Aleksandra Rimska
Aleksandra Rimska (rođ. Priska, um. 21. april 303.) je hrišćanska svetiteljka, poštovana kao mučenica. Spomen se praznuje u Pravoslavnoj crkvi 23. aprila (po julijanskom kalendaru), u Koptskoj 10. aprila.
| Aleksandra Rimska | |
|---|---|
 | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | III vek |
| Datum smrti | 21 april 303. |
| Mesto smrti | Nikomedija, |
| Svetovni podaci | |
| Praznik | 23 april (6. maj) |
Biografija
urediZa Aleksandru znamo iz Žitija Svetog Georgija Pobedonosca, u kome se naziva kraljicom i ženom cara Dioklecijana[1]. Aleksandra, videći Georgijevo stradanje i više puta mu pruženu čudesnu pomoć Božiju, poverovala je u Hrista i otvoreno ispovedila svoju veru[2]. Zbog toga ju je muž osudio na odrubljivanje glave mačem. Na putu do stratišta, Aleksandra je umorna zamolila vojnike da stanu i, naslonjena na zid zgrade, umrla je mirno (prema drugoj verziji njenog života, ona je, kao i sveti Georgije stradala mučenički[3].
Mišljenje istoričara
urediŽena cara Dioklecijana bila je Priska, za koju se zna da je zapravo ispovedala hrišćanstvo[4]. Postoji mogućnost da je zaista po krštenju mogla da dobije ime Aleksandra. Istovremeno, Simeon Metafrast, Vatikanski kodeks (916) i drugi vizantijski i latinski antički tekstovi ne nazivaju Aleksandru Dioklecijanovom ženom. Izuzetak je kompilacija Teodora Dafnopatusa. Možda je bila udovica nekog od careva koji je vladao pre Dioklecijana.
Pokušaj da se identifikuju Aleksandra i Priska učinjen je tek u 20. veku. Tako se u mineji koju je objavila Moskovska patrijaršija, Aleksandrina smrt 303. godine nazvana imaginarnom, a njeno mučeništvo se pripisuje 313. godini (smrt Priske). Međutim, ovu verziju ne potvrđuju drevna kanonska žitija i istočni apokrifi.
Datum Aleksandrinog pominjanja je poznat od 10. veka i naznačen je u Tipiku Velike crkve i Minologiji cara Vasilija, kao i u drugim grčkim rukopisima. Kratak Aleksandrin život preveden je na slovenski u 12. veku kao deo Prologa Konstantina Mokisijskog.
Grčki rukopis iz 10. veka sadrži kanon kraljice Aleksandre u 2. tomu Teofana upisanog, koji nije bio uvršten u štampanu knjigu. U savremenoj praksi Grčke i Ruske pravoslavne crkve nije predviđena posebna služba za Aleksandru, ona se pominje na bdenju velikomučenika Georgija, gde se u ime Ruske Crkve daje poseban tropar; a u grčkoj službi za 6. kanon kanona na Jutrenju daje se jambski stih svetoj Aleksandri.
Ikonografija sadrži kako pojedinačne slike svete Aleksandre, tako i scene iz života Velikomučenika Georgija: Aleksandrino ispovedanje vere pred Dioklecijanom, osudu i mučeništvo Svetog Georgija. U „Erminiji“ se lik Aleksandre opisuje u kontekstu scene pogubljenja svetog Georgija: „U daljini... Kraljica Aleksandra sedi na kamenu, mrtva; anđeo prihvata njenu dušu“[5].
U 19. veku u Rusiji je Aleksandra Rimska postala nebeski pokrovitelj niza carica (Aleksandra Fjodorovna (carica, supruga Nikolaja I), Aleksandra Fjodorovna (carica, žena Nikolaja II)). Tokom ovog perioda, u njenu čast je osvećen više crkava u Moskvi, uključujući i donji oltar crkve kneza Joasafa u Izmailovu..
Reference
uredi- ^ Fedotova, M. A. (2020), «Я naprasno iskal Vasiliя Blažennogo v Četьih Mineяh...»: A. S. Puškin i «Kniga žitiй svяtыh» Dimitriя Rostovskogo, Izdatelьstvo «Puškinskiй Dom», str. 9—21, Pristupljeno 2024-05-07
- ^ Zavadskiy, D. A. (2023). „Popular worship of St. George and traditions of double belief in Russia of 19th century”. Bulletin of the Moscow State Regional University (History and Political Science) (2): 44—55. ISSN 2310-676X. doi:10.18384/2310-676x-2023-2-44-55.
- ^ Alexis (2000). Pravoslavnaâ ènciklopediâ. Moskva: Pravoslavnaâ ènciklopediâ. ISBN 978-5-89572-006-6.
- ^ GRANT, Brюs (2011). „Mы vse evraziйskie”. Ab Imperio. 2011 (4): 21—34. ISSN 2164-9731. doi:10.1353/imp.2011.0019.
- ^ Vladimirskaя, O.Ю. (2018). „Krizis polisa i utverždenie tiranii Dionisiя na Sicilii”. NAUKA ROSSII: CELI I ZADAČI. NIC «L-Žurnal». doi:10.18411/sr-10-02-2018-38.