Jajoi

Jajoi (jap. 弥生人), antički narod koji se doselio u Japan iz Koreje i Kine tokom perioda Jajoi (300. p.n.e-300. n.e). Veruje se da su Jajoi neposredni preci modernih Japanaca.

Rekonstrukcija odeće naroda Jajoi, muzej u Osaki.

Istorija

Kratak pregled

Još u kasnom Džomonu (od oko 1000. do 300. godine p. n. e.), pirinač se gajio u severnom Kjušuu i, pre nego što je period došao do kraja, u oblastima sve do Tohokua. Širenje poljoprivrede navodnjavanog pirinča u ranom periodu Jajoi (oko 300. p. n. e.) povezano je, u drugom veku pre nove ere, sa uvođenjem i upotrebom gvožđa i bronze. Nakon toga, male zajednice Džomona u severnom Kjušuu (čitava Džomon populacija ostrva procenjuje se na jedva 4.000 ljudi) su apsorbovali ili raselili Jajoi imigranti iz južne Koreje i istočne Kine koji su fizički bili krupniji od naroda Džomona (za koje se sada smatra da su blisko povezani sa Ainuima). Jajoi imigranti su izgradili utvrđena sela sa opkopima, šančevima i osmatračnicama, uvozili bronzano oružje i ogledala iz Kine i Koreje, kao i gvozdeno oružje i oruđe, i formirali plemenske saveze sa mehanizmima vlasti koji su opisani kao mala kraljevstva. I kineski izveštaji i arheološki nalazi ukazuju na to da su se ova kraljevstva međusobno borila oko zemlje i pristupa vodi i metalnoj rudi.

Na kraju su neki od njihovih šamanskih vođa (jedina poznata po imenu je Himiko sa početka 3. veka), koristeći i vojnu i ceremonijalnu moć, osnovali plemenske saveze u severnom Kjušuu, duž Unutrašnjeg mora, i sve do Kinaja i Izumoa.

Oni u zapadnom Japanu bili su pod snažnim uticajem kontinentalnih kultura (Kine i Koreje) i mnogo su ritualno koristili bronzano oružje i ogledala, dok su oni dalje na istoku - pod manjim uticajem prvobitnih Jajoi doseljenika - favorizovali ritualnu upotrebu bronzanih zvona. Velike zajednice Jajoi su se takođe pojavile u Kantu koristeći malo bronze ili gvožđa, ali su svoj društveni život organizovale oko uzgoja pirinča. Najjača federacija, smeštena u ravnici Nare u centralnom Japanu, kasnije se razvila u državu Jamato, čije su vođe zauzele istaknuto mesto u istoriji Japana i sahranjivali svoje prethodnike u ogromnim humcima (kofun).

Poreklo

O najranijoj fazi neolitske kulture u Japanu (Džomon) postoji jak element nagađanja. Ali kada dođemo do kasnije faze, nema mnogo prostora za sumnju. To više nije kultura lovaca i ribara, već je u suštini proizvod sedentarnog društva koje se bavi uglavnom uzgojem pirinča na navodnjavanim poljima. Zbog toga je svakako južnog porekla, ukoliko su poljoprivredne metode u pitanju, i verovatno je stigla do Kjušua (i možda južne Koreje) sa tačaka u južnoj Kini ili Indokini, a zatim se preselila na glavno ostrvo. Međutim, iako na većini lokaliteta ove kulture preovlađuju kameni alati, česti su i bronzani predmeti, tako da postoji dobar razlog da se veruje da je ono što nazivamo kasnijom neolitskom kulturom Japana, utoliko što uključuje i bronzane artefakte, proširenje eneolitske kulture zajedničke Mandžuriji, Pomorskoj provinciji Sibira i Korejskom poluostrvu. Zaista, tokom istorije Japana, iz očiglednih geografskih razloga, odnosi sa Korejom su bili od posebne važnosti. Kasnija neolitska kultura je uglavnom preko Koreje stigla do Japana, nošena migrantima čija je domovina predaka bila u severoistočnoj Aziji, ali koji nisu bili istog porekla kao ljudi iz rane neolitske faze koji su se već naselili u Japanu (narod Džomon). Pripadali su etničkoj grupi, tačnije jezičkoj grupi, koja uključuje Fince, Hune, tunguska plemena i Mongole. Ne može se reći da li su u Japan ušli kao osvajači ili kao mirni doseljenici; čini se verovatnim, međutim, da nije bilo masovnog pokreta, već pre niza imigracija u malim razmerama, od strane porodica i grupa koje nisu bile zadovoljne svojim životom u Koreji. Nema dokaza koji bi pokazali da su pokušali da unište ili oteraju rane stanovnike onih delova zapadnog Japana u kojima su se naselili. Naprotiv, čini se da je postojao određeni stepen fuzije između ljudi koje možemo nazvati domorocima (narod Džomon) i kasnijih pridošlica (narod Jajoi).

Kineski uticaji: bronzano i gvozdeno doba

Ali takvi harmonični uslovi, ako su ikada postojali, nisu dugo trajali, jer su s vremenom migranti tokom svog boravka u Koreji bili pod uticajem kulture mnogo superiornije od njihove. Ovo je bila rana metalna kultura Kine, koja se može datirati sa određenom tačnošću. Bronzana kultura severne Kine proširila se na južnu Mandžuriju, a odatle u Koreju oko 300. godine p. n. e., i tokom vremena uticala na neolitsku kulturu Koreje. Migranti ili drugi putnici koji su prelazili iz Koreje na zapadne obale Japana počeli su da uvode stvari i procese koji pripadaju metalnoj kulturi, i tako da modifikuju život određenih povoljno pozicioniranih japanskih zajednica, posebno onih koje žive u naseljima na obali Kjušua gde je je najbliža južnoj Koreji.

Uticaj kineske bronzane kulture je bez sumnje stigao u Japan oko 200. godine p. n. e, ako ne i ranije, i ubrzo je počeo da modifikuje ili zamenjuje neolitsku kulturu na njenim dodirnim tačkama. Ali pre nego što je ova bronzana kultura uspela da se uspostavi u Japanu, pretekla je kultura gvožđa koju je Kina razvila pod dinastijom Han, od oko 200. p. n. e., a koja je sada preneta u Koreju i odatle u Japan. Uticaj kineske kulture na Koreju, a samim tim i na Japan, bio je pojačan velikom ekspanzijom kineske moći pod carevima dinastije Han. Ova vlast je proširena osvajanjem 108. p. n. e. do severne polovine Korejskog poluostrva. U tom regionu su osnovane kineske kolonije i nakon toga određeni plemenski vladari u zapadnom Japanu, impresionirani snagom i bogatstvom kineske civilizacije, počeli su da šalju misije kolonijalnoj vladi uspostavljenoj u blizini mesta današnjeg grada Pjongjanga.

Plemena i savezi

Vei zapisi, koji su najdetaljniji i najpouzdaniji od ranih kineskih obaveštenja o Japanu, sastavljeni su (pre sačuvanih hronika dinastije Han) najkasnije do 292, godine i daju skoro savremeni prikaz uslova u zapadnom Japanu u trećem veku. Tokom perioda procvata dinastije Vei, koja je bila najvažnija u severnoj Kini od 220. do 265. godine, ambasade su poslate iz Japana kineskom guverneru u Koreju, koji je živeo u blizini današnjeg Seula. To je bilo između 238. i 247, a uzvratne posete su obavljali Kinezi. To su zapažanja kineskih posetilaca koja su oličena u izveštaju o Veiju, i iako putnici iz Veija verovatno nisu putovali daleko kopnom u Kjušu, izgleda da su se potrudili da saznaju šta se dešava i na osnovu internih dokaza njihovi opisi mogu biti uzeti kao izuzetno pouzdani.

Oni govore o "trideset zemalja" u Japanu koje su bile u nekoj vrsti tributskog odnosa prema Kini. Ove "zemlje" su očigledno bile teritorije plemenskih poglavica, a opisane su kao pod vlašću kraljice. U stvari, Japan je opisan kao Zemlja kraljice, a dat je i spisak zemalja koje čine grupu kojom je ona predsedavala. Identifikacija ove kraljice i situacija u nekoliko „zemalja“ su godinama sporne među japanskim naučnicima, a problem je i dalje daje povoda za razmišljanje i argumente istoričarima. U izveštaju o Veiju se za Zemlju kraljice kaže da se nalazi u okrugu zvanom Jamato (Jamataj), a Jamato je uobičajeno ime mesta koje je kasnije korišćeno za region u centralnom Japanu gde se carska porodica Japana naselila u petom veku. Neki autoriteti smatraju da su ovaj Jamato i Jamato iz Vei zapisa isti; ali čini se da nedavna istraživanja podržavaju gledište da je Država kraljice bila na zapadu i da je sa svojim pridruženim zemljama obuhvatala veći deo severne polovine Kjušua i verovatno deo zapadnog kraja ostrva Honšu preko moreuza Šimonoseki, što bi odgovaralo delovima provincija Suo i Nagato.

Ako se dokazi Veija pažljivo ispitaju, to daje jak razlog da se veruje da su do sredine trećeg veka brojna japanska plemena ili klanovi koji su živeli na Kjušuu prešli dug put ka ujedinjenju pod jednim vođom. Ne znamo koje su okolnosti pogodovale ovom pokretu, ali je najverovatnije da su odnosi sa Korejom, koje su izgleda delili, služili kao spona jedinstva, razlikovala ih od drugih plemena i povećavala njihovu moć napada i odbrane.

Kada je dinastija Vei pala (265. g.) kineska moć u Koreji se smanjila i ubrzo je propala. Japan se više od jednog veka ne pominje u kineskim zapisima, ali znamo da su japanske vođe nastavili odnose sa Korejom, a kako je njihova snaga rasla, počeli su da učestvuju u borbama među korejskim kraljevstvima. Dovoljno je reći da su se do 369. godine japanske snage uspešno borile za kontrolu južne Koreje i da su se uspostavile u maloj koloniji ili stalnoj vojnoj bazi zvanoj Mimana, u blizini današnjeg Pusana. Međutim, to nije bio poduhvat plemenskih vođa naroda Jajoi: između 300. i 350. godine u centralnom Japanu formirana je prva veća država, kraljevina Jamato, pod vođstvom prvih careva iz dinastije koja je i danas na vlasti.

Kultura

Poljoprivreda

Tokom prelaznog perioda između Džomon i Jajoi perioda, kontinentalni uticaj je postao mnogo jači. Zaista, relativno brza pojava poljoprivrede, gvozdenog oruđa i grnčarije izrađene na točku nakon 300. p. n. e., zajedno sa usponom prvih regionalnih centara arhipelaga, jednom je navela naučnike da spekulišu da je Japan možda bio napadnut. Danas su istoričari i arheolozi uglavnom drugačijeg mišljenja. Na osnovu kombinacije artefakata i izveštaja kineskih zvaničnika, oni su zaključili da je Japan u to vreme doživeo porast doseljenika iz Koreje, gde su ratovi i političke borbe terale ljude da napuste svoje domove. Ovi pridošlice su uveli kontinentalne prakse i tehnologije koje su ljudi severnog Kjušua zatim prilagodili i proširili po ostrvima.

Uzgoj navodnjavanog pirinča bio je u srcu nove kulture. Rudimentarne poljoprivredne prakse su započete u ranijim vekovima, ali tek u periodu Jajoi sadnja i žetva su postali primarno sredstvo za obezbeđivanje hrane. Arheološka istraživanja na više od stotinu polja iz doba Jajoja pokazuju revolucionarnu promenu u načinu proizvodnje pirinča, pošto su seljani počeli da koriste poljoprivredne tehnike imigranata sa kontinenta, zajedno sa njihovim gvozdenim i bronzanim oruđima. Počeli su da otvaraju nova polja (često u vlažnim močvarama), da sade seme pirinča kratkog zrna koje se koristi u Koreji, i da kopaju jarke koji bi doveli vodu do suvih polja. Takođe su počeli da gaje svinje, iako su nastavili da love divlje životinje i sakupljaju bilje, orašaste plodove i planinsko bilje. I oni su obrađivali polja sa novim oruđima od drveta, kamena i gvožđa: sekire, motike, grabulje i maljevi. Takođe su počeli da prave drvene kante za skladištenje, postavljajući ih na štulama da bi zrna ostala suva u vlažnim područjima.

Ekonomija i društvo

Poljoprivreda je dramatično promenila život ostrva. Sve je više ljudi počelo da živi u selima, a gradili su veće kuće. Kopali su bunare za održavanje vodosnabdevanja i tkali tekstil za izradu odeće. Pravili su grnčariju na grnčarskom točku, omogućavajući radnicima da proizvode utilitarno posuđe i čaše u većem broju. Trgovina je cvetala i duž obale, čak i kada se društvo raslojavalo i kada su se regionalni centri pojavili da dominiraju poslovima raštrkanih zaseoka. I mnogi elementi šintoa, japanske autohtone religije, ukorenjeni su: verovanje da svaka planina, reka ili stena imaju božjeg duha ili kamija; poziv šamanima i obredima da umire te duhove; proslavljanje seksa i plodnosti; i korišćenje vode za prečišćavanje zagađenja.

Iskopavanja jednog od prvih značajnih gradova u Japanu, Jošinogarija na severu Kjušua, pružaju konkretnu ilustraciju koliko se dramatično promenio život do sredine Jajoi godina. Tamošnja iskopavanja, obavljena krajem 1980-ih, pokazuju živahan komercijalni život, sa stanovnicima više od 350 kuća koji se bave raznim poslovima, od tkanja i pravljenja perli do livenja bronze. Oni takođe ukazuju na klasne razlike, sa običnim ljudima i starešinama koji naseljavaju odvojena područja, odvojena jarkom. Velika skladišta, za koja se smatralo da su čuvala porezno žito prikupljeno iz okolnih sela, ukazuju na rastuću političku organizaciju regiona, jer su oni u centralnom gradu počeli da dominiraju okolnim zaseocima, dok kosturi bez glava i kosti probodene strelama u grobovima običnih ljudi svedoče o bitkama koje su učinile Jošinogari dominantnim. Takođe se čini jasnim, iz mnoštva staklenih perli i bodeža u korejskom stilu u grobnicama vladara, da su ljudi iz Jošinogarija bili aktivno uključeni u međunarodnu trgovinu.

Kineski izvori

Naše najdetaljnije znanje o periodu Jajoi potiče iz prvih japanskih pisanih zapisa, koje nisu ostavili nepismeni Japanci, već kineski posmatrači onoga što su oni zvali zemlje Va, plodnog mesta „toplo i blago“ dovoljno da ljudi „žive na sirovom povrću i hodaju bosi“ čak i zimi. Na kraju svojih dinastičkih istorija, kineski pisci su često dodavali kratke izveštaje o „varvarskim“ zemljama, beleške koje oživljavaju Jajoi društvo na način na koji arheologija nikada nije mogla . Jednostavan komentar posetioca, na primer, da vođe iz ranog Jajoija „s vremena na vreme šalju danak“ kineskim vladarima daje nam nivo razumevanja o razvoju odnosa i promeni političke strukture Japana koji arheološki nalazi ne mogu.

Tri rane kineske reference na Japan ukazuju da je uvođenje poljoprivrede i upotreba metala praćeno izuzetno brzim društvenim promenama. Prva referenca je kratka beleška u dinastičkoj istoriji Ranijeg Hana (1. vek pre n.e) u kojoj se navodi da se „japanski narod (Vadžiri) nalazi u istočnim morima, ima više od 100 država i da se periodično prima na dvoru u Koreji.“ Drugi, datiran u 57. n.e. i uključen u dinastičku istoriju Kasnijeg Hana (25-220. n.e.), govori o zlatnom pečatu koji je poklonjen kralju japanske države Na (severni Kjušu). Treći je iznenađujuće detaljan opis Jamataj kraljevstva koje je imalo više od sedamdeset hiljada domaćinstava kojima su vladale nasledne kraljice i kraljevi. Ovo se može naći u istoriji Veija (221-65. godine) koju je sastavio čovek koji je umro 297. godine.

Ovi zapisi dosta govore o Jajoi načinu života i vrednostima. Oni prikazuju ljude koji poštuju zakon, vredne i radne, verovatno žive u severnom Kjušuu, koji su voleli zadovoljstvo i cenili kreativnost. Prema Istoriji Kraljevstva Vei, Japanci iz trećeg veka nove ere nosili su „ružičastu i skerletnu“ šminku, jeli prstima, pili alkohol, živeli po sto godina, poštovali klasne razlike i tretirali muškarce i žene podjednako, iako su „muškarci od značaja” imali kao čak pet žena i viši slojevi držali su robove. Pisac navodi da su „svi muškarci, stari ili mladi, prekriveni tetovažama“ koje bi trebalo da odvrate zlonamerne duhove kada idu u ribolov. Muškarci su nosili kosu preko ušiju i često su bili obučeni u samo u pregače, dok su žene nosile „nepostavljeni pokrivač... provlačenjem glave kroz otvor u sredini.” Ribari su „voleli da rone u vodu da bi nabavili ribe i školjke“, a kada su ljudi putovali okeanom, sa sobom su vodili „čuvara sreće“ koji je smirivao duhove tako što se klonio žena i ostavljao kosu neočešljanu, a telo neoprano. Ako je put prošao dobro, dobijao je poklone, možda čak i robove; ako nije uspeo, ubijen je.

I pisani zapisi i arheološki dokazi opisuju organizovano, konkurentno društvo, sa najmanje trideset centara moći, koje su Kinezi nazivali „zemljama“, koje se bore za dominaciju u ranoj našoj eri. Regionalni vladari su tražili da se obični ljudi poklone kada prođu „ljudi visokog položaja“. I borili su se za prevlast. Istorija Kraljevstva Vei opisuje „nemire i ratove“ koji su se dešavali mnogo decenija: referenca na sam proces centralizaciji koji Jošinogarijevi jarci duboki trideset stopa, kule osmatrašnice i bezglavi skeleti tako živo ilustruju.

Jedna karakteristika koja je Jajoi Japan izdvajala od Kine bila je istaknutost žena na vladajućim pozicijama. Narod Va je učinio više od pukog jednakog tretmana oba pola; birali su žene za vođe. Prva važna osoba iz Japana pomenuta po imenu u Istoriji Kraljevstva Vei - ili bilo kom zapisu - je Himiko, neudata žena u mestu poznatom kao Jamataj, koja je preuzela vlast posle decenija rata i, kao „kraljica Va“, vladala u ranom trećem veku. Izveštaj Vei kaže da je imala sposobnost da priziva duhove, da joj je pomagao mlađi brat i da je imala „hiljadu sluškinja, ali samo jednog slugu.” Kada je došlo do nasilja pod muškim naslednikom, zvaničnici su se obratili drugoj ženi, Himikinoj mladoj rođaki Ijo, koja je ponovo uspostavila red. Iako lokacija i specifičnosti Himikine države ostaju nejasni, istoričari je smatraju jednim od brojnih lokalnih poglavara koji su se borili za kontrolu nad teritorijama koje se stalno šire. Neki naučnici sugerišu da je borba možda delom izazvana zagrevanjem klime u doba Jajoja, što je podiglo nivo mora, poplavilo poljoprivredna područja i izazvalo konkurenciju za zemljište.

Ovi kineski izveštaji takođe opisuju ljude koji su veoma svesni moći i bogatstva Koreje i Kine. Oni jasno stavljaju do znanja da su japanska kraljevstva dugo slala svoje predstavnike na kontinent. Himiko je, kaže istorija Veija, poslala tri misije sa dankom kineskim carevima, dajući im robove i tkanine. Ijo je poslala trideset robova i 5.000 „belih dragulja“, pored mnogih komada rezbarenog žada i dvadeset komada brokatne tkanine. A kineski carevi su odgovorili sopstvenim poklonima, uključujući mnoštvo bronzanih ogledala i naloga koji potvrđuju prava davaoca poklona da vladaju u svojim oblastima kao prijatelji Veija.

Literatura

• Hall, John Whitney (1988—1999). The Cambridge history of Japan. 1. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 105—107. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)