Учешће грађана у процесу доношења одлука

,,Учешће или партиципација грађана подразумева различите активности којима се грађани укључују у процес доношења одлука од јавног значаја и тако непосредно утичу на квалитет свог и живота својих суграђана у оквиру уже или шире друштвене заједнице у којој живе.’’

Учешће грађана у процесу доношења одлука јесте саставни део партиципативне демократије и представља могућност и право грађана као и представника организација цивилног друштва да утичу, и да учествују у креирању политика, као и у доношењу одлука које се њих тичу. Својим деловањем на овај начин грађани непосредно утичу на квалитет свог, као и на квалитет живота свјих суграђана. Њихово учешће може бити активно, које се остварује кроз активне улоге када грађани кроз многобројне форме иницијатива и удруживања улазе у интеракцију са представницима власти. Учешће грађана добија свој пуни облик и ефекат када се грађани окупљају како би се информисали и разговарали о проблемима своје заједнице, да би затим као резултат тога понудили потенцијална решења представницима власти, а затим и узели учешће у имплементацији понуђених решења.

Почетак процеса учешћа грађана у доношења одлука, повезује се зачетком непосредне, као и партиципативне демократије. Њене корене налазимо на трговима Античке Грчке, где су грађани на најнепосреднији начин учествовали у процесу доношења одлука. Од тада до данас дошло до великих промена у самом начину учешћа грађана у просецима доношења одлука, а за питања од друштвеног значаја се не дебатује и не исказује мишљење на трговима, већ је за функционисање ових механизама  развијен посебан институционалан оквир.

,,Непосредна демократија је интегрална примена идеје демократије као непосредне владавине народа. Она постоји кад се припадници једне заједнице окупљају на јавном месту или на једном простору и одлучују о јавним пословима. Најранији облици непосредне демократије појавили су се у V и IV веку пре наше ере. Биле су то скупштине свих слободних грађана у Атини (еклезије) на којима су биле доношене државне одлуке. Сви слободни грађани били су, дакле, држава, па није било потребе за формирањем посебних државних органа.’’

Облици учешћа грађана у доношењу одлука

Постоје разни облици учешћа грађана у процесу доношења одлука,  као што су, на пример, прикупљање података и долажење до информација, затим консултације које воде до непосредних преговора, потом јавне дебате, итд. ,,Као пример, методологија Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД) представља три различита нивоа сарадње између грађана и власти у изради јавних политика: Информисање, саветовање и активно учешће.

Информисање

Информисање је прво и основно право које је основни чинилац целог процеса учешћа грађана. Информисање је једносмеран процес и спроводи се у смеру од власти ка грађанима. Могућа су два начина доласка до информација, први је тај када власт пласира информације по сопственом нахођењу према грађанству, а други јесте тај када грађани на сопствену иницијативу долазе до информација, или их траже од одређених органа власти.

Саветовање

Саветовање је за разлику од информисања двосмеран процес. У овом случају органи власти траже информације, тачније, савете од грађана. Органи власти траже њихове коментаре, мишљења и изношење ставова о неком проблему, или на пример, о неком нацрту закона. Али, јако је битно напоменути да уколико органи власти траже ангажовање грађана на овај начин, морају им дати адекватне и истините информације.

Активно учешће

Активно учешће грађана у процесу доношења одлука се односи на виши ниво укључивања, у односу на прва два облика сарадње. У овом облику су грађани активно укључени у сам процес. Као пример може да се наведе чланство у радним групама.

Учествовање грађана у процесу стварања политика се може спровести кроз многобројне облике. Неки од тих су истраживања, информативни јавни скупови, петиције, семинари, састанци и дискусије, јавне расправе, прикупљање информација на интернету са званичних сајтова органа власти.

Нормативни оквири

Правила учешћа грађана могу се регулисати путем обавезујућих правних докумената или путем докумената који немају никакав обавезујући карактер. У првом случају то су закони и правлиници, а у другом су стандарди поступања и кодекси.

Међународни оквир

Најзначајнији и најопштији документи који формирају правни оквир учешћа грађана у Европи су између осталих следећи:

• Универзална декларација УН о људским правима
• Европска повеља о локалној самоуправи
• Европска повеља о активном грађанству
• Европска повеља о учешћу младих у јавном животу на локалном и регионалном нивоу
• Препоруке Комитета министрара Савета Европе

,,У неким земљама, право учешћа је регулисано чак и Уставом (као што је случај са Мађарском и Хрватском). Међутим, у бројним другим земљама се ово питање не третира на специфичан начин у Уставу, него произилази из других права (на пр. из слободе изражавања, слободе удруживања, права на референдум).

Одређени аспекти грађанског учешћа регулисани су и у законима о слободи приступа информацијама, у законима који уређују законодавни процес, а посебно у законима о учешћу у законодавству, док у случају учешћа на локалном нивоу, ови аспекти су регулисани и законом о локалној самоуправи. Мађарска је један пример где постоје сви горе наведени облици. Осим Мађарске, право приступа информацијама се детаљно се уређује одговарајућим законима Енглеске и Хрватске. Енглеска, Мађарска и Хрватска су добри примери земаља где је учешће грађана у процесима доношења одлука и креирању јавних политика на већем нивоу.

На локалном нивоу, Енглеска негује добру праксу, како по примени тако и по регулисању учешћа грађана. Споразуми и сарадње су им већ толико развијени, да се данас само ради на њиховом унапређењу са циљем да се њихова примена у пракси још више побољша.

Необавезујућа документа примењују се у великој мери и имају значајног ефекта у старијим државама чланица ЕУ-а, а све више заузимају простора у региону централне и источне Европе. Како Енглеска, такође и Аустрија, добри су примери за усвајање необавезујућих стандарда, који су створени укључивањем свих интересних страна и очекује се да буду поштовани од стране органа власти.’’

Национални оквир

Са земљама Западног Балкана није овакав случај. ,,Недовољно учешће грађана у припреми прописа још увек је једна од основних одлика процеса креирања јавних политика у Србији. У већини случајева, доносиоци одлука израђују и доносе прописе без консултовања јавности, чиме се пропушта могућност да се прикупе значајне информације и размотре проблеми из праксе, што за последицу има усвајање непримењивих решења која захтевају нове измене у веома кратком току. Најзначајнији проблеми у овој области односе се на неадекватан правни оквир за организовање и спровођење јавне расправе у процесу креирања јавних политика и прописа. Наиме, постојећи правни оквир оставља простор да органи јавне управе, као организатори јавних расправа, задовоље форму и тек делимично суштину. Тако, имамо случајеве да и када дође до јавне расправе, не постоји обавеза органа јавне власти да образложи да ли су и зашто су коментари и примедбе учесника у јавној расправи прихваћени или не, те да у извештајима о спроведеној јавној расправи информише јавност о исходу јавне расправе. Извештаји о спроведеним јавним расправа се објављују ретко, иако је та обавеза утврђена Пословником Владе. I поред тога што расте свест о потреби укључивања јавности у процес креирања јавних политика, као и број прописа чије усвајање прати јавна расправа, овај инструмент се још увек не користи у довољној мери.’’ Такође је битно напоменути да по питању начин учешћа грађана у процесу доношења одлука, не постоје јасно уређена правила.

У Србији право учешћа грађана у процесу доношења одлука није дефинисано Уставом. Постоје права која су зајамчена њиме, а то су Право на обавештеност (члан 51. Устава), Слобода удруживања (члан 55. Устава), Право на петицију (члан 56. Устава), Слобода мишљења и изражавања (члан 46. Устава).

Најчешће су медији за изражавање и испуњавање ових права организације цивилног друштва. Они су главни медијуми за артикулисање и спровођење учешћа грађана у процесу доношења одлука у Србији. ,,Када је у питању учешће грађана у демократским процесима, избори су и даље једина активност у којој учествује већина грађана. У другим акцијама везаним за решавање проблема и доношење одлука учествује знатно мањи проценат грађана, чак нешто мањи него претходне године. Поново се благо смањио и проценат грађана који изражавају и саму жељу да утичу на одлуке власти на локалном и на националном нивоу.’’

Из свега наведеног евидентно је да Србија нема довољно ојачане механизме учешћа грађана у овим процесима. Промене у Србији би требало да се дешавају ,,од врха’’, наиме, институционално и законски би пре свега јасно требало да се утврде правила и регулације, а тек након тога би активно требало да се ради на спровођењу учешћа у пракси.

,,Правно регулисање и стандардизација поступака консултација и јавних расправа јесте предуслов за унапређење процеса који може допринети квалитету прописа и докумената јавних политика, али потребна је и примена тако дефинисаног правног оквира да би процес био делотворан. Пракса и даље зависи од воље јавних власти да укључе грађане у процес креирања јавних политика и прописа и да интеракцију с грађанима посматрају као могућност за унапређење процеса, а не као наметнуту обавезу.’’

---

---

---