Универзитет у Пекингу

39° 59′ 23″ Н 116° 18′ 19″ Е / 39.98972° С; 116.30528° И / 39.98972; 116.30528

Универзитет у Пекингу (упрошћени кинески: 北京大学; традиционални кинески: 北京大學) један је од најпрестижнијих образовних институција у Народној Републици Кини, водећи истраживачки универзитет, и члан елитне Ц9 лиге кинеских универзитета.[4] Основан је 1898. под именом Империјални универзитет у Пекингу и био је наследник Гуоциђена, или Империјалног колеџа.[5][6] Данас се Универзитет у Пекингу у међународним истраживањима редовно пласира међу најбоље универзитете у Азији. Институција је први модерни универзитет који је основан у Кини. У почетним годинама служио је и као највиша административна институција у земљи која је била надлежна за образовање. До двадесетих година двадесетог века универзитет је постао центар прогресивних идеја. Велики број згада факултета изграђен је у традиционалном кинеском архитектонском стилу.

Универзитет у Пекингу
北京大学
Бивша именаИмперијални универзитет у Пекингу[1]
ТипЈавни
Оснивање1898
ПредседникХао Пинг
Партијски секретарЋу Шуејпинг
Наставно особље7,317[2]
Број студената42.655
Преддипломци15.628[2]
Постдипломци27.027[2]
ЛокацијаХајдјен округ, Пекинг, Кина
КампусУрбани, 274 ха (680 ацрес)[3]
БојеЦрвена  
АфилијацијеИАРУ, ААЛАУ, АЕАРУ, АПРУ, БЕСЕТОХА, Ц9
Веб-сајтwww.pku.edu.cn

Током своје историје, Пекиншки универзитет је играо важну улогу „центра великих интелектуралних покрета” у Кини.[7] Почевши од раних 1920-тих, универзитет је постао центар за кинеске настајуће прогресивне покрете. Наставно особље и студенти су имали важну улогу у стварању Новог културног покрета, протеста покрета 4. маја, и других значајних културних и социополитичких догађаја, у тој мери да је историја универуитета блиско повезана са историјом модерне Кине. Пекиншки универзитет је образовао и био домаћин многих проминентних модерних кинеских личности, укључујући Мао Цедунга, Лу Сјуена, Гу Хунгминга, Ху Шија, Мао Дуена, Ли Даџаоа, Чен Дусјуа, и садашњег премијера Ли Кећанга.[8]

До године 2018. Пекиншки универзитет је конзистентно рангиран као једна од две врхунске академске институције у Кини, заједно са оближњим Ђингхуа универзитетом.[9][10][11][12][13] То је један од најселективнијих универзитета за упис на додипломске студије у Кини[14] и домаћин је једног од искључиво предипломских факултета за слободне уметности у Азији. Он је институција класе А према националном програму Двоструке прве класе универзитета.[15]

Особље Пекиншког универзитета обухвата 76 чланова Кинеске академије наука, 19 чланова Кинеске академије инжењерства, и 25 чланова Светске академије наука.[2] Пекиншка универзитетска библиотека је једна од највећих библиотека на свету са преко 8 милиона наслова.[16] Универзитет исто тако садржи ПКУ дворану, професионалне центре сценских уметности, и Артур M. Саклеров музеј уметности и архаологије. Оснивачка корпорација која је повезана са Пекиншким универзитетом је највећа компанија те врсте у Кини, са укупном вредношћу имовине од преко 239,3 милиона ренминбија према подацима из 2016. године.[17] Пекиншки универзитет је посебно познат по својим кампусима и лепоте своје традиционалне кинеске архитектуре.[18][19][20][21]

Историја уреди

 
Прве три студенткиње универзитета (фотографија из 1920)
 
Кампус зими

Када је основан 3. јула 1898, универзитет је понио назив Империјални универзитет у Пекингу (упрошћени кинески: 京师大学堂; традиционални кинески: 京師大學堂; пињин: Јīнгсхī Дàxуéтáнг). Намера оснивача из касне династије Ћинг била је да се у оквиру Стодневних реформи тада постојеће империјалне академије Гуоциђен и Тајсјуе замене новом институцијом. Након републиканске револуције нови назив универзитета био је Национални универзитет у Пекингу (упрошћени кинески: 国立北京大学; традиционални кинески: 國立北京大學; пињин: Гуóлì Бěијīнг Дàxуé). Цај Јуенпеј дошао је на чело универзитета 4. јануара 1917. године те је помогао у трансформацији универзитета у највећу институцију високог образовања у земљи која је тада имала више од 14 одељења и похађало ју је преко 2000 студената. Реформе новог водства биле су инспириране немачким моделом високог образовања на сличан начин на који је и на западу модел Хумболдтовог универзитета у Берлину био кориштен као идеал савременог образовања. Године 1920. институција је постала први универзитет у Кини који је отворио своја врата и студенткињама.

Након почетка другог рата између Кине и Јапана 1937. универзитет је привремено премештен у град Чангшу, главни град провинције Хунан, где је са још два универзитета у избеглиштву формирао Привремени универзитет у Чангшау. Године 1938. три школе су се поново преселиле, овога пута у Кунминг у провинцији Јунан, где је од њих створен Национални југоисточни придружени универзитет. Године 1946. након завршетка II светског рата, универзитет се вратио у Пекинг те му је број студената порастао на 3000.

Након победе комунистичких револуционара и проглашења Народне Републике Кине 1949. године из назива универзитета избачена је реч Национални чиме се хтело показати да ће све образовне институције у земљи бији једноставно јавне. Године 1952. кинеска је влада спровела реорганизацију институција високог образовања која је за последицу имала усмеравање многих институција ка одређеним академских областима. Неки факултети универзитета у Ђингху и Јенчингу тада су укључени у састав Универзитета у Пекингу. У исто време универзитет је изгубио правни, медицински, инжињерски и агрономски факултет. Културна револуција, која је и започела на универзитету, прекинула је његов рад у периоду од 1966. до 1970. године.

Године 2000. универзитету је придружен Медицински универзитет у Пекингу. Године 2001. институција је покренула Јуанпеј програм који је 2007. формализован у оквиру Јуанпеј колеџа (кинески: 元培学院). Колеџ пружа елитни предипломски програм подучавања у области хуманистичких наука за одабрани број студената.

Академици уреди

Рангирање универзитета
Глобално
АРWУ Свет[22] 57
ТХЕ Свет[24] 27
Свет[23] 30
Регионално
Тајмс Азија[26] 2
Азија[25] 5
Специјално
БРИЦС[27] 2
Натионално
БЦУР Кина[28] 2
 
Једна од административних зграда са хуабјаом

Пекиншки универзитет се састоји од 30 колеџа и 12 департмана, са 93 специјалности за редовне студенте, 2 специјалности за секундарне дипломе, 199 специјалности за магистарске кандидате и 173 специјалности за докторске кандидате. Као лидар у базним истраживањима и настави, овај универзитет је исто тако успешно развио истраживања и наставу у мноштву области примењених наука.

Тренутно, Пекиншки универзитет има 216 истраживачких институција и истраживачких центара, укључујући два национална инжењерска истраживачка центра, 81 кључних националних дисциплина, 12 кључних националних лабораторија. Са 11 милиона примерака књига, универзитетска библиотека је највећа међу библиотекама тог типа у Азији.[29]

Универзитет настоји да комбинује истраживања фундаменталних научних проблема са обуком особља са високим степеном специјализованог знања и професионалних способности у складу са захтевима модернизације земље. Пекиншки универзитет, Технолошки институт Џорџије, и Емори универзитет заједно управљају Волас Х. Колтеровим департманом за биомедицинско инжењерство, који је рангиран на другом месту у Сједињеним Државама.[30][31] Пекиншки универзитет је центар за наставу и истраживања, који обухвата разноврсне гране учења као што су чисте и примењене науке, друштвене науке & хуманистика, и науке у области руковођења & едуцатион.

Током задњег века, више од 400 дипломираних ђака Пекиншког универзитета су постали председници других великих кинеских универзитета, укључујући бившег председника Ђингхуа универзитета Луо Ђалуена, председника Женмин универзитета Јуен Баохуа, председника Џеђанг универзитета Ћен Санћанга, председника Фудан универзитета Џанг Џиранга, председника Нанкај универзитета Тенг Вејцаоа, председника Кинеског универзитета науке и технологије Гуан Вејена и многе друге.

Многе домаће ранг листе су постављале Пекиншки универзитет међу врхунске универзитете у копненој Кини.[32] Године 2015, Алумни асоцијација кинеских универзитета[33] у партнерству са Кинеским образовним центром је рангирала овај универзитет као први међу свим кинеским универзитетима.[32]

U.S. News & World Report је рангирао Пекиншки универзитет као 41. у свету, 1. у широј Кини, и 2. у Азији.[34] Он је исто тако био при врху списка недавно основане годишње публикације Times Higher Education BRICS & Emerging Economies.[35]

Reference уреди

  1. ^ „History Peking University”. Архивирано из оригинала 16. 7. 2015. г. Приступљено 15. 7. 2015. 
  2. ^ а б в г 北京大学 2017 年基本数据 (PDF). Приступљено 4. 7. 2018. 
  3. ^ „About PKU, General Information”. Peking University. Архивирано из оригинала 17. 05. 2018. г. Приступљено 17. 5. 2018. 
  4. ^ „Best universities in China 2018”. Times Higher Education. 6. 9. 2017. 
  5. ^ Hao Ping (郝平) (1998). Beijing da xue chuang ban shi shi kao yuan (Di 1 ban изд.). Beijing: Beijing da xue chu ban she. ISBN 9787301036617. OCLC 40906464. 
  6. ^ Bagehot (11. 11. 2010). „Beijing or Peking? And why are only the English nagged about this” . The Economist. 
  7. ^ „Peking University”. www.sunypress.edu. Приступљено 29. 12. 2018. 
  8. ^ Peking University - Mingren Архивирано 2008-08-04 на сајту Wayback Machine
  9. ^ „2009 Цхина Университy Ранкинг”. Цхина-университy-ранкинг.цом. 24. 12. 2008. Архивирано из оригинала 13. 2. 2012. г. Приступљено 22. 4. 2012. 
  10. ^ „Унив ранкинг ин Цхина 200” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 10. 9. 2008. г. Приступљено 22. 4. 2012. 
  11. ^ „Wорлд Университy Ранкингс 2014-15”. Тимес Хигхер Едуцатион. Приступљено 15. 7. 2015. 
  12. ^ „Wорлд Университy Ранкингс”. Топ Университиес. Приступљено 15. 7. 2015. 
  13. ^ „Асиа Университy Ранкингс”. Тимес Хигхер Едуцатион (ТХЕ) (на језику: енглески). 5. 2. 2018. Приступљено 29. 12. 2018. 
  14. ^ „Пекинг Университy Апплицатион Информатион фор Интернатионал Студентс”. Адмиссион оффице оф Пекинг университy. Архивирано из оригинала 13. 8. 2014. г. 
  15. ^ 教育部 财政部 国家发展改革委 关于公布世界一流大学和一流学科建设高校及建设 学科名单的通知 (Нотице фром тхе Министрy оф Едуцатион анд отхер натионал говернментал департментс анноунцинг тхе лист оф доубле фирст цласс университиес анд дисциплинес). 
  16. ^ „Тхе интродуцтион оф Пекинг университy”. Пекинг Университy Либрарy. 
  17. ^ 方正集团. 公司介绍_集团概况_方正集团. www.фоундер.цом. Архивирано из оригинала 13. 04. 2020. г. Приступљено 28. 2. 2018. 
  18. ^ Wхиттакер, Францис (14. 7. 2011). „Мост беаутифул университиес”. МСН. Архивирано из оригинала 04. 10. 2013. г. Приступљено 04. 02. 2019. 
  19. ^ Келсо, Стирлинг (септембар 2012). „Wорлд'с Мост Беаутифул Университиес”. Травел анд Леисуре. 
  20. ^ „15 Оф Тхе Wорлд'с Мост Беаутифул Университиес Ревеалед”. Тхе Хуффингтон Пост УК. 11. 7. 2013. 
  21. ^ „НУС ПКУ МБА - Абоут Пекинг Университy - Овервиеw”. Архивирано из оригинала 16. 7. 2015. г. Приступљено 15. 7. 2015. 
  22. ^ „АРWУ Wорлд Университy Ранкингс 2018 - Ацадемиц Ранкинг оф Wорлд Университиес 2018 - Топ 500 университиес - Схангхаи Ранкинг - 2018”. www.схангхаиранкинг.цом. Архивирано из оригинала 16. 08. 2018. г. Приступљено 15. 8. 2018. 
  23. ^ „QС Wорлд Университy Ранкингс 2019”. 6. 6. 2018. Приступљено 7. 6. 2018. 
  24. ^ „Wорлд Университy Ранкингс”. 18. 8. 2017. Приступљено 16. 5. 2018. 
  25. ^ „QС Университy Ранкингс: Асиа 2019”. 5. 11. 2015. Приступљено 16. 5. 2018. 
  26. ^ „Асиа Университy Ранкингс”. 14. 3. 2017. Приступљено 16. 5. 2018. 
  27. ^ QС Университy Ранкингс 2018
  28. ^ „Бест Цхинесе Университиес Ранкинг, Овералл Ранкинг - 2018”. Архивирано из оригинала 24. 07. 2018. г. Приступљено 04. 02. 2019. 
  29. ^ Харвард Неwс Оффице. „Харвард Газетте: Суммерс виситс Пеопле'с Републиц оф Цхина”. Приступљено 15. 7. 2015. 
  30. ^ „Георгиа Тецх / Еморy / Пекинг Университy БМЕ ПхД Програм”. 
  31. ^ „Георгиа Тецх Партнерсхип”. 
  32. ^ а б www.цхинаедуцентер.цом. „Университy ин Цхина. Цхина Едуцатион Центер”. Цхинаедуцентер.цом. Приступљено 22. 4. 2012. 
  33. ^ „2016 Цхина Университy Ранкинг бy Алумни Ассоциатион”. ЦУЦАС. 
  34. ^ „УСНеwс Топ Wорлд Университy Ранкинг”. УСНеwс. Приступљено 10. 10. 2014. 
  35. ^ „БРИЦС & Емергинг Ецономиес Ранкингс 2014”. Тимес Хигхер Едуцатион. Приступљено 2. 10. 2014. 

Литература уреди

  • Лин, Xиаоqинг Диана Пекинг Университy: Цхинесе Сцхоларсхип анд Интеллецтуалс, 1898-1937. Стате Университy оф Неw Yорк Пресс. 2005. ISBN 978-0-7914-8391-6..

Спољашње везе уреди