Техничко роњење

Техничко роњење једна је од ронилачких активности која означава све оне ронилачке активности које се обављају из личног задовољства а прелазе границе рекреативног роњења и захтева обиман тренинг и специјализовану опрему. Као границом рекреативног роњења сматра се онај ниво који не прелази границе без декомпресионих застанака или компјутера, не прелазе дубину од 40 метара, не обавља се тамо где нема директног приступа површини, у просторима у којима нема природне светлости или није на више од 60 метара дубине.^[1]

I док специјалисти баромедицине сматрају да је сваки зарон код кога се користи мешаванина гасова технчко роњење, велики број савеза за подводне активности, па и онај у Србији, сматрају да је ова дефиниција преопширна и у другом погледу пререстриктивна.

Техничко роњење није за све и није нужно као начин уживања у роњењу, међутим за оне који су спремни да прихвате повећане ризике, и да издвоје време и позамашну суму новца за специјализовану опрему, техничко роњење може им пружити исти степен задовољства као и рекреативно роњење.

Општа разматрања

У својим зачецима техничка роњења била су искључиво професионална, војна или индустријска. Наглом и екстремном експанзијом спортског и рекреативног ронилаштва уклоњене су границе између оних којима је роњење посао и оних који се роњењем као спортом баве искључиво из забаве и задовољства.

Данас је нормална људска жеља за бављењем спортом све више надмашила границе просечних ронилаца, због жеље за остваривањем све бољих резултата, такмичења са другима и самим собом. Све то довело је до јако великог интересовања за оваквим подводним активностима.

Данас већина ронилачких центара и клубова нуди курсеве техничких роњења, који се најчешће сматрају нормалним наставком едукације сваког рониоца, иако се са тим баромедицина не слаже јер, сматра да је стандардно роњење са компримованим гасом довољно велики изазов и да нуди највеће задовоqство у овој необавезној, рекреативној активности.

Захтевност и ризици

Сложена обука један је од захтева за техничко роњење

Техничка роњења су врло захтевна у погледу припреме, али и самог начина реализације због:

велике количине опреме,
већа сложеност опреме,
употребе гасних мешавина које су захтевније у погледу припреме и набавке,
велике тежина опреме и
потребе за добром концентрацијом и прецизношћу
обимне ронилачке обуке
специјализованог тима
техничке обука

Све то може да отежава рекреативно роњење и одузме овом спорту његову атрактивности са једне стране, иако са друге, омогућава дубље уроне и дуже задржавање под водом.

Стандардни аргумент већине ронилачких инструктора за рекреативна роњења са вештачким мешавинама гасова је смањени ризик од декомпресијске болести непознатог узрока. А да ли је баш тако? На основу бројних студија проблем декомпресионе повреда и даље постоји. Иако је она врло ретка појава у рекреативном роњењу до 40 метара дубине, огромна већина ронилаца доживи декомпресиону болест као последицу сопствене или туђе грешке због:

неодговарајуће трајање декомпресије (однос дужине и дубине урона),^[2]
квар опреме,
појачана реакција на стрес (посебно паничне реакције),
спашавање другог рониоца и сл.

Због наведених и сличних узрока , дисбаричне ронилачке болести код техничких роњења су учестале и због све веће упоррабе сложене и компликоване ронилачке опреме, чиме се повећава могућност за грешку. Уз то, велику улогу у безбедности играју и екстремни услови роњења (дуже и дубље роњење и ризичније средине у којима се оно обавља).

„

Зато је важно навасти да је за прелаз на техничка роњења неопходно велико искуство, ментална стабилност, и јако добро здравствено стање.

”

Разлике

Ризике између техничког роњења могу се упоредити кроз два аспекта – технички и медицински.

Технички апект

Припрему гасова за дисање током роњења може обављати само добро обучено и школовано особље уз изетну пажњу, због комплексности система за припрему гасова што повећава ризике од људске и техничке грешке, посебно у раду с кисеоником због опасности од пожара и експлозије.
Посебне ризике носи и складиштење, руковање и транспорт боца са гасовима под притиском.
У техничке ризике сврста се и правилан одабир гасне мешавине за планирано роњење.
Како је због количине опреме за њену употребу потребно извесно време, проблем може настати код потребе за брзим напуштањем места роњења са наглим променама дубине из било ког разлога.

Гасне мешавине

У техничком роњењу постоје велике разлике у ризицима роњења са гасним мешавинама, у односу на њихову врсту. Основна и прва усвојена гасна мешавина у рекреативном роњењу био је нитрокс. Чији назив означава мешавину кисеоника и азота у различитим односима. Стандарди се разликују од земље до земље, јер научно није верификована ни једна гасна смеша.

Американци користе стандардне мешавине са 36% и 32% кисеоника, што се сматра и најпримјеренијим мешавинама, које на дубинама 15—40 метара подлежу истим декомпресијским моделима. Стога се оне сматрају ниско ризичним гасним мешавинама. Предности у односу на ваздух су у смањеном ризику од декомпресијске болести, азотне наркозе и исцрпљености након роњења. Негативна страна је у могућим проблемима са израдом мешавине, смањеној максималној дубини како би се избјегло тровање кисеоником, оштећење опреме због повишене концентрације кисеоника, ретенција угљен диоксида са утиецајем на дисање и ацидо-базни статус крви (електролитска равнотежа).

Нитрокс

Код ризичнијих нитрокс мешавина удео кисеоника и азота се прорачунава на основу ЕАД (енгл. equivalent air depth). То захева већу опрему, дозвољава роњења 15—40 метара дубине уз повећану дужину бездекомпресијског роњења или мањих декомпресионих застанака или дуже и дубље роњење уз стандардне декомпресионе застанке. Због мањег учешћа азота требао би бити смањен ризик од декомпресијске болести међутим то није зувек тако. Уз стандардни опрез код израде мешавине, повећана количина кисеоника смањује максималну дубину урона због ризика од тровања кисеоником. Постоје и утемељена мишљења да вишак кисеоника предиспонира рониоца за декомпресијску болест чак и уз мање азота, што је контроверза о којој се још расправља. Високи парцијални притисак кисеоника у крви битно мења ток евентуалне декомпресијске болести, али и протоколе лиечења последица. Такође развија се озбиљан ризик од неуролошких и плућних компликација тровања кисеоником, укључујући и ризик од дисбаричне остеонекрозе.

Хелиокс

Роњење са хелиоксом спада у високоризичне подводне активности. Омогућава већу дубину због изостанка наркотичног деловања (нема азота), мање је густоће па је дисање лакше, смањеног је отпора, што омогућава дубље зароне смањени декомпресијски режим код дугих роњења (нема азота).

Са друге стране, краћа роњења захтевају више декомпресионих застанака, рони се дубље са свим оптерећењима организма, хелијум оштећује вид и слух и изазива хипотермију, могућа је изненадна хипоксија и развој нервног синдрома високог притиска. Декомпресијска болест код ове врете роњења има одређене специфичност које је разликује од стандардних форми. Често погађа унутарње уво узрокујући привремени или (често) трајни губитак слуха. Обзиром на смањено учешће кисеоника у хелиоксу, код израњања може доћи до развоја опасне хипоксије и губитка свести.

Тримикс

Роњење са гасном мешавином тримикс је слично роњењу са хелиоксом. Део азота у нитроксу замијењен је хелијумом како би се смањила могући нежељених десјстава, попут азотне наркозе и декомпресијске болести.

Тримикс се користи за роњења на дубини већој од 60 метара. Опрема је доста компликована, неопходна је строга контрола процентног састава мешавине гасова, која се мења са променом дубине.

Техничко роњење са системима затвореног круга

Наравно, најризичније је роњење са системима затвореног круга (енгл. rebreatheri) које је из војне примене нашло и примену у рекреативном техничком роњењу.

Медицински аспект

Опасност од тровања кисеоником, хипоксије и азотне наркозе.
Собзиром да техничко роњење омогућава дужи боравак у екстремнијим условима, најчешће се примјењује код роњења на потонулим олупинама те дубоким природним објектима – подводним понорима и у спелеороњењу. У свим овим случајевима додатна отежавајућа околност је и јако лоша видљивост.
Није нимало занемарив стандардни психолошки профил техничких ронилаца, који укључује „адреналински тип” понашања са израженим егом, често превеликом самоувјереношћу, смањеним опрезом и страхом од ризика (па и виталног).
Техничко роњење у принципу захтева и врло интелигентне, концентрисан и технички и физиолошки добро обучене особе. Такав профил неопходан је за компликовано руковање сложеном опремом, и стално мењање састава мешавине гасова које удишу – “путне” мешавине за зарон и изрон, мешавине за боравак на дну и мешавине за декомпресионе застанке.
Све већа експанзија техничког роњења рекреативаца не гарантује довољно добар одабир ронилаца који могу задовољити здравствене и менталне критеријуме за ову доста захтевну активнос, чиме се повећава ризик од пораста броја несрећа, па и оних са смртним исходом.

Извори

^ Горман, Дес Ф. (1992). "Хигх-тецх дивинг". Соутх Пацифиц Ундерwатер Медицине Социетy Јоурна л. 22 (1).
^ Болте Х, Коцх А, Тетзлафф К, Беттингхаусен Е, Хеллер M, Реутер M. Детецтион оф дyсбариц остеонецросис ин милитарy диверс усинг магнетиц ресонанце имагинг. Еур Радиол 2005 ; 15 : 368 – 75

Спољашње везе

Еxотиц дивинг гасес — Аутор: Матти Анттила, Пх.D (језик: енглески)

[1] Горман, Дес Ф. (1992). "Хигх-тецх дивинг". Соутх Пацифиц Ундерwатер Медицине Социетy Јоурна л. 22 (1).

[2] Болте Х, Коцх А, Тетзлафф К, Беттингхаусен Е, Хеллер M, Реутер M. Детецтион оф дyсбариц остеонецросис ин милитарy диверс усинг магнетиц ресонанце имагинг. Еур Радиол 2005 ; 15 : 368 – 75

[1]

[2]