Тренутак закључења уговора
Понуда је прихваћена у тренутку када понудилац прими изјаву понуђеног да понуду прихвата.[1] Уговор је закључен оног часа кад понудилац прими изјаву понуђеног да прихвата понуду.[2] Дакле, тренутак закључења уговора је тренутак прихвата понуде, односно тренутак пријема изјаве понуђеног од стране понудиоца.
Иста просторно-временска димензија уреди
Уколико су понудилац и понуђени присутни у тренутку настанка уговора, онда питање настанка уговора је једноставно. Тада је реч о непосредној понуди, а таква понуда треба да буде одмах прихваћена да би уговор настао. Уколико непосредна понуда није прихваћена без одлагања, а из околности не произилази да понуђеном треба да припадне известан рок за размишљање, таква понуда ће се сматрати одбијеном.
Различита просторно-временска димензија уреди
Уколико, пак, су понудилац и понуђени нису присутни у тренутку настанка уговора, питање је сложеније. Ту више није реч о непосредној понуди, где је могуће непосредно изјашњавање. Отуда је потребно наћи оптималан теоријски модел који, водећи рачуна о интересу обеју страна, али и о правној сигурности, отклања неизвесност тренутка настанка уговора у свим случајевима када је непосредност искључена.
У покушају да се да адекватан одговор на то питање, издвојиле су се пет теорија: теорија емисије, теорија експедиције, теорија информације, теорија пријема и теорија намере странака.
Теорија емисије уреди
Теорија емисије, односно изјаве заснива своју аргументацију на основним опредељењима теорије аутономије воље. Прихватањем понуде од стране понуђеног, настаје сагласност воља, а то је сама суштина уговора.[3] Ова теорија није у стању да пружи минимум правне сигурности, јер је све у рукама понуђеног. Он увек може да постави онај датум прихвата понуде који њему одговара, јер не постоји ни једно средство ефикасне контроле. То је био довољан разлог да се изврши модификација ове теорије, али би се смањиле могућности злоупотребе. Модификована теорија емисије јавила се у облику теорије експедиције (отпослања).
Теорија експедиције уреди
Теорија експедиције заснива се на томе да је уговор закључен у тренутку када понуђени преда свој прихват на експедицију (предаја писма или телеграма пошти и сл.). Другим речима, уговор је настао када је изјава о прихвату изашла из “власти” понуђеног, односно када он више није у могућности да манипулише временом прихватања понуде.[3] Изгледало је да су тиме отклоњени основни приговори који ременете начело правне сигурности. Међутим, уследио је ударац науке, који је оповргао теоријски основ опстанка модификоване теорије. Јер, ако уговор настаје у тренутку отпослања, искључена је свака могућност да се једностраном изјавом утиче на његов опстанак. А управо то овде није случај, јер понуђени, који је прихватио понуду и послао свој позитиван одговор, може бржим средством комуникације да обавести понудиоца да не прихвата понуду. То су били нови разлози на које је наука покушала да потражи нове путеве разрешења проблема тренутка настанка уговора између одсутних лица.
Теорија информације уреди
Теорија информације, односно сазнања полази од онога што је поткопало темеље теорије емисије, као и теорију експедиције. Према ово схватању, релевантан тренутак за настанак уговора је сазнање понудиоца да је понуда прихваћена.[3] Међутим, мора се приметити да је сада све у рукама понудиоца, јер он може да манипулише третнутком сазнања пошто је сазнање субјективна категорија. У ствари, приговори и практичне последице су исте као и у теорији емисије, само је могућност злоупотребе прешла с понуђеног на понудиоца. То су били разлози да се изврши модификација и ове теорије.
Теорија пријема уреди
Теорија пријема представља модификацију теорије информације, односно сазнања. Тренутак настанка уговора, према теорији пријема, поклапа се с тренутком када понудилац прими прихват понуде од понуђеног. На тај начин се избегавају многе могућности злоупотребе.[4]
Теорија намере странака уреди
Теорија намере странака види одлучан тренутак настанка уговора у оној сили која и ствара сам уговор, тј. у намери странака.[4] Настанак уговора је везан за тумачење намере странака. Истраживање воље странака и околности случаја довешће и до њихове намере у погледу настанка уговора.
Закључак уреди
Из теоријске аргументације, посебно имајући на уму правну сигурност, можемо рећи да нека врста комбинације теорије намере странака и теорије пријема одговара у највећем броју захтева који се постављају у вези са тренутком закључења уговора између одсутних лица. Ако из намере странака произилази, да ће се уговор сматрати закљученим у тренутку прихватања понуде од стране понуђеног и да ће он тај тренутак видљиво означити у свом прихвату, таква воља странака мора се поштовати. Али у свим осталим случајевима, управо због правне сигурности, ваља прихватити теорију пријема, коју прихвата и наше позитивно право.
Референце уреди
Литература уреди
- Облигационо право, проф. др Оливер Антић, Београд 2011.