Википедија

Javni govor

Javni govor, takođe nazivan besedništvo ili beseda, tradicionalno je obeležavao razgovor oči u oči uživo pred publikom. Danas uključuje bilo koji oblik govora (formalno i neformalno) upućen publici, uključujući unapred snimljeni govor koji se prenosi na veliku udaljenost pomoću tehnologije. Konfuči, jedan je od naučnika kog povezuju sa javnim nastupom, jednom prilikom je izjavio da ako je govor dobar, kao takav uticaće na živote pojedinaca bez obzira da li su ga slušali direktno ili ne.[1] Njegova ideja je bila da reči i postupci moćnog govornika mogu uticati na svet.[1]

Besednik Ciceron govori rimskom senatu. Ciceron proziva Katilinu (1889), freska Čezara Makarija.

Javni govor se koristi u mnoge različite svrhe, ali obično kao mešavina podučavanja, ubeđivanja ili zabave. Svaki od ovih oblika zahteva malo drugačije pristupe i tehnike. Javni govor se razvio kao primarna sfera znanja u Grčkoj i Rimu, gde su ga istaknuti mislioci kategorisali kao centralni deo retorike. Danas, umetnost javnog govora razvijena je zahvaljujući novoj tehnologiji kao što je video konferencija, multimedijalne prezentacije i druge netradicionalne forme, ali suštine ostaju iste.

Svrha javnog govora

uredi

Funkcija javnog govora u potpunosti zavisi od toga kakav utisak govornik namerava da ostavi kada se obraća određenoj publici. Isti govornik, sa istom strateškom namerom, može održati drugačiji govor pred dve različite publike. Poenta je u tome da se nešto promeni, u srcima, umovima ili postupcima publike. Uprkos svom nazivu, javni govor se često pruža i određenoj publici koje dele isto mišljenje. Publika mogu biti govornikovi obožavaoci ili mogu biti neprijateljski nastrojeni (nisu prisustvovali događajima redovno ili iz inata) ili mogu biti slučajni stranici (ravnodušan prema govorniku koji stoji na improvizovanoj bini na ulici). Ipak delotvorni govornici pamte da mala publika nije masa ljudi koji imaju usto razmišljanje, nego da je to masa sastavljena od pojedinačnog pojedinca[2].

Kao opšta konstatacija, javni govor nastoji da uveri zabrinutu publiku, ili da probudi samozadovoljnu publiku na nešto značajno. Nakon što odluči koji od ovih pristupa mu je potreban, govornik će kombinovati informacije i metode pripovedanja tako da dostigne željena uverenja.

Ubeđivanje

uredi

Reč ubeđivanje potiče od latinske reči "persuadere.”[3] Glavni cilj uvedljibog govora je da promeni uverenja njegove publike. Primeri ubedljivog govora mogu se naći u svakoj političkoj debati u kojoj lideri pokušavaju da ubede svoju publiku, bilo da je to šira javnost ili članovi vlade[3].

Uverljivo govorenje se može definisati kao stil govora u kome postoje četiri dela procesa: onaj ko ubeđuje, publika, metod kojim govornik govori i poruka koju govornik pokušava da sprovede.[3] Kada pokušava da ubedi publiku, govornik ide na osećanja i uverenja publike, kako bi im promenio mišljenje.

Postoje različite tehnike koje govornik može koristiti da dobije podršku publike.[3] Neke od glavnih tehnika bi uključivale zahtevanje od publike da krenu u akciju, korišćenje efikasnog jezika („mi“ i „nas“) da bi publika i govornik izgledali kao da su jedno, i odabir specifičnih reči koje imaju snažno simboličko značenje povećavajući uticaj poruke.[3] Postavljanje retoričkih pitanja, generalizovanje informacija (uključujući anegdote), preuveličavanje značenja, korišćenje metafora i primena ironije na situacije su druge metode u kojima govornik može povećati šanse da ubedi publiku. Postavljanje retoričkih pitanja, generalizovanje informacija (uključujući anegdote), preuveličavanje značenja, korišćenje metafora i primena ironije na situacije su druge metode u kojima govornik može povećati šanse da ubedi publiku.[3]

Obrazovanje

uredi

Znanje se može preneti javnim govorom. Popularan primer obrazovnog javnog govora je TED govori (TED talks), govornik će informisati slušaoce o raznim temama, kao što su nauka, fizika, biologija, tehnologija, religija, ekonomija, ljudsko društvo, astronomija, studije životinja, psihologija i mnoge druge.TED govornici takođe dele svoja lična iskustva sa traumatskim životnim događajima, kao što su zlostavljanje, maltretiranje, tuga, napad, samoubilačke ideje i/ili pokušaji, iskustva bliske smrti i mentalne bolesti, ili koriste svoju platformu za podizanje svesti i prihvatanje invaliditeta, lica. razlike, El-Dži-Ti-Bi (LGTB) prava, prava žena i diskriminacija životne okolnosti.

Intervencija

uredi

Interventni stil govora je relativno nov metod govora koji je predložio teoretičar retorike po imenu Vilijam R. Braun (Wiliam R. Braun). [4] Ovaj stil se vrti oko činjenice da ljudi stvaraju simbolično značenje za život i stvari sa kojima komuniciramo oko njih.[4]Zbog toga se simboličko značenje svega menja u zavisnosti od načina na koji komuniciramo.[4] Kada se komunikaciji pristupa interventnim stilom, komunikacija se smatra odgovornom za promene u ponašanju i načinu na koji razmatramo značenje predmeta, ideologija i svakodnevnog života.[4]

Iz interventne perspektive, kada pojedinci komuniciraju, oni se saosećaju sa onim što je već realnost i može “shift symbolic reality.” Ovaj pristup komunikaciji takođe obuhvata mogućnost ili ideju da možemo biti odgovorni za neočekivane ishode zbog onoga što i kako komuniciramo.[4] Ova perspektiva takođe proširuje obim fokusa sa jednog govornika koji vrši uticaj na druge govornike koji takođe komuniciraju i vrše uticaj govorom, utičući na svet oko nas.[4]

Istorija

uredi
 
The Orator, c. 100 BCE, an Etrusco-Roman bronze sculpture depicting Aule Metele (Latin: Aulus Metellus), an Etruscan man wearing a Roman toga while engaged in rhetoric; the statue features an inscription in the Etruscan alphabet.

Grčka

uredi

Iako postoje dokazi o obuci javnog govora u starom Egiptu,[5] prvi poznati rad o besedništvu,[6] napisan pre više od 2000 godina, koji potiče iz antičke Grčke. Ovaj rad je razrađen na principima izvučenim iz prakse i iskustva drevnih grčkih besednika.

Aristotel je prvi zabeležio učitelje besedništva kako koriste konačna pravila i modele. Jedan od njegovih ključnih uvida bio je da govornici uvek kombinuju, u različitom stepenu, tri stvari: rasuđivanje, akreditive i emocije, koje je nazvao Logos (Logos), Etos (Ethos) i Patos (Pathos).[7] Aristotelovo delo postalo je deo obrazovanja iz oblasti slobodne umetnosti tokom srednjeg veka i renesanse. Klasična antička dela koja su napisali stari Grci prikazuju načine pomoću kojih su podučavali i razvijali umetnost javnog govora pre hiljadu godina.

U klasičnoj Grčkoj i Rimu, retorika je bila glavna komponenta kompozicije i izlaganja govora, a obe su bile ključne veštine koje su građani koristili u javnom i privatnom životu. U staroj Grčkoj građani su govorili u svoje ime, a ne profesionalci, poput savremenih advokata, da govore umesto njih. Svaki građanin koji je želeo da uspe na sudu, u politici ili u društvenom životu morao je da nauči tehnike javnog govora. Retoričke alate je prvo podučavala grupa nastavnika retorike zvanih sofisti (Sophists) koji su bili poznati po tome što su učili studente koji plaćaju kako da efikasno govore koristeći metode koje su razvili. Odvojeno od sofista, Sokrat (Sokrates), Platon (Plato) i Aristotel (Aristotle) su razvili sopstvene teorije javnog govora i podučavali ovim principima učenike koji su želeli da nauče veštine retorike. Platon i Aristotel su podučavali ove principe u školama koje su osnovali, Akademiju i Srednju školu. Iako je Grčka na kraju izgubila politički suverenitet, Rimljani su gotovo identično usvojili grčku kulturu obuke javnog govora.

Demosten (Demosthenes) je bio poznati govornik iz Atine. Nakon što mu je otac umro kada je imao 7 godina, imao je tri zakonska staratelja koji su bili Afob (Aphobus), Demofon (Demophon) i Teripid (Theryppides).[8] Njegova inspiracija za javno nastupanje došla je nakon što je saznao da su njegovi staratelji opljačkali novac njegovog oca ostavljen za njegovo obrazovanje.[9] Prvi put je bio izložen javnom govoru kada mu je tužba zahtevala da govori pred sudom.[10] Demosten (Demosthenes) je nakon toga počeo više da se bavi javnim govorom i poznat je po tome što je zabadao kamenčiće u usta kako bi pomogao u izgovoru, govorio dok trči kako ne bi izgubio dah dok govori i vežbao pričanje ispred ogledala kako bi poboljšao svoje prezentovanje javnosti.[10]

Kada je Filip drugi (Philip II), vladar Makedonije, pokušao da pokori Grke, Demosten je održao govor pod nazivom Kata Philippou A.[8] U ovom govoru on je ostalim Grcima govorio o tome zašto se suprotstavio Filipu II i zašto im je on bio pretnja.[8] Ovaj govor je bio jedan od prvih govora koji su bili poznati kao (as Philippics).[10] Imao je i druge govore poznate kao Olintijaci i ovi govori zajedno sa Filipima su korišćeni da nateraju ljude u Atini da se okupe protiv Filipa drugog (Philip II).[10] Demosten je bio poznat po tome što se zalagao za nezavisnost.[9]

Rim

uredi

U političkom usponu Rimske republike, rimski govornici su kopirali i modifikovali drevne grčke tehnike javnog govora. Nastava iz retorike se razvila u potpuni nastavni plan i program, uključujući nastavu iz gramatike (proučavanje pesnika), preliminarne vežbe (progymnasmata) i pripremu javnih govora (deklamacije) u forenzičkim i deliberativnim žanrovima. Latinski stil retorike bio je pod jakim uticajem Cicerona (Cicero) i uključivao je snažan naglasak na široko obrazovanje u svim oblastima humanističkih studija slobodnih umetnosti, uključujući filozofiju.

Druge oblasti proučavanja uključivale su upotrebu duhovitosti i humora, pozivanje na emocije slušaoca i upotrebu digresija. Govorništvo u Rimskom carstvu, iako manje centralno u političkom životu nego u danima Republike, ostalo je značajno u zakonu i postalo veliki oblik zabave. Čuveni govornici su postali kao slavne ličnosti u starom Rimu — veoma bogati i istaknuti članovi društva. Latinski stil je bio primarni oblik govora do početka 20. veka. Posle Drugog svetskog rata, međutim, latinski stil govora počeo je postepeno da izlazi iz stila jer se trend kitnjastog govora smatrao nepraktičnim. Ova kulturna promena je verovatno imala veze sa usponom naučnog metoda i naglaskom na „običnom“ stilu govora i pisanja. Čak je i formalno govorništvo danas mnogo manje ukrašeno nego što je bilo u klasičnoj eri.

Glosofobija

uredi

Strah od javnog govora, poznat kao glosofobija ili anksioznost javnog govora, se često pominje kao jedna od najčešćih fobija.

Razlog je neizvestan, ali se spekuliše da je ovaj strah iskonski, kao što se životinje plaše da ih vide predatori[11].

Međutim, strepnja koja se javlja kada se govori u javnosti može imati brojne uzroke, [12][13]kao što je socijalni anksiozni poremećaj ili prethodno iskustvo javnog ponižavanja.

Trening

uredi

Efikasan javni govor se može razviti pridruživanjem klubu kao što je Rostrum, Toastmasters International, Asocijacija klubova govornika (ASC) ili Speaking Circles, u kojima se članovima dodeljuju vežbe za poboljšanje govornih veština. Članovi uče posmatranjem, a vežbaju i usavršavaju svoje veštine slušajući konstruktivne predloge, nakon čega slede nove vežbe javnog govora.

Toastmasters International

uredi

Toastmasters International je organizacija za javni nastup sa preko 15.000 klubova širom sveta i više od 300.000 članova.[29] Ova organizacija pomaže pojedincima u njihovim veštinama javnog govora, kao i drugim veštinama koje su im neophodne da rastu i postanu efikasni govornici. Članovi kluba se sastaju i zajedno rade na svojim veštinama; svaki član vežba da drži govore, dok ostali članovi ocenjuju i daju povratne informacije. Postoje i drugi mali zadaci koje članovi rade, kao što je vežbanje improvizovanog govora govoreći o različitim temama bez ičega planiranog[14]. Svaki član ima specifičnu ulogu, a sve ove uloge pomažu u procesu sticanja njihovih veština kao javnih govornika i kao lidera. Broj uloga omogućava svakom članu da govori bar jednom na sastancima[15]. Članovi takođe mogu da učestvuju u raznim takmičenjima u govoru, u kojima se pobednici mogu takmičiti na Svetskom prvenstvu u javnom govoru[16].

Rostrum

uredi

Rostrum je još jedna organizacija za javni nastup, osnovana u Australiji, sa više od 100 klubova širom zemlje. Ova organizacija ima za cilj da pomogne ljudima da postanu bolji komunikatori, bez obzira na priliku[17]. Na sastancima govornici mogu da steknu veštine prezentujući govore, dok članovi daju povratne informacije onima koji izlažu. Kvalifikovani govorni treneri takođe prisustvuju ovim sastancima, i daju profesionalne povratne informacije na kraju sastanaka[18]. Postoje i takmičenja koja se održavaju za članove za učešće. Onlajn klub je takođe dostupan za članove, bez obzira gde žive[19].

U novom milenijumu došlo je do značajnog povećanja broja rešenja za obuku, ponuđenih u vidu video i onlajn kurseva. Video snimci mogu da pruže simulirane primere ponašanja za oponašanje. Profesionalni javni govornici se često angažuju u stalnoj obuci i obrazovanju kako bi usavršili svoj zanat. Ovo može uključivati traženje smernica za poboljšanje njihovih govornih veština, kao što je učenje boljih tehnika pripovedanja, učenje kako da se efikasno koristi humor kao sredstvo komunikacije i kontinuirano istraživanje u oblasti njihove teme.

Profesionalni zvučnici

uredi

Javni nastup za poslovne i komercijalne događaje često obavljaju profesionalci, čija je stručnost dobro utvrđena. Ovi govornici se mogu ugovoriti nezavisno, kroz zastupanje od strane biroa govornika ili na drugi način. Javni govor igra veliku ulogu u profesionalnom svetu. U stvari, veruje se da 70 odsto svih poslova uključuje neki oblik javnog nastupa[20].

Savremenost

uredi

Tehnologija

uredi
 
Ettus Ted Talk

Nova tehnologija je takođe otvorila različite oblike javnog govora koji su netradicionalni, kao što su TED govori, konferencije koje se emituju širom sveta. Ovaj oblik javnog govora stvorio je širu bazu publike jer javno govorenje sada može da dosegne i fizičku i virtuelnu publiku[21]. Ova publika može da gleda iz celog sveta. Jutjub je još jedna platforma koja omogućava javnom nastupu da dopre do veće publike. Na Jutjub-u, ljudi mogu da postavljaju video snimke o sebi. Publika može da gleda ove video snimke za sve vrste namena[22].

Multimedijalne prezentacije mogu da sadrže različite video klipove, zvučne efekte, animacije, laserske pokazivače, klikere na daljinskom upravljaču i beskrajne tačke[23]. Sve to doprinosi prezentaciji i razvija naše tradicionalne stavove o javnom govoru.

Javni govornici mogu koristiti sisteme odgovora publike. Za velike skupove, zvučnik će obično govoriti uz pomoć razglasa ili mikrofona i zvučnika.

Ovi novi oblici javnog govora, koji se mogu smatrati netradicionalnim, otvorili su debate o tome da li su ovi oblici javnog nastupa zapravo javni govor. Mnogi ljudi smatraju da emitovanje na Jutjub-u nije pravi oblik javnog govora jer ne postoji stvarna i fizička publika. Drugi tvrde da je javno govorenje okupljanje grupe ljudi kako bi ih dodatno obrazovali bez obzira na to kako ili gde se publika nalazi.

Telekomunikacije

uredi

Telekomunikacije i video konferencije su takođe oblici javnog govora. Dejvid M. Feterman sa Univerziteta Stanford napisao je u svom članku Videokonferencija preko Interneta iz 1997. godine: „Tehnologija videokonferencije omogućava geografski različitim stranama da se čuju i vide obično preko satelitskih ili telefonskih komunikacionih sistema.“ Ova tehnologija je korisna za velike konferencijske sastanke i komunikaciju licem u lice između stranaka bez zahtevanja neprijatnosti prilikom putovanja.

Značajni savremeni teoretičari

uredi

Harold Lasvel je razvio Lasvelov model komunikacije. Postoji pet osnovnih elemenata javnog govora koji su opisani u ovoj teoriji: komunikator, poruka, medij, publika i efekat. Ukratko, govornik treba da odgovara na pitanje „ko kome šta kaže na kom kanalu sa kojim efektom?“

Reference

uredi
  1. ^ a b Pei-Ling, Lee (oktobar 2020). „The Application of Chinese Rhetoric to Public Speaking.”. China Media Research. 16 (4). 
  2. ^ Flintoff, John-Paul (2021). A Modest Book About How To Make An Adequate Speech. Short Books. str. 52. ISBN 978-1780724560. „An audience is not a single entity, but a group of individuals who differ from one another perhaps as much as they may differ from you. If you forget that, the slip is unlikely to work in your favor.” 
  3. ^ a b v g d đ Hassan Sallomi, Azhar (2018-01-01). „A STYLISTIC STUDY OF PERSUASIVE TECHNIQUES IN POLITICAL DISCOURSE”. International Journal of Language Academy (na jeziku: engleski). 6 (23): 357—365. ISSN 2342-0251. doi:10.18033/ijla.3912. 
  4. ^ a b v g d đ Opt, Susan K. (septembar 2019). „"To Intervene: A Transcending and Reorienting Goal for Public Speaking."”. Atlantic Journal of Communication. 27 (4): 247—259. S2CID 181424112. doi:10.1080/15456870.2019.1613657. 
  5. ^ Womack, Morris M.; Bernstein, Elinor (1990). Speech for Foreign Students. Springfield, IL: C.C. Thomas. str. 140. ISBN 978-0-398-05699-5. Pristupljeno 12. 6. 2017. „Some of the earliest written records of training in public speaking may be traced to ancient Egypt. However, the most significant records are found among the ancient Greeks.” 
  6. ^ Murphy, James J. "Demosthenes – greatest Greek orator". Encyclopædia Britannica.
  7. ^ Heinrichs, Jay. (2008). Thank You For Arguing. Penguin. str. 39. ISBN 978-0593237380. „Aristotle called them logos, ethos, and pathos, and so will I, because the meanings of the Greek versions are richer than those of the English versions” 
  8. ^ a b v May, James (2004). „Demosthenes”. Salem Press. Great Lives from History: The Ancient World, Prehistory-476 c.e. Pristupljeno 12. 12. 2020. 
  9. ^ a b „Demosthenes (Greek orator) | World History: A Comprehensive Reference Set - Credo Reference”. search.credoreference.com. Pristupljeno 2020-12-13. 
  10. ^ a b v g „Gale Power Search - Document - Demosthenes & Cicero”. go.gale.com. Pristupljeno 2020-12-13. 
  11. ^ Flintoff, John-Paul (2021-02-07). „Can I Have Your Attention? How I came to love public speaking”. theguardian.com. „The fear is primal, because for most of history if you had lots of eyeballs on you, it meant you were about to be gobbled up. For thousands of years, hardly anyone knew what it felt like to be stared at, and listened to, by large groups of others.” 
  12. ^ Black, Rosemary (2018-06-04). „Glossophobia (Fear of Public Speaking): Are You Glossophobic?”. psycom.net. Pristupljeno 2019-07-11. 
  13. ^ Ireland, Christopher (2020). „Apprehension felt towards delivering oral presentations: a case study of accountancy students”. Accounting Education. 29 (3): 305—320. S2CID 216369153. doi:10.1080/09639284.2020.1737548. 
  14. ^ „Toastmasters International -All About Toastmasters”. www.toastmasters.org. Arhivirano iz originala 10. 05. 2019. g. Pristupljeno 2020-12-13. 
  15. ^ Yasin, Burhanuddin; Champion, Ibrahim (12—13. 11. 2016). „FROM A CLASS TO A CLUB”. Proceedings of the 1st English Education International Conference (EEIC) in Conjunction with the 2nd Reciprocal Graduate Research Symposium (RGRS) of the Consortium of Asia-Pacific Education Universities (CAPEU) Between Sultan Idris Education University and Syiah Kuala University. ISSN 2527-8037. Arhivirano iz originala 20. 09. 2021. g. Pristupljeno 15. 05. 2022. 
  16. ^ „Toastmasters International -”. www.toastmasters.org. Pristupljeno 2020-12-13. 
  17. ^ „Rostrum Australia - About Rostrum Public Speaking”. www.rostrum.com.au. Pristupljeno 2020-12-13. 
  18. ^ „Rostrum Australia - FAQ”. www.rostrum.com.au. Pristupljeno 2020-12-13. 
  19. ^ „Rostrum Australia - Rostrum Online”. www.rostrum.com.au. Pristupljeno 2020-12-13. 
  20. ^ Schreiber, Lisa. Introduction to Public Speaking. Šablon:ISBN needed[1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. maj 2022)
  21. ^ Gallo, Carmine (2014). Talk Like TED: The 9 Public-Speaking Secrets of the World's Top Minds. St. Martin's Press. ISBN 978-1466837270. 
  22. ^ Anderson, Chris (2016). TED Talks: The Official TED Guide to Public Speaking. Houghton Mifflin Harcourt. 
  23. ^ Ridgley, Stanley K. (2012). The Complete Guide to Business School Presenting: What your professors don't tell you... What you absolutely must know. Anthem Press. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јавни_говор&oldid=27819776”