Википедија

Виктор Орта

Виктор Пјер Орта (Виктор, Барон Орта након 1932; 6. јануар 1861. - 9. август 1947) био је белгијски архитекта и дизајнер; један од првих и водећих уметника сецесије. Он је први одбацио историцизам у архитектури и прихватио употребу нових материјала, чиме је ударио темеље модерне архитектуре. Његов Хотел Тасел у Бриселу из 1892.-3. године је био прво дело на којем је Орта применио богату декорацију биљних облика и тиме спојио декоративне уметности и архитектуру што је снажно утицало на Ектор Гимара који је овај стил пронео Француском и даље.[1]

Виктор Орта
Вицтор Хорта
Виктор Орта
Име по рођењуВицтор Пиерре Хорта
Друга именаВицтор Барон Хорта
Датум рођења(1861-01-06)6. јануар 1861.
Место рођењаГент
 Белгија
Датум смрти8. септембар 1947.(1947-09-08) (86 год.)
Место смртиБрисел
 Белгија
ПребивалиштеБелгија
ДржављанствоБелгијско
Занимањеархитекта, дизајнер
НаследникЕктор Гимар
Потпис

Године 1932. Алберт I од Белгије, му је за његове заслуге у архитектури доделио титулу барона. Четири грађевине Виктора Орте у Бриселу су уписане на Унесков списак локација Светске баштине у Европи 2000. године.

Живот и дело уреди

Виктор Орта је био син обућара Хенриција Копиетерса Петруса Орте, и од 1874. - 1877. је похађао школу Конинклијк Атхенеум ан де Отогракт у Генту. Године 1878. се преселио у Париз, где је радио као дизајнер интеријера. Овде се посебно заинтересирао за уметност импресиониста и могућности изградње од челика и стакла. Орта се вратио у Белгију након што је његов отац умро 1880. године и населио се у Бриселу, те почео да студира на Академији ликовних уметности, коју завршава 1884. године са златном медаљом. Оженио се 1885. године и добио кћер Симон (1890). У Бриселу, Хорта се спријатељио с Полом Ханкаром. Са својим професором Алфонсон Балатом, краљевским архитектом, дизајнирао је краљевски стакленик у Лакену - први сустрет са конструкцијом од челика и стакла.

Године 1893, Орта је саградио градску кућу, Отрик вилу за свог пријатеља Еугена Отрика. Унутрашњост је имала традиционални тлоцрт, због ограниченог буџета, али фасада је превидела неке од елемената које је развио у потпуном стилу Арт Нува, укључујући гвоздене стубове и керамичке цветне дизајне.[2] Године 1894, Орта је изабран за председника Централног друштва белгијске архитектуре, иако је следеће године поднео оставку након спора насталог када му је додељена провизија за дечији вртић у улици Руе Саинт-Гхислаин/Синт-Гисслеинсстраат у округу Марол/Маролен Брисела, без јавног конкурса.[3]

Године 1885. Орта је почео да ради на властитим дизајнима те су исте године настале три куће у Генту (у улици Твалфкамеренстрат 45.-47.). Одлучио је да одустане од пројектовања кућа за богате клијенте и почео се натицати на натецајима за јавне пројекте, укључујући и натецање за Природословни музеј 1887. године. Током овог раздобља већ су се у његовим пројектима могао видети карактеристичан заобљени облик линије. Друга инспирација Орти је било упознавање са уметношћу сецесије изложбом у 1892. године. Године 1893. је дизајнирао Хотел Тасел (назван по наручитељу - професору Емилу Таселу) - прва зграда у стилу арт нува. Године 1894. Хорта води Société Centrale d'Architecture de Belgique (Белгијско друштво архитеката).

Током свог живота, Орта је био под великим утицајем француског теоретичара архитектуре Ежен Виоле ле Дика, са чијим идејама се потпуно идентификовао.[4] Године 1925, написао је:

Од 1840. године, теорије Виоле ле Дика су оштра, прецизна и конструктивна анализа сваког елемента у архитектури, доводећи читаву архитектуру до њеног апсолутног порекла – конструкције из које може настати било који облик уметности.[5]

У свом животу је држао многе јавне функције, као што је директор Академије ликовних уметности у Бриселу и професор на Институту лепих уметности у Антверпену.[3][6] Године 1906. се растао од прве жене, а две године касније оженио је Швеђанку Јулију Карлсон. Године 1916. се преселио у САД, а враћа се у Белгију у јануару 1919. године. Године 1932. од краља Алберта од Белгије добио је наслов барона. Умро је 8. септембра 1947, а сахрањен је у гробљу Икселс у Бриселу.

Орта је дизајнирао многе куће и трговине у Бриселу и другим градовима. Неке од њих су уништене у пожарима или порушене у вријеме кад је мода за сецесију прошла, али многе од њих још увек постоје, као што су грађевине Виктора Орте у Бриселу.

Арт Нува уреди

 
Детаљи хотела Тасел, Брисел
 
Autriquehuis/Maison Autrique

Хотел Тасел (1892–1893) уреди

Након увођења арт нува на једној изложби одржаној 1892, Орта је био инспирисан. Радећи на пројекту дизајна куће за професора Емила Тосела, он је преточио своје недавне утицаје у Хотел Тасел, који је комплетиран 1893. године. Дијан је имао револуционарни распоред подова отвореног типа за кућу у то време, и инкорпорирао је унутрашњу гвоздену конструкцију са закривљеним ботаничким облицима, који су касније описиани као „биоморфични замах”. Украсни и детаљни дизајни и природно осветљење били су скривени иза камене фасаде како би се зграда ускладила са конвенционалнијим кућама у суседству. Ова зграда је од тада препозната као прво појављивање сецесије у архитектури.[7] Године 2000. проглашен је, заједно са још три градске куће пројектоване убрзо након тога, за Унескову локацију светске баштине. При именовању ових локација УНЕСЦО је објаснио: „Стилску револуцију коју представљају ова дела карактерише њихов отворени план, дифузија светлости и бриљантно спајање закривљених линија декорације са структуром зграде.“[8]

  •  
    Фасада хотела Тасел, Брисел (1893)
  •  
    Степениште хотела Тасел
  •  
    Под хотела Тасел, са карактеристичним биљним дизајном

Хотел Солвеј (1898–1900) уреди

Хотел Солвај, на авенији Луиз/Луизалан у Бриселу, изграђен је за Арманда Солваја, сина хемичара и индустријалца Ернеста Солваја. Орта је имао практично неограничен буџет и користио је најегзотичније материјале у необичним комбинацијама, као што су мермер, бронза и ретко тропско дрво у декорацији степеништа. Зидове степеништа је украсио сликар поенталиста Тео ван Риселберг. Орта је дизајнирао сваки детаљ, укључујући бронзано звоно на вратима и кућни број, како би одговарао целокупном стилу.[9]

  •  
    Улаз у хотел Солвеј, Брисел (1898–1900)
  •  
    Фасада хотела Солвеј
  •  
    Дизајн ентеријера Хотела Солвеј од стране Хорте
  •  
    Звоно на вратима хотела Солвеј

Хотел Ван Итвелд (1898–1900) уреди

Хотел ван Итвелд се сматра једном од Ортиних најуспешнијих и најиновативнијих зграда, због веома оригиналног ентеријера Зимске баште и маштовитих детаља у целом делу. Отворени тлоцрт хотела Ван Итвелд је био посебно оригиналан и нудио је обиље светлости, како хоризонтално тако и вертикално, и одличан осећај простора. Централни двор се пењао у висину зграде, доносећи светлост са кровног прозора изнад. На главном спрату, салони овалног облика били су отворени према дворишту, а такође су добијали светлост из великих еркера. Било је могуће погледати са једне стране зграде на другу из било ког салона на главном спрату.[10]

  •  
    Фасада Хотел ван Итвелд, Брисел (1898–1900)
  •  
    Детаљ Зимског врта хотела ван Итвелд
  •  
    Зимски врт хотела ван Ивелд
  •  
    Врата са витражима
  •  
    Детаљ фасаде Хотел ван Итвелд

Ортина кућа и атеље (1898–1901) уреди

Ортина кућа и атеље, сада Ортин музеј, била је Ортина резиденција и канцеларија, и свакако је била скромнија од осталих кућа, али је имала своје оригиналне карактеристике и подједнако фину израду и мајсторство у детаљима. Он је направио необичне комбинације материјала, као што су дрво, гвожђе и мермер у декорацији степеништа.[11]

Нови елемент у Ортиним кућама, а потом и његовим већим зградама, била је његова потрага за максималном транспарентношћу и светлошћу, нешто што је често тешко постићи са уским градилиштима у Бриселу. То је постигао коришћењем великих прозора, светларника, огледала, а посебно својим отвореним тлоцртом, који је уносио светлост са свих страна и одозго.[12]

  •  
    Детаљ врата Ортиног музеја, Брисел (1898–1901)
  •  
    Ортин музеј, који се састоји од Хортине резиденције и радионице једна поред друге
  •  
    Степениште и светларник Ортиног музеја
  •  
    Балкон Ортиног музеја

Награде уреди

Галерија уреди

Референце уреди

  1. ^ Бридге, Адриан (3. 10. 2011). „Брусселс: ревиситинг тхе магиц оф Вицтор Хорта”. Тхе Телеграпх. Приступљено 13. 6. 2015. 
  2. ^ „Ла Маисон Аутриqуе, Бруxеллес (Белгиум)”. Еуропа Ностра. 2005. Архивирано из оригинала 2007-12-22. г. Приступљено 2009-01-11. 
  3. ^ а б Хорта: Арт Ноувеау то Модернисм, Харрy Н Абрамс, ISBN 0-8109-6333-7
  4. ^ БЕКАЕРТ, ГЕЕРТ (1985). L'инфлуенце де Виоллет-ле-Дуц сур л'арцхитецтуре ен Белгиqуе ет ауx Паyс-Бас верс 1900. Септентрион. стр. 38. 
  5. ^ Ванденбрееден, Јос (2013). L'енсеигнемент де Виоллет-ле-Дуц: форме - фонцтион - матиèре - натуре. Qуелqуес рéфлеxионс сур л'оеувре де Вицтор Хорта ет Антони Гауди .. (ПДФ). Цонгрéс Цоуп де Фоует, Барцелоне. 
  6. ^ Вицтор Хорта – Биограпхие, Хорта Мусеум, ин Френцх ор Вицтор Хорта – Биограпхие ин Дутцх
  7. ^ Спаце Тиме анд Арцхитецтуре, Сигфреид Гиедион, 1941
  8. ^ УНЕСЦО Wорд Херитаге Лист ентрy
  9. ^ Сембацх 2013, стр. 60
  10. ^ Сембацх 2013, стр. 62.
  11. ^ Фахр-Бецкер 2015, стр. 143.
  12. ^ Сембацх 2013, стр. 48.
  13. ^ а б Роyал Децрее оф Х.M. Кинг Алберт I он 14.11.1919
  14. ^ а б „Wхо'с wхо - Барон Вицтор Пиерре Хорта, 06/01/1861 - 08/09/1947”. 

Литература уреди

  • Аубрy, Франçоисе; Ванденбрееден, Јос (1996). Хорта — Арт Ноувеау то Модернисм. Гхент: Лудион Пресс. ИСБН 978-0-8109-6333-7. 
  • Цуито, Аурора (2003). Вицтор Хорта. Неw Yорк: Те Неуес Публисхинг Цомпанy. ИСБН 978-3-8238-5542-2. 
  • Дерние, Давид (1995). Вицтор Хорта. Цхицхестер: Јохн Wилеy & Сонс. ИСБН 978-1-85490-418-8. 
  • Богаерт C., Ланцлус К. & Вербеецк M. мет медеwеркинг ван Линтерс А. 1979: Инвентарис ван хет цултуурбезит ин Белгиë, Арцхитецтуур, Стад Гент, Боуwен доор де ееуwен хеен ин Влаандерен 4НБ З-W, Бруссел – Гент
  • Цулот, Маурице; Пирлот, Анне-Марие (2005). Бруxеллес Арт Ноувеау (на језику: француски). Брусселс: Арцхивес д'Арцхитецтуре Модерне. ИСБН 978-2-87143-126-8. 
  • Фахр-Бецкер, Габриеле (2015). Арт Ноувеау. Рхеинбреитбацх: Х.Ф. Уллманн. ИСБН 978-3-8480-0834-6. 
  • Гиедион, Сигфриед (1941). Спаце Тиме анд Арцхитецтуре. Цамбридге, МА: Харвард Университy Пресс. ИСБН 978-0-67403-047-3. 
  • Оудин, Бернард (1994). Дицтионнаире дес Арцхитецтес (на језику: француски). Парис: Сегхерс. ИСБН 978-2-232-10398-8. 
  • Рилеy, Ноëл (2004). Граммаире дес Артс Дéцоратифс (на језику: француски). Парис: Фламмарион. ИСБН 978-2-08-011327-6. 
  • Сембацх, Клаус-Јüрген (2013). L'Арт Ноувеау- L'Утопие де ла Рéцонцилиатион (на језику: француски). Цологне: Тасцхен. ИСБН 978-3-8228-3005-5. 
  • Тхиéбаут, Оливиер (2007). Ун Енсембле Арт Ноувеау - Ла Донатион Риспал (на језику: француски). Парис: Мусéе д'Орсаy - Фламмарион. ИСБН 978-2-08-011608-6. 
  • Вицтоир, Јеф; Вандерперрен, Јос (1992). Хенри Беyаерт: Ду цлассицисме à л’арт ноувеау (на језику: француски). Ст Мартенс-Латем: Едитионс де ла Дyле. ИСБН 978-90-801124-1-4. 

Спољашње везе уреди

 
Виктор Орта на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Viktor_Orta&oldid=27675205”