Термолуминисцентни дозиметар

Термолуминисцентни дозиметар, или ТЛД, је тип радијационог дозиметра који се састоји од комада термолуминисцентног кристалног материјала унутар радиолуцентног паковања.

Термолуминисцентни дозиметар (ТЛД)

Када је термолуминисцентни кристал изложен јонизујућем зрачењу, он апсорбује и задржава део енергије зрачења у својој кристалној решетки. Када се загреје, кристал ослобађа заробљену енергију у виду видљиве светлости, чији је интензитет пропорционалан интензитету јонизујућег зрачења коме је кристал био изложен. Специјализовани детектор мери интензитет емитоване светлости, а ово мерење се користи за израчунавање дозе јонизујућег зрачења којој је кристал био изложен. Пошто је густина кристала слична густини меког ткива човека, мерење дозе се може користити за израчунавање апсорбоване дозе.[1]

Материјали који показују термолуминисценцију као одговор на јонизујуће зрачење укључују калцијум флуорид, литијум флуорид, калцијум сулфат, литијум борат, калцијум борат, калијум бромид и фелдспат. Овај дозиметар је изумео професор Фарингтон Даниелс са Универзитета Висконсин-Медисон 1954. године.[2]

Типови

уреди

Два најчешћа типа ТЛД-а су калцијум флуорид и литијум флуорид, са једном или више нечистоћа за стварање стања замке за енергетске електроне. Први се користи за снимање гама експозиције, други за гама и неутронско излагање (индиректно, користећи Ли-6 (н, алфа) нуклеарну реакцију; из тог разлога, ЛиФ дозиметри могу бити обогаћени литијумом-6 да би се побољшао овај ефекат или обогаћен литијум-7 да би се смањио). Други типови укључују берилијум оксид,[3] и калцијум сулфат допиран тулијумом.[4]

Како зрачење ступа у интеракцију са кристалом, то доводи до тога да електрони у атомима кристала скоче у виша енергетска стања, где остају заробљени због намерно унетих нечистоћа (обично мангана или магнезијума) у кристал,[5] док се не загреју. Загревање кристала доводи до тога да се електрони враћају у основно стање, ослобађајући фотон енергије једнак разлици енергије између стања замке и основног стања.[6]

Референце

уреди
  1. ^ Изеwска, Ј; Рајан, Г. Радиатион Досиметерс (ПДФ). Интернатионал Атомиц Енергy Агенцy. стр. 88. Архивирано из оригинала (ПДФ) 11. 4. 2021. г. 
  2. ^ Радиатион Досиметрy Јохн Цамерон. Енвиронментал Хеалтх Перспецтивес Вол.91, пп. 45-48, 1991.
  3. ^ Тоцхилин, Е., Н. Голдстеин, анд W. Г. Миллер. "Берyллиум оxиде ас а тхермолуминесцент досиметер." Хеалтх пхyсицс 16.1 (1969): 1-7.
  4. ^ Yамасхита, Т., ет ал. "Цалциум сулфате ацтиватед бy тхулиум ор дyспросиум фор тхермолуминесценце досиметрy." Хеалтх пхyсицс 21.2 (1971): 295-300.
  5. ^ Фаиз M. Кхан (2003). „Тхе Пхyсицс оф Радиатион Тхерапy”. Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс. 
  6. ^ „Цомпарисон бетwеен ОСЛ, РПЛ, анд ТЛД”. Мyхеалтх Малаyсиа. 13. 4. 2017. Архивирано из оригинала 17. 1. 2021. г. Приступљено 11. 6. 2022.