Уговор у корист треће стране
Уговор у корист трећег ствара такву обавезу где један уговарач (обећавалац) преузима обавезу према другом уговарачу (обећајнику) да ће извршити одређену накнаду у корист трећег лица (корисника). Уговором у корист трећег обећалац даје обећање обећајнику да ће извршити накнаду кориснику. У тој обавези обећалац је дужник, а обећајник, али и корисник је поверилац, јер има право да непосредно захтева извршење накнаде од обећаваоца[1].
Специфичност овог уговора је управо у томе што корисник није учествовао у закључењу уговора, што значи да, по уобичајеној терминологији, он не може бити ни поверилац ни дужник. Поверилац и дужник уговорне облигације су, у ствари, обећајник и обећалац, те уколико обећалац да обећање обећајнику да ће извршити накнаду кориснику, јасно је да је такво обећање двоструко, што значи да подразумева два повериоца: обећајника и корисника. Другим речима, воља корисника није релевантна за настанак уговора у његову корист. Корисник може одбити поверилачко својство, као што се и сваки други поверилац може, у складу са приватном аутономијом, одрећи свога права или га једноставно не вршити, у ком случају остаје примарни поверилац, односно обећајник. То значи да обавеза заснована уговором у корист трећег опстаје и у случају када трећи одбије за себе предвиђену корист. Међутим, практично ће овакве ситуације бити веома ретке. Обећалац и обећајник могу уговорити да трећи, односно корисник, има само право да прими извршење, али не и да захтева извршење. У том сучају реч је о такозваном несавршеном (непотпуном) уговору у корист трећег. Таква правна ситуација назива се и домицилирање уговора.
Сличности са заступањем
уредиУговор у корист трећег има извесне сличности са заступањем, али постоје и битне разлике. Сличност је у томе што и заступање и уговор у корист трећег имају дејство према трећем[2] ( Слободан Перовиц (академик) ) . Међутим, при заступању (нпр. Уговор о пуномоћству), заступник својим изјавама воље обавезује друго, заступано лице. Заступник обећава у име заступаног, тако да се имовински ефекти изјава воље заступника односе на имовину заступаног. С друге стране, обећајник је уговарач са обећаваоцем, што значи да они својим изјавама воље, својим обећањима, обавезују себе, односно њихова обећања се односе на њихову сопствену имовину. Обећајник, за разлику од заступника, може да уговори само корист за трећег, што је уједно и разлог да се трећи назива корисником. Приликом заступништва, заступник је, по правилу, овлашћен да уговара и обавезе за заступаног. У савременим правима, уговор у корист трећег има најширу примену у области животног осигурања.[3]
Услови пуноважности уговора у корист трећег
уредиУговор у корист трећег је, пре свега, уговор, а то значи да су неопходна најмање два лица, односно две стране, као и сви општи услови за настанак једног пуноважног уговора.
Разлика у односу на друге уговоре јесте што обећајник (дужник) обећава обећајнику (повериоцу) да ће накнаду извршити према трећем лицу, с тим да се ни обећајник не одриче права да и сам тражи извршење уговорене накнаде. Дакле, обећалац, као дужник, даје обећање обећајнику, као повериоцу, да ће извршити накнаду кориснику. С друге стране, када је реч о општим условима настанка уговора, уговор у корист трећег такође подразумева постојање способности уговарања страна уговорница, њихову сагласност воља уз присутну намеру, предмет и сврху уговора и, евентуално, законом или уговором одређену форму.
Из самог појма уговора се види да обећалац преузима обавезу према другом уговарачу, обећајнику, да ће извршити одређену накнаду у корист трећег лица. То, логично, значи да корисник не може бити уговорна страна, односно корисник, као треће лице, не учествује у креирању I закључењу уговора, али давањем свог пристанка добија користи из тако уговорене обавезе. Дакле, за настанак те обавезе није неопходна сагласност корисника. За пуно дејство уговора у корист трећег довољно је и ћутање трећег, јер оно у овом случају значи пристанак.
Корисник може бити и лице лишено пословне способности, лице над којим је продужено родитељско право, малолетник, чак и зачетак. Наравно, корисник мора бити одређено или одредиво лице, јер у супротном, уговор између повериоца и дужника може бити пуноважан, али то свакако неће бити уговор у корист трећег. Дејства уговора у корист трећег
Обавеза заснована у корист трећег је специфична по свом дејству, јер подразумева троструки правни однос и то између:
- обећајника и обећаоца
- обећајника и корисника
- обећаоца и корсника
Однос између обећајника и обећаоца је класичан облигациони однос створен уговором. Они су уговорне стране повезане каузалним обећањем, њих везује узајамност. Однос између обећајникаиИ корисника – између ова два лица постоји неки претходни однос који представља објашњење мотива ступања у уговорни однос, односно стварање обавезе између обећајника и обећаоца. Тај претходни однос објашњава мотив обећајника да постане обећаваочев поверилац, при чему обећалац може имати сасвим другу врсту мотива за ступање у облигациони однос према обећајнику.
Однос обећаоца и корисника - овај однос се заснива на “позајмљеној” каузи. Отуда право корисника да, иако није уговорна страна, непосредно захтева испуњење накнаде од обећаоца.
Правна природа уговора у корист трећег
уредиСложеност покренутих питања уговора у корист трећег је условила и различита теоријска схватања о суштини његове правне природе. Та схватања се крећу у широком спектру - од поља уговорних облигација, преко других извора олигација, све до схватања потпуне посебности природе облигације коју ствара уговор у корист трећег.
Разликују се четири теоријска погледа:
- Теорија понуде
- Теорија пословодства без налога (Negotiorum gestio)
- Теорија једностране изјаве воље и
- Теорија суи генерис.
Закључак
уредиКао што се да закључити, уговор у корист трећег је уговорна обавеза која је сложенија у односу на друге. Та сложеност произилази из двоструке каузе и двоструког поверилачког односа који се јавља.
Референце
уреди- ^ Закон о облигационим односима (Закон о облигацијама, ЗОО)
- ^ V. Перовић, С., “Облигационо право”, Београд, 1986.
- ^ Животног осигурање