Википедија

Jezid I

'Jezid ibn Muavija ibn Abi Sufjan, (يزيد بن معاوية بن أبي سفيان), (jul 647—11. novembar 683.), poznat kao Jezid I, bio je drugi kalifa Omejadskog kalifata (prvi koji je nasledio vlast). Jezida je za kalifu postavio njegov otac Muavija I, a vladao je u periodu od 680. godine, pa sve do svoje smrti 683. godine.

Jezid I
Jezid I, drugi kalifa Omejadskog kalifata.
Lični podaci
Puno imeJezid ibn Muavija ibn Abi Sufjan
Datum rođenja(647-07-20)20. jul 647. (11. šaval 26. po hidžri)
Datum smrti11. novembar 683.(683-11-11) (36 god.)
Mesto smrtiDamask,
GrobOmejadski kalifat
Porodica
PotomstvoMuavija II, Khalid ibn Yazid, Atikah bint Yazid
RoditeljiMuavija I
Mejsun bint Bajdal el Kulejbi el Nasranija (Hrišćanka)[1]
DinastijaOmejadi
Halifa Omejadskog kalifata.
Period680—683.
PrethodnikMuavija I
NaslednikMuavija II

Dolazak na vlast uredi

Prema nekim izvorima, Muavija je upozorio svoga sina Jezida da se sa poštovanjem odnosi prema Husejnu ibn Aliju, unuku Muhamedovom. Njegovo poslednje upozorenje upućeno Jezidu je glasilo: "Budi pažljiv, sine moj, da ne dođeš pred Alaha okupan njegovom krvlju, jer ćeš onda biti među onima koji će stradati." [2][3] Robert Pejn citira Muaviju u svojoj knjizi Istorija Islama kako govori svome sinu da porazi Huseina, koji je definitivno u to vreme pripremao vojsku za borbu protiv njega, ali da se nakon pobede prema njemu odnosi sa poštovanjem, s obzirom da je Husein potomak Muhameda; takođe mu je rekao i da se prema Abdulahu el Zubejru postavi oštro, pošto se Muavija najviše njega plašio.[4]

Postavljanje Jezida za kalifu nije bilo dobro prihvaćeno u Medini. Jusuf bin Mahaf pripoveda:

Marvan je bio postavljen za guvernera Hidžaza od strane Muavije. Održao je propoved i spomenuo Jezida bin Muaviju tako da bi ljudi mogli da mu se zakunu i prihvate ga kao naslednika svoga oca (Muavije). Zatim mu je Abdurahman bin Abu Bekr rekao nešto zbog čega je sam Marvan naredio njegovo hapšenje. Međutim, Abdurahman je ušao u Ajšinu kuću, te ga nisu mogli uhapsiti. Marvan je rekao, "On je taj (Abdurahman) o kome Alah govori u ovom stihu: 'A onaj ko kaže svojim roditeljima: 'O, vi! Da li ćete održati obećanje koje ste mi dali..?'" Na to je Ajša, sakrivena iza zavese, odgovorila, "Alah nije poslao putem Kurana ništa o nama, osim ono što je povezano sa svedočenjemm o mojoj nevinosti (o kleveti)."[5]

Zakletva vernosti Jezidu uredi

Nakon nasleđivanja prestola, Jezid je zatražio od guvernera svih provincija da mu se zakunu na vernost. Potrebna zakletva je obezbeđena iz svih delova zemlje. Husein ibn Ali (Muhamedov unuk) i Abdulah ibn Zubejr (unuk Abu Bekra) su odbili da daju zakletvu. Jezid je poslao Marvana, vojnika iz njegove vojske, da asistira pri ovom zadatku.[6][7] Ranni pomen problema polaganja zakletve Jezidu je zabeležio el Tabari, istoričar iz 9. veka, napisavši da je Jezidova jedina briga bila, kada je došao na vlast, da dobije zakletve svih pojedinaca koji su odbili da se slože sa Muavijinim zahtevom da polože zakletvu vernosti njegovom sinu Jezidu. Muavija je sazvao ljude (islamsku šuru ili savez) koji će mu se zakleti da će Jezid biti njegov naslednik. Jezidova briga je bila sprečavanje njihove pobune. Jezidov prvi rođak sa očeve strane, Valid bin Utba bin Abu Sufjan je bio guverner Medine, gde su u tom trenutku živeli Husejn bin Ali i hašemitska porodica, kao i Abdulah ibn Zubejr. Jezid je poslao svog rođaka Marvana bin el Hakama (koji je bio vezir prvo Muavije, a zatim i Jezida) kod Valida bin Utbaha bin Abu Sufjana sa sledećom porukom napisanom na pergamentu:[8]

Ugrabi Husejna (Muhamedovog unuka), Abdulaha bin Omera (sin Omera), i Abdulaha ibn Zubejra (unuka Abu Bekra) i nateraj ih da mi se zakunu na vernost. Budi toliko okrutan da oni nemaju šanse da urade ništa drugo do da mi se zakunu na vernost. Mir s tobom.[8]

Kada su pozvani od strane guvernera Medine, Valid bin Utbah i Husejn bin Ali su se odazvali. Međutim, Abdulah ibn Zubejr nije. Kada se Husejn bin Ali sastao sa Validom i Marvanom u polu-privatnom sastanku tokom noći, saznao je da je kalifa Muavija premunio, i da će ga naslediti Jezid. Kada je od njega zatraženo da se zakune na vernost Jezidu, Husejn je odgovorio da bi zaklinjanje privatno bilo nedovoljno, i da se takva stvar mora obaviti u javnosti. Valid je pristao na to, ali ga je Marvan prekinuo, te je zahtevao od Valida da uhapsi Husejna i zadrži ga u pritvoru dok ne pristane da se zakune na vernost Jezidu. Nakon toga, Husejn je prekorio Marvana i uspeo da pobegne nepovređen. Husejn bin Ali je imao svoju skupinu naoružanih pristalica u pripravnosti u slučaju pokušaja da ga savladaju na silu. Odmah nakon Husejnovog odlaska, Marvan je nedvosmisleno upozorio svog rođaka Valida, guvernera Medine, koji je zauzvrat oborio Marvana, i time opravdao svoje odbijanje da povredi Hujesna bin Alija izjavivši "da će na dan uskrsnuća onaj koji je odgovoran za krv Al-Husejna malo vredeti na vagi Boga." As for Abdullah ibn Zubayr, he had left Medina at night heading for Mecca. In the morning Waleed sent men after him, a party of eighty horsemen under the command of a retainer of the Banu Umayyah. They pursued Ibn al-Zubayr but did not catch up with him, so they returned. Što se tiče Hesejna bin Alija, Tabari beleži da je i on napustio Meku ubrzo nakon toga, pošto se nije zakleo na vernost Jezidu.[9]

Husejn ibn Ali uredi

Husejn ibn Ali, Muhamedov unuk, zajedno sa drugim uglednim muslimanima, ne samo da je osuđivao Jezidovu nominaciju za kalifu, već ju je čak proglasio protivnom duhu islama. Dok je o njegovoj nominaciji većano u Medini, Abdulah ibn Zubejr je sa Husejnom otišao u Meku jer su određeni ugledni muslimani smatrali da bi odatle bilo lakše započeti kampanju radi građenja javnog mišljenja koje bi bilo protiv Jezidove nominacije. Međutim, pre nego što je išta učinjeno u vezi sa tim, Muavija je preminuo je Jezid je preuzeo vlast.

Kufa, garnizonski grad u sadašnjem Iraku, bio je glavni grad kalife Alija, i mnoge njegove pristalice su tu živele. Husejn ibn Ali je dobio pisma iz Kufe u kojima je dobio podršku u slučaju da preuzme kalifat. Dok se spremao za put ka Kufi, Abdulah ibn Omer, Abdulah ibn Zubejr i Abdulah ibn Abas su bili protiv njegovog plana, a ako je bio rešen da nastavi ka Kufi, zamolili su ga da ostavi žene i decu u Meki, ali je Husejn ignorisao njihove predloge. Na putu ka Kufi, Husejn je dobio obaveštenje o smrti Muslima ibn Akila od ruke Jezidovih ljudi, te da su kufćani sada postali lojalni Jezidu, obavezavši se na podršku njemu u borbi protiv Jezida i njegovih saveznika.

Ubejdala ibn Zijad, guverner Basre je pogubio jednog od Husejnovih glasnika i upozorio građane da izbegnu pobunu. Poslao je poruku Husejnu, po Jezidovoj instrukciji, u kojoj govori "Ne možeš ići u Kufu, niti se vratiti u Meku, ali možeš otići gde god drugde želiš." Uprkos upozorenju, Husejn je nastavio ka Kufi i u toku ovog putovanja, on i veliki broj članova njegove porodice su ubijeni ili zarobljeni tokom bitke kod Karbale.

Mnogi ugledni ljudi, među kojima je najistaknutiji bio Abdulah ibn Zubejr, odbili su da se zakunu na vernost Jezidu, uzevši u obzir da su na njega gledali kao na uzurpatora moći a ne kao na pravilan način odabira kalife od strane šure.[10]

I Jezid i Husejn su učestvovali u napadu na Konstantinopolj par godina ranije. Husejn je bio u armiji koja je započela napad na Konstantinopolj pod vođstvom Muavijinog sina Jezida 51. godine.[11] Nakon potpisivanja mirovnog ugovora sa Muavijom, Husejn ga je često posećivao sa svojim bratom, a zauzvrat je iskazivao veliko gostoprimstvo Muaviji.[12] Nakon Hasanove smrti, Husejn je odlazio u posetu Muaviji svake godine, a Muavija mu je zauzvrat iskazivao veliko gostoprimstvo.[12]Kada je guverner Kufe, Ibn Zijad poslao Husejnovu glavu Jezidu, jedan sluga Muavije bin Abu Sufjana je navodno rekao: "Kada je Jezid došao sa Al-Husejnovom glavom i stavio je u njegove ruke, video sam da Jezid plače, i rekao je: 'Ako je postojala ikakva veza između Ibn Zijada i Al-Husejna, onda on to nikada ne bi učinio (Ibn Zijad).'"[13]

Abdulah ibn Zubejr uredi

Kada je Husejn ubijen u Karbali, Abdulah bin Zubejr je okupio ljude Meke i održao sledeći govor:

"O, ljudi! Nema gorih ljudi od Iračana, a među Iračaninma, ljudi Kufe su najgori. Oni su stalno pisali pisma i pozivali Imama Husejna kod sebe i polagali zakletvu njegovom kalifatu.Ali kada je Ibn Zijad stigao u Kufu, okupili su se oko njega i ubili Imama Husejna koji je bio pobožan, pažljiv i brz, čitao je Kuran i zaslužio je kalifat u svakom obliku" [14]

Kada je čuo o ovome, Jezid je naručio da se napravi srebrni lanac i poslao ga u Meku s namerom da Valid ibn Utba uhapsi njime Ibn el Zubejra.[14]

U Meki i Medini je Husejnova porodica imala jaku bazu podrške, ljudi su bili voljni da stanu na ljihovu stranu. Ostatak Husejnove porodice se vratio nazad u Medinu.

Abdulah je započeo pobunu u Hudžazu i preuzeo Tihamu. Jezid je posao vojsku da se sukobi sa njim 683. godine. Jezid je pokušao da prekine pobunu Abdulaha ibn Zubejra invazijom Hidžaza, te je zauzeo Medinu nakon krvave bitke kod Hare, nakon koje je usledila invazija Tihame i napad na Meku, ali je njegova nagla smrt 683. godine stavila tačku na ovu kampanju i bacila Omejade u nered građanskim ratom koji je kasnije izbio.

Abdulah ibn Zubejr je konsolidovao svoju moć poslavši guvernera u Kufu. Ubrzo, Abdulah ibn Zubejr je izbacio Jezidovu vojsku iz Iraka, južnog dela Arabije i većeg dela Sirije, kao i iz delova Egipta. Ali, tada su započeli njegovi problemi sa Haridžitima u Iraku koji su imali vrlo ekstremne stavove.

Jezidov sin Muavija II nije želeo da bude povezan sa politikom njegovog oca Jezida. Muavija II je odlučio da abdicira umesto da preuzme odgovornost za sprovođenje onoga što bi najverovatnije bila krvava vojna kampanja u Meki.[15] U Damasku je zatim Marvan postao vladar, a posle njega njegov sin Abd el Malik ibn Marvan.

Ibn Zubejr je napokon poražen od strane Abd el Malika ibn marvana, koji je poslao Al-Hadžadža ibn Jusufa da ponovo ujedini islamsku imperiju. Hadžadž je porazio i ubio Ibn Zubejra na bojištu 692. godine,[16] odrubivši mu glavu i razapevši ga, time ponovo uspostavivši omejadsku kontrolu nad islamskom imperijom.

Par godina kasnije je narod Kufe pozvao Zejda ibn Alija, Husejnovog unuka u Kufu. Zejditi smatraju da je Zejd ibn Ali u poslednjem času izdan od strane naroda Kufe koji su mu rekli: "Neka Bog bude milostiv prema tebi! Šta imaš da kažeš po pitanju Abu Bekra i Omera ibn el Hataba?" Zejd ibn Ali je rekao, "Nisam čuo da se bilo ko iz moje porodice odrekao obojice ili rekao bilo šta drugo osim dobrih reči o njima...kada im je poverena vlast ponašali su se pravično i u skladu sa Kuranom i Sunom".[17][18][19]

Neuspesi uredi

Tokom Jezidovog kalifata, muslimani su pretrpeli nekoliko vojnih neuspeha. Godine 682. Jezid je ponovo postavio Ukbu ibn Nafija za guvernera Severne Afrike, i Ukba je doneo mnogo pobeda nad Berberima i Vizantijskim carstvom.[6] Ukba je zatim marširao ka zapadu do Tandžira, a zatim ka istoku ka Atlas planinama.[7] Sa konjicom koja je brojila oko 300 ljudi, nastavio je ka Biskri, gde su mu berberske snage postavile zasedu. Ukba i njegovi ljudi su umrli boreći se, a Berberi su započeli kontranapad, te su proterali muslimane iz Severne Afrike.[20] Ovo je bio veliki poraz muslimana, i oni su izgubili nadmoć na moru, te su morali da napuste ostrva Rodos i Krit.

Smrt uredi

Jezid je ubijen od strane njegovog ličnog konja nakon što je izgubio kontrolu nad njim, a njegovo telo nikada nije potvrđeno da je pronađeno. Umro je u 36. godini života (to jest 37. po hidžranskom lunarnom proračunu) nakon trogodišnje vladavine, a nasledio ga je njegov sin Muavija II. Jezid je sahranjen u Damasku. Iako se smatra da njegov grob više ne postoji, neki smatraju da se nalazi u maloj ulici u blizini Velike džamije Omejada, neobeležn i sakriven.[6]

Istorijski značaj uredi

Neki naučnici smatraju Jezida pravičnim, poštenim, religioznim i administrativno sposobnim vladarem, te da je njegova nominacija od strane njegovog oca Muavije bila ispravna.[21]

Učestvovao je u raznim ratovima protiv Vizantinaca tokom vladavine njegovog oca. Bio je hrabar čovek koji je voleo lov.

Pored toga, većina islamskih naučnika iz perioda Abasidskog kalifata je smatrala kalifu Jezida I tiraninom koji je direktno odgovoran za tri velika istorijska zverstva u standardnoj islamskoj istoriji: Masakr hašemitskog karavana u Karbali od strane Husejna ibn Alija, pljačka Medine (od strane Jezidovog generala Ibn Ukbe el Murija) tokom koje je oko 10.000 muslimanskih građana ubijeno, a muslimanske žene silovane, i opsada Meke u kojoj je Jezidov komandant Ibn Numjr naredio svojim trupama da katapultiraju svetilište Kabu.[22][23][24][25][26][27][28][29]

Abasidski naučni konsenzus je sastavio sledeću evaluaciju kalife Jezida I:

Bio ej snažan, hrabar, savetodavan, pun odlučnosti, sposoban i elokventan. Sastavljao je dobru poeziju. Bio je takođe i krut, strog i, grub. Pio je, i bio je izopačen. Započeo je svoju vladavinu ubijanjem mučenika el Husejna, a završio je katastrofom kod el Hare. Zbog toga ga narod nije voleo, nije bio blagosloven za života, i mnogi su bili protiv njega nakon pogibije el Husejna, kao što je narod Medine - podigli su se u ime Alaha -[30]

Jezid i Muhamedovo proročanstvo uredi

Drugi islamski naučnici ukazuju na to da u originalnim literarnim izvorima Muhamedove tradicije od Sahiha Buharija, Muhamed je dao dve konsekutivne izjave:

"Armija mojih ljudi koja će prva sprovesti džihad kroz vodu je učinila Raj obaveznim sam po sebi."[31][32]

Aludirajući na gorenavedeni tačan hadis, prvi džihad muslimanske vojske putem mora je izveden 647. godine, tokom amfibijskog dolaska dodatnih trupa putem mora koje su asistirale glavni deo vojske tokom druge muslimanske vojne invazije Tripolija u Libiji. Ovo osvajanje Tripolija i postupna ekspanzija u Libiji je lično organizovana i predvođena od strane Abdulaha bin Saada bin Abi Sarha, a započeta je iz priobalnog grada Barka, Kirenaike; ugledni Abdulah ibn Zubejr i Ukba bin Nafi su učestvovali u ovoj vojnoj kampanji. Tokom brze sukcesije, Abdulah bin Zubejr je zatim nastavio i porazio estočno-rimskog (vizantijskog) egzarha Gregora Patricija u bici kod Sefetule da bi osvojio grad Sbeitlu u Tunisu. Hronološki, prva muslimanska mornarica je vila egipatska muslimanska mornarička flota, osnovana u Egiptu od strane Abdulaha bin Saada Abi Sarha 645. godine; u decembru 644. godine, Abdulah bin Saad bin Abi Sarh je postavljen za guvernera Egipta od strane njegovog pobratima, novog kalife Osmana bin el Afana Omejadskog. Druga muslimanska mornarička flota je bila sirijska muslimanska mornarička flota, osnovana 647. godine od strane sirijskog guvernera Muavije bin Abu Sufjana (kasnije kalife Muavije I), čija je prva misija rezultirala osvajanjem Kipra 649. godine; ali, Muavija nije lično vodio ovu mornaričku kampanju.[33]

Kao i sledeća:

"Prvoj armiji među mojim sledbenicima koja će osvojiti Cezarov grad njihovi gresi će biti oprošteni."[31][32]

Tehnički, lokacija subjekta ovog dobrog hadisa Muhamedovog jeste grad Homs u Siriji. Pre njegovog osvajanja u martu 636. godine od strane muslimanskih snaga koje je poslao kalifa Omar bin el Hatab, Homs je bio središte istočno-romskog (vizantijskog) vladara Herakla (tj. Cezar ili Qaisar). Muslimanska vojska koja je brzo osvojila gradove istočnorimskog carstva (Tiberija, Baalbek, i Homs), vođena je od strane Abu Ubejde bin al-Džare el Takafija; među uticajnijim ličnostima koje su učestvovale u ovim vojnim kampanjama bili su Mikdad bin el Asvad el Kindi, Bilal bin Rabah, i Halid bin el Valid. Prva vojska koja je napala Cezarov grad bila je predvođena od strane Abu Ubejde bin al-Džare el Takafija; ako je Cezarov grad predstavljao grad imenovan po Cezaru, Onda se Konstantinopolj, to jest Konstantinija ipak ne može računati, uzevši u obzir da je prvi grad (ne varošica ili selo) napadnuto i osvojeno od strane muslimanske vojske, a koje je imenovano po rimskom vladaru, bilo grad Tiberije (u čast Tiberija Cezara). Grad Tiberije se predao vojsci Abu Ubejda u januaru 635. godine.[34][35]

Dalje, abasidski istoriografi standardne islamske istorije su jednoglasno zabeležili sledeći siže vojnih kampanja na "Cezarov grad" u hrišćanskoj Vizantiji za vreme kalifata Muavije I (hronološki redosled):[36][37][38][39][40][41][42]

  • 42. godine po hidžri - pod vođstvom Abdulaha bin Abi Artata
  • 43. po hidžri - pod vođstvom Busr bin Abi Artata
  • 44. po hidžri - pod vođstvom Abdurahmana bin Halida bin el Valida
  • 46. po hidžri - pod vođstvom Malika bin Abdurahmana i Abdurahmana bin Halida bin el Valida
  • 47. po hidžri - pod vođstvom Malika bin Hubejre i Abdurahmana bin Kajimija
  • 49. po hidžri - pod vođstvom Sufjana bin Avfa
  • 50. po hidžri - pod vođstvom Jezida bin Muavije (kalifa Jezid I)

Prema Ibn Al-Athiru, biografu i istoričaru iz 12. veka, godine 49. po hidžri, kalifa Muavija I je poslao veliku vojsku ka Istočnom Rimu (Vizantiji). Proglasio je Sufjana bin Avfa vođom i naredio da njegov sin Jezid krene sa njim, ali je Jezid podlegao bolesti, te je odbio da ide. Kada su omejadski ratnici pogođeni teškim uslovima (glad i bolesti), Jezid je rugalički recitovao svoju poeziju:

U Furkudvani ih je prekrio ogromni gnev, da li su imali groznicu, ili šta god drugo, nije mi stalo, jer ja sedim na dobrom tepihu, a Um ul-Kulsum [jedna od Jezidovih supruga] počiva mi među mišicama.

Kada je kalifa Muavija I čuo ove stihove, naterao je Jezida da se zarekne da će se priključiti Sufjanu bin Avfu u Vizantiji, tako da bi i on sam mogao biti podvrgnut istim poteškoćama kao i vojnici. Jezid nije imao drugih opcija do da ode, te je kalifa Muavija I poslao drugu vojsku pod vođstvom Jezida 50. godine po hidžri.[43]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ Ibn Hadžar el Askalani, Ahmed bin Ali. Lisan el Mizen: Jezid bin Muavija.
  2. ^ Korom 2003, str. 24.
  3. ^ Ayoub 1978, str. 95.
  4. ^ Džonn Dan, Širenje islama, s. 51. Serijali o svetskoj istoriji. San Dijego: Lusent knjige. 1996. ISBN 978-1-56006-285-1.
  5. ^ Al-Buhari, Muhamed. Sahih Al-Buhari (Izdanje 6, Knjiga 60, hadis #352)
  6. ^ a b v Hitti, Philip Khuri (1996). The Arabs: A Short History. Princeton University Press. ISBN 978-0-89526-706-1. 
  7. ^ a b Hasan, Masudul (1998). Istorija islama. Severni Haledon: Islamska internacionalna publikacija. 
  8. ^ a b Istorija el Tabarija: izdanje XIX (Halifat Jezida bin Muavije). Al-Tabari, Muhamed ibn Džerir. (preveo na engleski: I. K. A. Hauard). Štampa državnog univerziteta Njujorka. http://www.scribd.com/doc/114186278/Karbala Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. januar 2015). (s. 7). http://www.alsunnahfoundation.org/Academy/Karbala.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016)
  9. ^ Istorija Al-Tabarija: izdanje XIX (Halifat Jezida bin Muavije). Al-Tabari, Muhamed ibn Džerir. (preveo na engleski: I. K. A. Hauard). Štampa državnog univerziteta Njujorka. http://www.scribd.com/doc/114186278/Karbala Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. januar 2015). (pp. 7–9). http://www.alsunnahfoundation.org/Academy/Karbala.pdf Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. mart 2016)
  10. ^ Baljuzi, H. M.: Muhamed i tok Islama. Džordž Ronald, Oksford (U.K.), 1976, s.193
  11. ^ Prva faza Omejadskog kalifata, Ibn Kesir, uzeto iz "Početak i kraj" Ibn Kesira, Ismail ibn Omar. ISBN 978-603-500-080-2. str. 775. Preveo: Jusef el Hadž Ahmed; s. 135
  12. ^ a b Prva faza Omejadskog kalifata, Ibn Kesir, uzeto iz "Početak i kraj" Ibn Kesira, Ismail ibn Omar. ISBN 978-603-500-080-2. str. 775. Preveo: Jusef el Hadž Ahmed; s. 134
  13. ^ Prva faza Omejadskog kalifata, Ibn Kesir, uzeto iz "Početak i kraj" Ibn Kesira, Ismail ibn Omar. ISBN 978-603-500-080-2. str. 775. Preveo: Jusef el Hadž Ahmed; s. 152
  14. ^ a b Nadžibabadi, Akbar Šah .. Istorija islama, izd.2. Rijad: Darusalam. s. 2001. ISBN 978-9960-892-88-7. str. 110.
  15. ^ Bowering, Gerhard; Stewart, Devin J., Muhammad Qasim Zaman, Mahan Mirza; Kadi, Wadad (2012). The Princeton Encyclopedia of Islamic Political Thought. Princeton University Press. str. 8. ISBN 978-1-4008-3855-4. 
  16. ^ Nadžibabadi, Akbar Šah .. Istorija islama Izdanje 2. Rijad: Darusalam. s. 2001. ISBN 978-9960-892-88-7. str. 110.
  17. ^ Brelvi 1979.
  18. ^ Fadl, Khaled Abou El (2006). Rebellion and Violence in Islamic Law. Cambridge University Press. str. 72. ISBN 978-0-521-03057-1. 
  19. ^ Enciklopedija religije izd.16, Mirče Elijade, Čarls Dž. Adams, Makmilan, 1987, s. 243. "Nazivani su "Rafidima od strane sledbenika Zejda"
  20. ^ Glab, Džon Bagot (1965). Arapska imeprija. Prentis-Hol. 
  21. ^ Usmani, Maulana Mufti Taki. Hazrat Muavija i istorijske činjenice. Karači, Pakistan: Idara el Muarif. str. 111—112. 
  22. ^ Al-Tabari, Muhamed ibn Džerir. pp. 372–379, Al-Tabarijeva istorija izd. 3.
  23. ^ Al-Tabari, Muhamed ibn Džerir. pp. 309–356, Tarikh Al-Tabari izd. 4.
  24. ^ Al-Tabari, Muhamed ibn Džerir. Al-Tabarijeva istorija izd. 19, Kalifat Jezida, Muavijinog sina.
  25. ^ Ali ibn Al-Athir. pp. 282–299. pp. 310–313, Ibn Al-Athir izd. 3.
  26. ^ Al-Dahabi, Muhamed bin Ahmed. s.30, Istorija islama, izd. 5.
  27. ^ Ibn Ketir, Ismail bin Omar. pp. 170–207. pp. 219–221, s.223, Početak i kraj; izd.8.
  28. ^ Al-Sujuti, Džalaludin. s.165, Istorija kalifata.
  29. ^ Maududi, Sejid Abdul Ala. s.181, Halifati i kraljevstva.
  30. ^ Al-Dahabi, Muhmaed bin Ahmed. 4:37-38, Siyar A`lâm al-Nubalâ.
  31. ^ a b Al-Buhari, Muhamed bin Ismail. pp. 409–410, Hadis br. 2924, Sahih el Buhari; izd. 1.
  32. ^ a b Al-Buhari, Muhamed bin Ismail. Knjiga 52, Br. 175, Sahih el Buhari; izd. 4.
  33. ^ Al-Baladuri, Ahmed bin Jahja. Knjiga osvajanja zemalja : Omejadski kalifat.
  34. ^ Ibn Hadžar el Askalani, Ahmed bin Ali. Fath ul-Bari fi Sharh Sahih al-Bukhari.
  35. ^ Ali bin Al-Athir. s.339, Tarikh Kamil izd. 2.
  36. ^ Al-Tabari, Muhamed ibn Džerir. Al-Tabarijeva istorija; izd. 3, 4 (s. 83 - [izdanje na urduu] Izdavači Dar ul-Išhat, Karači, Pakistan), 5 (s. 212 - Publikacije Dar el Ma'arif, Kairo, Egipat), 19.
  37. ^ Ibn Ketir, Ismail bin Omer. Početak i kraj; izd. 8.
  38. ^ Ali ibn Al-Athir. Ibn Al-Athir: Al-Kamil Fi At-Tarikh (Potpuna istorija) izd. 3 (s. 231).
  39. ^ Ibn Haldun, Abdurahman bin Muhamed. Ibn-Haldunova istorija Vol. 1, 2, 3 (s. 15).
  40. ^ Al-Jakubi, Ahmed. Al-Jakubijeva istorija: Istorija ibn Vadiha (pp. 200–219). Publikacije Matbat el Gari, (1939), Nadžaf, Irak.
  41. ^ Abu Davud, Sulejman bin el Ašat. Sunan Abu Dawud, izd. 2 (hadis # 2512). Publikacije maktaba el Asrija; Bejrut, Liban.
  42. ^ Abu Davud, Sulejman bin el Ašat. Sunan Abu Dawud, izd. 1 (hadis # 2151), Knjiga džihada (s. 340).
  43. ^ Ali ibn Al-Athir. Tarikh Ibn Al Athir: izd.3 (s. 131).

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Језид_I&oldid=25918138”