Википедија

Akiko Josano

Akiko Josano (与 謝 野 晶 子, Yosano Akiko;7. decembar 1878 – 29. maj 1942) je pseudonim japanske autorke, pesnikinje, feministkinje i socijalne reformatorke u kasnom Međi periodu, Taišo i Šova periodu.[1] Njeno ime pri rođenju bilo je Šo Ho (鳳 志 や う, Ho Sho).[2] Ona je jedna od najkontroverznijih pesnikinja post-kasičnog Japana.[3]

Akiko Josano
Akiko Josano
Datum rođenja(1878-12-07)7. decembar 1878.
Mesto rođenjaSakaj, Japan
Datum smrti29. maj 1942.(1942-05-29) (63 god.)
Mesto smrtiOgikubo, Japan

Detinjstvo i mladost uredi

Josano je rođena u uspešnoj trgovačkoj porodici u Sakaju, blizu Osake. Od 11. godine, ona je bila najodgovornija za vođenje porodičnog posla, koje je proizvodilo i prodavalo jukan, vrstu slatkiša. Od ranog detinjstva obožavala je da čita književna dela u opsežnoj biblioteci svoga oca. Kao srednjoškolka pretplatila se na pesnički časopis „Mjođo“ (Sjajna zvezda), čiji je postala istaknuti saradnik. Urednik časopisa, Tekan Josano, učio ju je da piše tanka poeziju kada ju je sretao na poslovnim putovanjima u Osaku i Sakaj.[4]

Tekan i Akiko su započeli zajednički život u predgrađu Tokija, a venčali su se 1901. Par je imao dva sina, Hikaru i Šigeru.

Midaregami uredi

Godine 1901. Josano je objavila svoju prvu zbirku tanka poezije, „Midaregami“ (Umršena kosa), koja se sadržala od 400 pesama. Književni kritičari su zbirci uglavnom davali loše ocene.[5][6] Uprkos ovoj kritičkoj reakciji, zbirka je čitana i postaje svojevrsni vodič za slobodne mislioce tog vremena. Ova zbirka je unela strastveni individualizam u tradicionalnu tanka poeziju, što ju je razlikovalo od bilo kog drugog dela kasnog Međi perioda. Većina čine ljubavne pesme. Upravo kroz ove pesme Akiko je predstavila sliku o sebi. Pesme su izražavale ženstvenost na način koji nije bio uobičajen za njeno vreme, naročito od ženskog pisca.

U tradicionalnim japanskim vrednostima, žene se smatraju nežne i skromne.[6] Uloge japanskih žena bile su usmerene na rađanje i podizanje dece, posebno dečaka. „Midaregami“ ne samo da izražava pojmove i pitanja koja se odnose na žene i kojima se javno ne govori, već je stvorila i novu, revolucionarnu sliku ženskosti, kao živahnih, slobodnih, seksualnih i pouzdanih ljudi, potpuno suprotno od Japanske konvencionalne slike skromne mlade dame.[6] Žene u ovoj zbirci nisu bile pasivne već aktivne osobe u njihovom ljubavnom životu. Midaregami je predstavljao izazov patrijarhalnim vrednostima japanskog društva, kao i prihvaćene književne i kulturne konvencije njenog vremena. Iako je delo Akiko Josano demantovano i oštro kritikovano, ono je služilo kao sjajan izvor nadahnuća ženama njenog vremena. Američka naučnica Hiromi Cučija Dolas primetila je: "Vizuelni prikazi kože, usana i grudi simbolišu žensku seksualnost."[6][7]

Ni jedan pesnik ranije nije pisao o grudima u tanka poeziji, što je dovelo do toga da pesni Nobucuna Sasaki napadne Josano u članku časopisa zbog "korumpiranja javnog morala" i "izgovaranja gadosti pogodne za kurvu".[8] Po primeru „Midaregami“, ideja golotinje promenila je način na koji Japanci gledaju erotiku i žensku seksualnost. Do ovog trenutka grudi žena bile su simbol dojenja i majčinstva. Od tada su počele da predstavljaju drugačijusliku; prirodne lepote, a posebno kod mladih žena.[6]

Život uredi

Josano je izdala još dvadeset knjiga tanka poezije, uključujući i „Koigoromo“ (Ogrtač od ljubavi) i „Maihime“ (Plesačica). Njen suprug Tekan takođe je bio pesnik, ali njegova karijera bila je u senci njegove žene. Nastavio je da objavljuje radove svoje žene i da je podržava u književnoj karijeri. Josano Akiko je bila izuzetno produktivan pisac. Mogla je da napiše čak 50 pesama odjednom. Smatra se da je tokom svog života Josano Akiko napisala između 20.000 i 50.000 pesama. Napisala je i 11 knjiga proze.

Iosano je pomogla da se osnuje Bunka Gakuin (Institut za kulturu), pomogli su joj Nišimura Isaku, Kavasaki Nacu i drugi. Josano je postala prvi dekan i glavni predavač ove institucije.[9] Takođe, preveodila je japanska klasična deala na moderan japanski jezik, uključujući Priču o Gendžiju i Priču o sjaju(栄花物語).[10]

Pesma „Nećeš umreti“[11], upućena njenom mlađem bratu[11], objavljena je u časopisu „Mjođo” tokom Rusko-japanskog rata i bila je izuzetno kontroverzna.[12] Za nju je napisana melodija i korišćena je kao blagi oblik antiratnog protesta nakon što je broj japanskih žrtava od opsade Port Artura postao javan.[11] Septembra 1904, Josano je saznala da se japanski vojnici u Port Arturu koriste kao "ljudske bombe". Vezivani su eksplozivom i upućeni su u samoubilačku misiju da razore ruske bodljikave žice.[8] Mlađi brat, koji je služio u Carskoj vojsci, bio je vezan za snage opkoljavanja Port Arthura. U kodeksu Bušido najveća čast je bila da čovek umre za cara, i znajući za impulsivnu prirodu svog brata, Josano piše pesmu u kome mu govori da misli na svoju majku udovicu.[8] Josano je napala glavni koncept kodekda Bušido.Nazvavši rat sa Rusijom besmislenom i glupim, Josano je postala najkontroverzniji pesnik u Japanu, a vlada je pokušala da zabrani ovu pesmu pesmu.[13] Josano je postala umešana u burnou raspravu s novinarom Omaći Kegecu-om oko pitanja da li su pesnici dužni da podržavaju rat ili ne.[8]

Prvo izdanje liberalnog časopisa „Seto“, izdato u septembru 1911, sadrži pesmu "Dan kada se planine pomeraju" u kojoj Josano zahtava jednaka prava za žene i muškarce.[8] U članku iz 1918. godine, Josano je napala "vladajuću i vojnu klasu koja namerno sprečava usvajanje istinski moralnog sistema u nastojanju da zaštite bogatstvo i uticaj svojih porodica ... Oni se pozivajući na moć i odredbe starih totalitarnih moralnih kodeksa usmeravaju živote japanskih građana."[8] Josano je završila članak nazvavši militarizam oblikom "varvarskog razmišljanja koje je odgovornost nas žena da iskorenimo."[8]

Josano je rodila trinaestoro dece, od kojih je jedanaestoro preživelo do punoletnosti. Pokojni japanski političar Josano Kaoru bio je jedan od njenih unuka.[14]

Feminističke perspektive uredi

Josano Akiko često je pisala za ženski književni časopis „Seto“, kao i za druge publikacije. Njeno mišljenje je ukorienjeno u konceptu jednakog učestvovanjaroditelja u odgajanju djece, finansijskoj nezavisnosti i društvenoj odrgovornosi.

O finansijskoj nezavisnosti uredi

Josano Akiko se nije složila sa konceptom majki koje traže finansijsku nezavisnost uz pomoć vlade, tvrdeći da su zavisnost o državi i zavisnost o muškarcima jedno te isto. Ovo gledište bilo je suprotno mnogih japanskih feministkinja koje su smatrale da bi vlada trebalo da finansijski podrži majke. Raićo Hiracuka, jedna od osnivača časopisa „Seto“ je to kritikovala rekavši da većina žena ne može realno da živi bez finansijske pomoći.[15][16]

O majčinstvu uredi

Uprkos tome što je tokom svog života rodila trinaestoro dece, Josano je izjavila da čin porođaja ne smatra glavnim delom svog identiteta.[16] Takođe je izrazila zabrinutost oko potpunog izjednačavanja identiteta žene sa majčinstvom daje prednost materinstvu nad ostalim aspektima osobe. Njena glavna tvrdnja je da žene mogu da prihvate ulogu majke, ali da su više od te uloge. One su prijateljice, supružnice, japanski državljani i kao pripadnici sveta.[16][17]                                                               

Okret desnici uredi

Godine 1931. Josano, najpoznatiji pacifista u Japanu, podlegao je "ratnoj groznici" koja je zahvatila Japan kada je Kvantuška armja zauzela Mandžuriju.[13] Podržavala je svoju zemlju protiv Kine, mada je i kineske vojnike ubijene u bici prikazala kao žrtve, osim Čiang Kai-šek-a koga je optužila za izdaju zaostavštine Sun Jat-sen-a, koji je uvek propovedao kinesko-japansko prijateljstvo.[8] U njenim pesamama Kinezi su "glupi" da se odupru Japanu, jer je Japan "dobar komšija" i ne mogu ni da se nadaju da će ga pobediti,a sav njihov otpor će biti uzaludan.[8]

U svojoj pesmi „Građani Japana, Jutarnja pesma“ objavljena u junu 1932. godine, Josano je prihvatila Bušido tako što je pohvalila japanskog vojnika zato što je umro za cara u Prvoj bitki za Šangaj, dok je opisivala kako vojnik „rasipa“ svoje telo dok biva korišćen kao „ljudska bomba“.[13] Josano je nazvala "raspršeno" telo vojnika „čistije od cveta, koji daje život samurajskoj časti“.  Za razliku od „Nećeš umreti“, Josano poziva japanske žene da se „ujedine u odanosti“ za carstvo. Američki učenjak Stiven Robson primetio je da je za razliku od „Nećeš umreti“, koja je kao i ostatak rane poezije ove pesnikinje bila krajnje inovativna, u pesmi „Građani Japana, Jutarnja pesma“  Josano koristi se poznate fraze poput "časti samuraja" uzete direktno iz nacionalističke štampe, a da pritom nisje razvili sopstveni pesnički vokabular.[8] Josano je svoju pesmu završila hvaleći Bušido, izjavivši da "najčišći" čin koji japanski čovek može da učini je da umre za cara u bici i pozvala vojsku iz Kvantunga da napreduje u osvajanju Mandžurije.[13]

Josanine pesme od 1937. nadalje podržavaju rat protiv Kine, a 1941. godine podržala je i rat protiv Sjedinjenih Država i Velike Britanije.[8] Njeni komentari iz ranog Šova-perioda skloni su hvaljenju militarizma, dok su takođe promovisali njena feministička stanovišta.

Godine 1942. u jednoj od svojih poslednjih pesama Josano je pohvalila svog sina, koji je služio kao poručnik carske mornarice, pozivajući ga da se "hrabro bori" za cara u "ovom svetom ratu".  

Josano je umrla od moždanog udara 1942, u 63.[18] godini.  Njena smrt, koja se dogodila tokom Rata na Pacifiku, prošla je gotovo nezapaženo u štampi, a nakon završetka rata, njena dela su kritičari i javnost u velikoj meri zaboravili.

Pedesetih godina prošlog veka „Nećeš umreti“ je postala obavezna za čitanje u japanskim srednjim školama, a tokom protesta koje su vodili idealistički studenti protiv vlade Nobusuke Kiši-ja, „Nećeš umreti“ je postala nešto kao himna studentima.[8] Romantični, senzualni stil Josano Akiko vratio se u popularnost poslednjih godina, a sve više ljudi čita njena dela. Njen grob je na groblju Tama u mestu Fuču u Tokiju.

Reference uredi

  1. ^ Beichman, Janine. (2002). Embracing the firebird : Yosano Akiko and the birth of the female voice in modern Japanese poetry. Honolulu: University of Hawaiʻi Press. ISBN 0-585-46342-5. OCLC 52832053. 
  2. ^ Henshall, Kenneth G. Historical dictionary of Japan to 1945. Lanham. ISBN 978-0-8108-7872-3. OCLC 863673451. 
  3. ^ Yosano, Akiko, 1878-1942. (1996). River of stars : selected poems of Yosano Akiko. Hamill, Sam., Gibson, Keiko Matsui. (1st izd.). Boston, Mass.: Shambhala Publications. ISBN 978-0-8348-2933-6. OCLC 648339786. 
  4. ^ Arana, R. Victoria. (2013). Encyclopedia of world poetry, 1900 to the present (2nd izd.). New York: Facts on File. ISBN 978-1-4381-4072-8. OCLC 882543427. 
  5. ^ Yosano, Akiko, 1878-1942. (2002). Tangled hair : selected tanka from Midaregami. Goldstein, Sanford., Shinoda, Seishi, 1906- (1st Cheng & Tsui rev. izd.). Boston: Cheng & Tsui Co. ISBN 0-88727-373-4. OCLC 51809334. 
  6. ^ a b v g d „Simply Haiku: Quarterly Journal of Japanese Short Form Poetry ~ Feature”. simplyhaiku.com. Pristupljeno 30. 3. 2020. 
  7. ^ Takeda, Noriko, 1958- (2000). A flowering word : the modernist expression in Stephane Mallarme, T.S. Eliot, and Yosano Akiko. 与謝野, 晶子, 1878-1942. New York: P. Lang. ISBN 0-8204-3897-9. OCLC 37341279. 
  8. ^ a b v g d đ e ž z i j k Rabson, Steve (april 1991). „Yosano Akiko on War: To Give One's Life or Not: A Question of Which War”. The Journal of the Association of Teachers of Japanese. 25 (1): 45. ISSN 0885-9884. doi:10.2307/488910. 
  9. ^ Rodd, Laurel Rasplica (april 1991). „Yosano Akiko and the Bunkagakuin: "Educating Free Individuals"”. The Journal of the Association of Teachers of Japanese. 25 (1): 75. doi:10.2307/488911. 
  10. ^ Emmerich, Michael, (2013). The Tale of Genji : translation, canonization, and world literature. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-53442-0. OCLC 859614952. 
  11. ^ a b v Rimer, J. Thomas., Gessel, Van C. (2005). The Columbia anthology of modern Japanese literature. New York, N.Y.: Columbia University Press. ISBN 0-231-11860-0. OCLC 56334254. 
  12. ^ McClain, James L., 1944- (2002). Japan, a modern history (1st izd.). New York, N.Y.: W.W. Norton & Co. ISBN 0-393-04156-5. OCLC 47013231. 
  13. ^ a b v g Kovalio, Jacob (decembar 1998). „Japan’s Total Empire: Manchuria and the Culture of Wartime Imperialism, by Louise YoungJapan’s Total Empire: Manchuria and the Culture of Wartime Imperialism, by Louise Young. Berkeley, California, University of California Press, 1998. xiv, 490 pp. $45.00 U.S.”. Canadian Journal of History. 33 (3): 486—488. ISSN 0008-4107. doi:10.3138/cjh.33.3.486. 
  14. ^ Arana, R. Victoria. (2008). The Facts on File companion to world poetry : 1900 to the present. New York: Facts On File. ISBN 978-1-4381-0837-7. OCLC 234190560. 
  15. ^ Kano, Ayako (31. 5. 2016). Japanese Feminist Debates. University of Hawai'i Press. ISBN 978-0-8248-5580-2. 
  16. ^ a b v Bardsley, Jan (maj 1992). „Recreating Japanese Women, 1600–1945. Edited by Gail Lee Bernstein. Berkeley: University of California Press, 1991. xi, 340 pp; 32 illustrations. $40.00 (cloth); $14.95 (paper).”. The Journal of Asian Studies. 51 (2): 400—401. ISSN 0021-9118. doi:10.2307/2058058. 
  17. ^ Pye, Lucian W.; Gordon, Andrew; Buruma, Ian (2003). „A Modern History of Japan: From Tokugawa Times to the Present”. Foreign Affairs. 82 (2): 162. ISSN 0015-7120. doi:10.2307/20033555. 
  18. ^ Lesbian histories and cultures : an encyclopedia. Zimmerman, Bonnie. New York: Garland Pub. 2000. ISBN 0-8153-1920-7. OCLC 42290691. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Акико_Јосано&oldid=26806572”