Janjine Banjine
Janjine Banjine je stara dečja igra.[1] Jednostavna je i zahteva samo grupu dece i puno energije.[2]
Igra se zasniva na fizičkoj spretnosti, a potrebno je iz zaleta preskočiti leđa suigrača koji je savijen u struku ili čuči. Osim dece, ovu igru često igraju i odrasli, a praktikuje se i kao vežba u nastavi fizičkog vaspitanja.
Kao i kod svih tradicionalnih igara koje potiču iz davnina, i ova igra je pretrpela brojne modifikacije, pa postoji nekoliko varijanti. U našim krajevima ova igra je tokom vremena poprimila daleko teži i grublji karakter i poznata je pod nazivom Trule kobile. Ovo je zapravo jedna od najgrubljih dečjih igara,[3] koju najčešće igraju samo dečaci.[4]
Istorija uredi
Igra Janjine Banjine je, u različitim varijantama, od davnina poznata širom sveta. U Velikoj Britaniji igra se od kraja 16. veka, a poznata je pod nazivom Leapfrog. U Francuskoj je poznata kao saute-mouton, a u Indiji kao Aar Ghodi Ki Par Ghodi.
Osnovna pravila igre uredi
Na početku igre deca se poređaju u vrstu. Prvo dete treba da se sagne i osloni ruke na kolena (mala deca mogu i da čučnu i saviju glavu između kolena). Drugi igrač trči do savijenog deteta, stavlja mu ruke na leđa i skače preko njega, raširivši noge. Po doskoku ovo dete odmah zauzima isti položaj kao prvo, tako da treće dete mora preskočiti prva dva. Četvrto dete preskače tri igrača i tako do poslednjeg u vrsti, koje mora preskočiti sve ostale igrače. Kada i poslednje dete preskoči niz, prvo dete (sada poslednje u nizu) ustaje i preskače ostale. Ostala deca mogu da nastave da preskaču niz, pa tako igra može da traje beskonačno.[2]
Korist za razvoj i socijalizaciju dece uredi
Ova igra pospešuje okretnost i kondiciju, ali i timski rad i poverenje. Deca moraju biti svesna svog mesta u igri, znati kada da skoče i verovati osobi preko koje skaču.[2]
Trule kobile uredi
Kao i Janjine Banjine i ova grublja varijanta ima različite varijante:
- U osnovnoj varijanti za igru su dovoljna i samo dva igrača. Dečaci (ako ih ima više) stanu u vrstu, jedan iza drugoga. Prvi dečak stane malo dalje od vrste i nagne se tako da ruke osloni na svoja kolena. Ta je osoba „kobila”. Zatim se ostali igrači zaleću prema „kobili”, pokušavajući da je preskoče poput kozlića na času fizičkog vaspitanja.[5] Onaj koji preskače mora u trenutku preskakanja nogom udariti „kobilu” po zadnjici. Ako uspešno obavi skok i dočeka se na noge, vraća se na kraj vrste. Ako promaši udarac ili padne kod doskoka, on postaje „kobila”.[6]
- U drugoj varijanti za ovu igru su potrebnedve ekipe koje broje nekoliko članova. Takmičari biraju sudiju, koji obično stoji uz zid sa rukama spuštenim na stomak i ocenjuje eventualne nesporazume.[3]. Jedna od ekipa predstavlja „kobilu” i njen zadatak je da se poređa tako što se prvi član presavije u struku, tako da mu gornji dio tela bude u paralelnom položaju sa zemljom. Da bi se održao u tom položaju tokom igre, on se najčešće drži za stablo drveta, za struk sudije,[4] ili stavi glavu u njegove ruke, a svoje ruke na svoja kolena.[7] Iza prvog se ređaju ostali članovi ekipe. Svi se savijaju u struku, a njihove glave su između nogu svakog prethodnog člana, slično kao kod ragbi igrača.
- Drugom timu pripadaju skakači. Njihov zadatak je da se što bolje zalete i skoče „kobili”, odnosno takmičarima suprotne ekipe, na leđa. Dečaci skaču tako da prvi koji skače bude što bliže sudiji, kako bi ostavio mesta za ostale. Ako „kobila” poklekne dok skakači skaču na nju, skakanje se ponavlja. Ko je god na „kobili”, ne sme dodirnuti zemlju, jer u suprotnom taj tim gubi i postaje „kobila”. Kada svi skakači doskoče na „kobilu”, sudija broji do deset. Ako niko iz ekipe koja je „kobila” ne poklekne, oni pobeđuju i uloge se menjaju. Ukoliko se desi suprotno, gube i moraju ponovo biti „kobila”.[8]
U igri se mogu utvrditi i dodatna pravila, po kojima nema dodatnog skakanja, niti nema klackanja, odnosno namernog poskakivanja na igračima u timu „kobile”.[7]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Fuka, Ivor (12. 9. 2003). „Brutalna i draga mi dječja igra - Janjine”. Lupiga. Pristupljeno 23. 9. 2019.
- ^ a b v „How to Play the Leapfrog Game”. Persil. Unilever. Pristupljeno 23. 9. 2019.
- ^ a b „Sećate li se ovih igara”. Bebac.com. Pristupljeno 22. 9. 2019.
- ^ a b „Dječije igre nekad: Kako smo se igrali trule kobile, arjačkinje barjačkinje i drugih igara”. Banjaluka.net - Magazin. Pristupljeno 22. 9. 2019.
- ^ Ujčić, Viktoria. „10 ljetnih igara našeg djetinjstva”. Studentski.hr. Pristupljeno 22. 9. 2019.
- ^ *, Katarina. „Dečije igre koje su danas potpuno zaboravljene: Bila je dovoljna jedna krpenjača i prostrana livada, što je današnjoj deci nezamislivo”. Opanak. Pristupljeno 22. 9. 2019.
- ^ a b Tomić 2001, str. 139
- ^ Pekić, Biljana. „Dečje igre”. Narodna tradicija u školi. Pristupljeno 22. 9. 2019.
Literatura uredi
- Todorović, Divna (2016). Najlepše dečje igre. Čačak: Pčelica. ISBN 978-86-6089-380-4. Arhivirano iz originala 22. 09. 2019. g. Pristupljeno 22. 9. 2019.COBISS.SR 227910156
- Tomić, Miomir (2001). 'oćeš ti da se mi igramo?. Beograd: JRJ. COBISS.SR 183575303
Спољашње везе uredi
- Živković, Nenad (24. 4. 1995). „Dečje igre”. Vreme. Приступљено 23. 9. 2019.
- Otašević, G. „POVRATAK TUTUMIŠA I TRULE KOBILE”. Detinjarije. Приступљено 22. 9. 2019.
- „Igra TRULE KOBILE”. Narodni.NET. Приступљено 22. 9. 2019.
- Lukić, Vladimir. „DEČIJE IGRE U PROŠLOSTI”. Turistički vodič Srbije. Приступљено 22. 9. 2019.
- „IGRE NA OTVORENOM”. Rodjendanko. Архивирано из оригинала 13. 09. 2019. г. Приступљено 22. 9. 2019.
- „Дечје игре некад”. kurir.rs. Приступљено 20. 9. 2019.