Jovan Malala

Jovan Malala (grč: Ιωάννης Μάλαλας, rođen oko 490.-umro posle 570. god.) je bio vizantijski hroničar, autor Hronike (Χρονογραφία) kojom je pokrenut trend sastavljanja istoriografskih dela u vidu žanra svetske hronike.

O životu Jovana Malale možemo suditi samo putem šturih podataka koje je autor ostavio u svom delu. Njegov nadimak malala je u stvari sirijska reč za retora. Na osnovu bogatstva podataka o sirijskoj metropoli Antiohiji može se zaključiti da se hroničar rodio i školovao u ovom gradu. Nešto posle 530. godine, Malala se izgleda preselio u Konstantinopolj pošto o prestoničkim događajima nakon te godine pruža dosta informacija. Sudeći po tonu Hronike Malala je bio lojalna pristalica cara Justinijana I i sledbenik pravoslavlja, a ne monofizitizma karakterističnog za njegovu rodnu Siriju. U prestonici je verovatno obavljao neki posao u carskoj administraciji i tu je i umro posle 570. godine.

Početkom četvrte decenije 6. veka Malala je sastavio svoju Hroniku u maniru svetske hronike dakle od Stvaranja sveta i Adama i Eve do autoru savremenih događaja. Sastavljanje svetskih hronika, počev od početka 4. veka, bio je pokušaj da se stvori univerzalna kratka i hronološki izložena istorija sveta i da se biblijska istorija pomiri sa istorijom raznih drevnih naroda, a zatim i Grka i Rimljana. Malala je za razliku od svojih savremenika Prokopija iz Cezareje i Agatije iz Mirine, koji su pisali na klasičnom atičkom dijalektu, pisao na grčkom jeziku približnom svakodnevnom jeziku njegovog vremena. Prvu verziju hronike u 17. knjiga zaključenu sa događajima iz 527. godine završio je tokom tridesetih godina 6. stoleća, a kasnije je delu dodao i najdužu 18. knjigu koja se bavila isključivo Justinijanovom vladavinom. Međutim, određene indicije u hronici Teofana Ispovednika sa početka 9. veka upućuju da je Malalino delo možda imalo još jednu, 19. knjigu u kojoj su bile obrađene prvih sedam godina vlade Justina II (565—578). Bilo kako bilo, Malalina Hronika kakva je do danas stigla završava se sa 565. i smrću cara Justinijana.

U pisanju svoje hronike, Malala se oslanjao na veliki broj grčkih i latinskih autora koje je verovatno poznavao preko raznih hrestomatija (Pausanija, Evsevije Cezarejski, Julije Afrikanac, Prisk, razne kraće hronike itd.). Po sopstvenim rečima za period posle cara Zenona (474—491) se koristio isključivo usmenom tradicijom. Uticaj predanja oseća se i u drugim delovima hronike. Pored toga, Malala je koristio i dokumenta poput carskih zakona i pisama.

Najveća vrednost Malalinog dela leži u velikom broju informacija koje nisu dostupne u ostalim izvorima, a za doba cara Justinijana predstavlja vredan izvor, naravno najviše kao dopuna Prokopiju, Agatiji i Menandru Protektoru. U nauci Malala se relativno doskora smatrao za izvor nadahnut Justinijanovom propagandom i kao nepouzdana i suviše naivna hronika po meri poluobrazovanih hrišćana srednjeg veka. Međutim, danas se Jovan Malala posmatra kao čovek svog vremena koji je pisao u skladu sa tradicijama i saznanjima o prošlosti kakva su bila sačuvana u 6. veku. Malala je bio uzor kasnijim vizantijskim hroničarima i izvor informacija za istoričare (Jovan Efeški, Evagrije Sholastik, anonimni autor Uskršnje hronike, Teofan Ispovednik, Konstantin VII Porfirogenit, Jovan Skilica...), a njegova hronika je prepisivana i rado prevođena na druge jezike, između ostalih i na staroslovenski.

Kritički tekst o Malalinoj hronici i prevod jednog kratkog fragmenta na srpskohrvatski mogu se naći u: Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije, tom 1, Beograd 1955, 104-107.