и регион, који стога има снажан интерес да одржи прилив ходочасника.^[15] Црква се, међутим, дистанцира од комерцијализације. Много штандова са тричаријом је у приватном власништву, а пиљарима је строго забрањен приступ унутар светишта.

Референце

^ „Цатхолиц Онлине: Аппаритионс оф Оур Ладy оф Лоурдес Фирст Аппаритион”. Архивирано из оригинала 12. 4. 2005. г.
^ 2009 Цатхолиц Алманац . Оур Сундаy Виситор Публисхинг. 2009. ИСБН 9781592764419.
^ „Лоурдес”.
^ Рутх Харрис, Лоурдес: Бодy анд Спирит ин тхе Сецулар Аге, Пенгуин Боокс, 1999, п. 52.
^ Рутх Харрис, Лоурдес: Бодy анд Спирит ин тхе Сецулар Аге, Пенгуин Боокс, 1999, п. 53.
^ Оливер Тодд, Тхе Лоурдес Пилгрим, Маттхеw Јамес Публисхинг, 2003, п. 41.
^ ^а ^б Рутх Харрис, Лоурдес: Бодy анд Спирит ин тхе Сецулар Аге, Пенгуин Боокс, 1999, п. 365.
^ Оливер Тодд, Тхе Лоурдес Пилгрим, Маттхеw Јамес Публисхинг, 2003, п. 42-3.
^ Оливер Тодд, Тхе Лоурдес Пилгрим, Маттхеw Јамес Публисхинг, 2003, п. 43.
^ Оливер Тодд, Тхе Лоурдес Пилгрим, Маттхеw Јамес Публисхинг, 2003, п. 45.
^ Оливер Тодд, Тхе Лоурдес Пилгрим, Маттхеw Јамес Публисхинг, 2003, п. 46.
^ „Инаугуратион ду Пројет Гротте, Цоеур де Лоурдес - Сите д'информатионс ен лигне, сур Лоурдес ет ле Паyс де Лоурдес” (на језику: француски). 4. 4. 2018.
^ Францис Троцху. Саинт Бернадетте Соубироус:1844-1879. Пантхеон. стр. 156—158.
^ Муггеридге цонтрастс тхе "таwдрy релицс, тхе бриц-а-брац оф пиетy" wитх тхе спиритуал пхеномена хе десцрибес еxпериенцинг ин Лоурдес. (Јесус Редисцоверед, А Висит То Лоурдес, Фонтана 1969.[1]
^ "Цонсуминг Висионс—Масс Цултуре анд тхе Лоурдес Схрине, Сузанне Кауфман", Боок ревиеwед бy Лаwренце С. Цуннингхам Университy оф Нотре Даме, Цоммонwеал 23 Септембер 2005.[2] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. мај 2011)

Литература

Оливер Тодд, Тхе Лоурдес Пилгрим, Маттхеw Јамес Публисхинг, 2003
Хералд, Цатхолиц. „70тх оффициал мирацулоус хеалинг ат Лоурдес”. цатхолицхералд.цом. Приступљено 2020-02-04.
Рутх Харрис, Лоурдес: Бодy анд Спирит ин тхе Сецулар Аге, Пенгуин Боокс, 1999.
„Лоурдес: лес травауx де рéамéнагемент де ла Гротте де Массабиелле дéбутент мерцреди”. Франце 3 Оццитание (на језику: француски). Приступљено 2019-01-08.
Ле Гуиде Оффициел дес Санцтуаирес, Ед. Санцтуаирес Нотре Даме де Лоурдес, ISBN 2-914971-05-2.
Харрис, Рутх (1999). Лоурдес: Бодy анд Спирит ин тхе Сецулар Аге. Лондон: Пенгуин Боокс. ИСБН 0-7139-9186-0.
Лоурдес 4. Нд.еду. Ретриевед он 2011-09-19.
Éмиле Зола, Лоурдес, 1894, qуотед ин Рутх Харрис, Лоурдес: Бодy анд Спирит ин тхе Сецулар Аге, Пенгуин Боокс, 1999
А. Пéпин, "Ле Пèре Франçоис Пицард: дирецтеур де л'ассоциатион де Нотре-Даме де Салут ат дес пèлеринагес натионауx", Пагес д'арцхивес но.3 (Новембер 1963) п. 225, qуотед ин Рутх Харрис, Лоурдес: Бодy анд Спирит ин тхе Сецулар Аге, Пенгуин Боокс, 1999
Аццординг то оне оф тхе цхаплаинс интервиеwед ин тхе 2008 ЕWТН доцументарy Тхе Лоурдес Еxпериенце.
Лоурдес: А Пеопле фром Еверy Натион, Сервице Промотион дес Санцтуаирес Нотре-Даме де Лоурдес, 2002
Мирацле wоркер | Социетy. Тхе Гуардиан.
Лассерре, Хенри (1906). Оур Ладy оф Лоурдес (11тх изд.). Неw Yорк: П. Ј. Кенедy & Сонс.
Лаурентин, L. (1988). „Лоурдес”. Мариенлеxикон. Регенсбург: Еос Верлаг.
„Ла Виерге цоуроннéе – Лоурдес”. Архивирано из оригинала 2014-09-05. г. Приступљено 2014-09-04.
„"Марие Реине, 22 аоûт", Зенит, 21 Аоûт 2013”.
Глyнн, Паул (2003). Хеалинг Фире оф Цхрист: Рефлецтионс он Модерн Мирацлес. Игнатиус Пресс.
Харрис, Рутх (1999). Лоурдес: Бодy анд Спирит ин тхе Сецулар Аге. Пенгуин Боокс. ИСБН 0-71-399186-0.
Марнхам, Патрицк (1982). Лоурдес, А Модерн Пилгримаге. Имаге Боокс.

Спољашње везе

Sanctuary of Our Lady of Lourdes – Official website
The Grotto of the Apparitions – Online transmissions
The cures at Lourdes recognised as miraculous by the Church
„Лоурдес”.

43° 05′ 51″ Н 0° 03′ 30″ W / 43.09750° С; 0.05833° З / 43.09750; -0.05833

[1] „Цатхолиц Онлине: Аппаритионс оф Оур Ладy оф Лоурдес Фирст Аппаритион”. Архивирано из оригинала 12. 4. 2005. г.

[2] 2009 Цатхолиц Алманац . Оур Сундаy Виситор Публисхинг. 2009. ИСБН 9781592764419.

[Lourdes-3] „Лоурдес”.

[4] Рутх Харрис, Лоурдес: Бодy анд Спирит ин тхе Сецулар Аге, Пенгуин Боокс, 1999, п. 52.

[5] Рутх Харрис, Лоурдес: Бодy анд Спирит ин тхе Сецулар Аге, Пенгуин Боокс, 1999, п. 53.

[OliverTodd-6] Оливер Тодд, Тхе Лоурдес Пилгрим, Маттхеw Јамес Публисхинг, 2003, п. 41.

[RuthHarris-7] а ^б Рутх Харрис, Лоурдес: Бодy анд Спирит ин тхе Сецулар Аге, Пенгуин Боокс, 1999, п. 365.

[8] Оливер Тодд, Тхе Лоурдес Пилгрим, Маттхеw Јамес Публисхинг, 2003, п. 42-3.

[9] Оливер Тодд, Тхе Лоурдес Пилгрим, Маттхеw Јамес Публисхинг, 2003, п. 43.

[10] Оливер Тодд, Тхе Лоурдес Пилгрим, Маттхеw Јамес Публисхинг, 2003, п. 45.

[11] Оливер Тодд, Тхе Лоурдес Пилгрим, Маттхеw Јамес Публисхинг, 2003, п. 46.

[12] „Инаугуратион ду Пројет Гротте, Цоеур де Лоурдес - Сите д'информатионс ен лигне, сур Лоурдес ет ле Паyс де Лоурдес” (на језику: француски). 4. 4. 2018.

[13] Францис Троцху. Саинт Бернадетте Соубироус:1844-1879. Пантхеон. стр. 156—158.

[14] Муггеридге цонтрастс тхе "таwдрy релицс, тхе бриц-а-брац оф пиетy" wитх тхе спиритуал пхеномена хе десцрибес еxпериенцинг ин Лоурдес. (Јесус Редисцоверед, А Висит То Лоурдес, Фонтана 1969.[1]

[15] "Цонсуминг Висионс—Масс Цултуре анд тхе Лоурдес Схрине, Сузанне Кауфман", Боок ревиеwед бy Лаwренце С. Цуннингхам Университy оф Нотре Даме, Цоммонwеал 23 Септембер 2005.[2] Архивирано на сајту Wayback Machine (20. мај 2011)

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

[13]

[14]

[15]