Ljubomir Kocić

Ljubomir Kocić je srpski pedagog. Bavi se izučavanjem pedagogije i didaktike. Radi na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Godine 1980, branio je svoju doktorsku disertaciju "Eksperimentalna istraživanja u oblasti obrazovanja", iz oblasti metodologije pedagogije.

Pedagogija

Kocić se bavi definisanjem predmeta pedagogije, odnosno određivanjem područja kojim se pedagogija bavi i oblasti koju istražuje. On teži ka preciznom definisanju predmeta pedagogije, kako bi je razgraničio od ostalih nauka. Pedagogija se u toku svog razvoja, našla između dva problema: definisanja svog predmeta i određivanja odnosa sa drugim, po predmetu, bliskim naukama.

Predmet pedagogije

Pedagogija se određuje kao nauka o vaspitanju, međutim, sam pojam „vaspitanja“  se ne shvata uvek na isti način. Postoje neslaganja oko toga da li vaspitanje podrazumeva samo namerne, intencionalne uticaje (one koji su usmereni na ostvarenje određenog cilja) ili obuhvata sve uticaje i situacije (i namerne i nenamerne) koji doprinose razvoju ličnosti. Da li je vaspitanje društveno, ili slobodno, da li se odnosi samo na decu, mlade, ili i odrasle osobe. Sa druge strane, razlike se ogledaju i u tome da li se pod vaspitanjem podrazumeva delovanje na ličnost radi njenog formiranja koje preuzimaju drugi ili ono što i sama ličnost čini za sebe.

Vaspitanje se uzima kao uglavnom najširi pedagoški pojam koji svojim sadržajem obuhvata i obrazovanje, ali i pored toga, oba pojma se uključuju u odredbu pedagogije budući da je njihov sadržaj neizdiferenciran.

Obrazovanje se vezuje za sticanje znanja i veština, opštu kulturu, osposobljavanje za učenje i rad, drugim rečima, kognitivnu sferu ličnosti, dok se vaspitanje vezuje za konativnu i emocionalnu sferu ličnosti gde spada vrednosna orijentacija, formiranje stavova i uverenja i slično.

U srpskom, kao i u drugim jezicima, postoji jasna distinkcija između ova dva pojma, odnosno može se jasno odrediti sadržaj kako jednog tako i drugog, što znači da ovi pojmovi imaju svoja posebna značenja i određen sadržaj, tačnije, da su ovde upotrebljeni kao pojmovi istog reda i važnosti, te bi bilo opravdano da oba budu navedena prilikom definisanja predmeta pedagogije.

Ukoliko bi predmet pedagogije bio definisan na ovaj način, ne bi bilo potrebe da se osim pojma „vaspitanje“ koristi pojam „vaspitanje u užem smislu“, što se inače koristi kada se pedagogija određuje kao (samo) nauka o vaspitanju, pri čemu se terminom „vaspitanje“ označava najširi pedagoški pojam (koji obuhvata i obrazovanje) a pod „vaspitanjem u užem smislu“ se označava sve ono što ulazi u pojam vaspitanja ali nije obuhvaćeno pojmom obrazovanja, na primer razvoj svih osobina ličnosti koje se tiču konativne i afektivne sfere. Međutim, ove nejasnoće bi bile izbegnute ukoliko bi pedagogija bila definisana kao nauka o obrazovanju i vaspitanju, pri čemu bi oba pojma imala specifična značenja kako ne bi dolazilo do podudaranja i preklapanja među njima.

Suštinskih razlika ovde nema, budući da se pedagogija bavi istim problemom u oba slučaja. U pitanju je samo formalnost. Ne postoji dilema oko stava da pedagogija svojim predmetom obuhvata i vaspitanje i obrazovanje.

Odnos pedagogije i drugih nauka

Postavlja se pitanje da je li ovom odredbom pedagogije kao nauke o vaspitanju, jasno određen predmet, odnosno područje njenih istraživanja, drugim rečima, pitanje se odnosi na dilemu da li je pedagogija jedina nauka o vaspitanju ili se njime bave i druge nauke.

Činjenica je da se i druge nauke interesuju za pojedina pitanja vaspitanja, kao na primer sociologija, psihologija, antropologija koje sa svoga stanovišta proučavaju neka pitanja iz ove oblasti i svojim saznanjima doprinose potpunijem sagledavanju problema vaspitanja, što znači da pedagogija ne bi bila jedina nauka o vaspitanju već samo jedna od. Međutim, kada pri definisanju da pedagogija predstavlja jednu od nauka koje se bave proučavanjem obrazovanja i vaspitanja, otvara se novo pitanje koje se zasniva na dilemi da li je potrebno redefinisati predmet pedagogije ili pak drugačije razumeti odnos pedagogije i drugih nauka koje se bave pojedinim pitanjima vaspitanja.

Odnos pedagogije i drugih nauka se može razmatrati na više načina:

Više nauka o vaspitanju

Jedna od mogućnosti jeste prihvatiti stanovište da postoji više nauka o vaspitanju pri čemu svaka od njih proučava vaspitanje sa svog aspekta. Takođe, ove nauke ne zahtevaju vaspitanje u celini već samo njegove pojedine aspekte.

Među ovim naukama bi se našla i pedagogija, ali ne kao celovita nauka o vaspitanju, već kao jedna od nauka koja bi se bavila samo jednim delom vaspitanja i prema ovom stanovištu predmet pedagogije bi bio znatno redukovan to jest predmet pedagogije bi bio sveden kao i celokupna pedagogija na praktičnu pedagogiju, a predmet takve pedagogije bi bio proučavanje metoda za unapređivanje praktičnog vaspitnog rada pri čemu se pedagogija svodi na tehnologiju vaspitanja.

Prihvatanje ovakvog stanovišta bi stvorilo probleme i drugim naukama, odnosno zahtevalo bi redefinisanje njihovog predmeta istraživanja.

Pedagogija kao jedina nauka o vaspitanju

Stanovište koje se zasniva na tome da pedagogija obuhvata sva znanja o vaspitanju, odnosno, da obuhvata sve discipline koje se na bilo koji način bave vaspitanjem. Prema ovome, pedagogija bi obuhvatila sva znanja o vaspitanju, uključujući i ona do kojih dođu ostale društvene nauke.

Sva istraživanja koja za predmet imaju vaspitanje smatrala bi se pedagoškim, a saznanja do kojih se dođe na ovakav način ulazila bi u fond saznanja pedagoške nauke i iz svega ovoga izvodimo zaključak, da bi u ovom slučaju pedagogija bila objedinjujuća nauka o vaspitanju. Prihvatanje ovakvog stanovišta nije moguće iz razloga što postoje druge discipline koje se bave pojedinim aspektima vaspitanja, a smatraju se disciplinama (granama) drugih nauka.

Kompromisno rešenje

Zasniva se na tome da discipline koje se bave pojedinim aspektima vaspitanja ne pripadaju ni okviru pedagogije, ni drugih nauka za koje se obično vezuju, već da se smatraju graničnim disciplinama između pedagogije i drugih nauka.

Problem se javlja u tome da sama želja da budu granične discipline, nije dovoljna da se one takvima i proglase. Kada bi se na primer, sociologija vaspitanja proglasila kao granična disciplina između sociologije i pedagogije, onda bi i sve ostale discipline poput sociologije prava, sociologija morala, morale da se proglase graničnim.

Prihvatanje pedagogije kao matične nauke o vaspitanju

Najviša osnova da se prihvati ovo stanovište, tačnije, da se pedagogija prihvati kao nauka koja se bavi celinom vaspitanja i vaspitanjem u svim njenim oblastima i aspektima, a da se pojedinim delovima mogu baviti i druge nauke, kojima vaspitanje nije neposredni predmet proučavanja. Pedagogija je matična nauka o vaspitanju, jer ga ona zahvata u celini, ali vaspitanje je predmet interesovanja i drugih nauka, i to se mora uzeti u obzir.

Pravo da se nazove naukom o vaspitanju ima samo pedagogija budući da samo ona brine o celini vaspitanja dok sve druge nauke prilaze samo sa jednog (svog) aspekta, što ne ugrožava samostalnost pedagogije kao nauke.

Kao dodatni kriterijum za razgraničenje nauka treba istaći i činjenicu da jednu disciplinu razgraničava od drugih disciplina ne samo problem kojim se bavi već i pristup, odnosno, osobeno gledište sa kojeg pristupa proučavanju problema. To znači da kada više nauka proučava isti problem, one to ne rade na isti način već problemu prilaze sa sopstvenog stanovišta. Prema tome, ukoliko se pedagogija shvati kao nauka o vaspitanju u totalitetu, a i istovremeno se prihvati da se i druge nauke, tačnije, njihove pojedine discipline bave samo pojedinim aspektima vaspitanja sa sopstvenog stanovišta, stvar bi u razgraničenju pedagogije i drugih nauka bila jasnija.