Anastasije Strumički

Anastasije Strumički (grč. Αναστάσιος ἐκ Βουλγαρίας), (1774–1794), je pravoslavni svetitelj rodom iz sela Radoviš, iz strumičkog kraja, koji se od davnina nazivala Tiveriopoljska eparhija.

Anastasije Strumički
Anastasije Strumički
Lični podaci
Datum rođenja1774
Mesto rođenjaRadoviš,
Datum smrti1794
Mesto smrtiSolun,

Kao mlad je došao u Solun gde je bio šegrt kod majstora oružara. U jednoh prilic majstor ga zamoli da mu prenese tursku odeću koju je čuvao u svojoj radionici – na taj način da je obuče i prođe kroz gradsku kapiju. Anastasije ga posluša. Na izlazu iz grada kada mu carinici zatražiše papire za naplaćenu carinu, on sa stidom reče da je Turčin i da nema potrebe da plaća carinu. Međutim, carinici posumnjaše da je ovaj mladi momak Turčin, te zatražiše od njega da učini salavat – kratko ispovedanje muslimanske vere. Momak se zbuni, jer nije znao šta ovi traže od njega! Odmah su počeli da ga tuku, ne bi li ga primorali da se stvarno poturči, a kad videše da je momak čvrst u svojoj nameri, dadoše ga prvo kehaji-sekretaru, a zatim agi-načelniku njihovom. Kada vide aga da ni on ne može da ubedi Anastasija, posla jednog vojnika kod muftije da mu objasni šta da radi sa ovim hrišćaninom. Odgovor je glasio ovako: U jednoj ruci ti je mač, a u drugoj knjiga. Ako si revnitelj za našu veru – odseci mu glavu; ako si srebroljubiv i ravnodušan – upotrebi knjigu!. Kada je čuo ovaj odgovor, aga ga posla kod molle (sudije) i posla sa njim još petoro ljudi da svedoče lažno protiv njega.

Molla ga je prvo ubeđivao rečima, kojekakvim izmišljotinama i raznim laskavim obećanjima, ali ni on ne uspe da ga ubedi – te se Anastasije još više sramio što je carinicima na izlazu iz grada rekao da je Turčin. Molla naredi da ga opet izbatinaju i posla ga kod muselima.

Još bolja su bila obećanja muselimova nego mollina; čak mu je obećao da će postati čohandarin (približeni) i da će imati veliki ugled. Još više se Anastasije postide i odbi ovo rečima: Hrišćanin sam! Ne odričem se vere!. Muselimu nije ostalo ništa osim da pošalje ovog hrabrog vojnika za Hristovu veru, na lobno mesto – izvan takozvane Nove porte; ali posla nekoliko ljudi da ga prate dok ide prema lomači, ne bi li ga ubedili poslednji put. Ali, po volji Božijoj, još dok je bio na putu – u strašnoj agoniji od fizičkog nasilja, podlegao je 8. avgusta 1794. ne stigavši na lobno mesto, a ostavši do kraja u lepoj i sjajnoj ispovesti naše vere.[1].

Reference uredi