Apstraktni ugovori
Apstraktni ugovori su oni kod kojih nije naznačen cilj (kauza) tako da se ne zna zbog čega se stranke obvezuju. I apstraktni ugovori imaju kauzu samo ona nije vidljiva već je voljom stranaka apstrahovana pa za treća lica ona ostaje nepoznata. Primeri apstraktnih ugovora su menica i ček, jer se tu ne vidi zašto se jedna strana obavezala da isplati određenu sumu novca drugoj strani. Za zaključenje ovih ugovora zahteva se najčešće i ispunjenje određene forme, najčešće pismene. To znači da su apstraktni ugovori ujedno i formalni. Apstraktnost i fomalnost su nerazdvojivo povezani zbog zahteva pravne sigurnosti. Ovi ugovori često pokrivajući svoju kauzu kriju i neki nedozvoljen posao pa se formom to pokušava otkloniti.
U prvobitnom rimskom pravu svi ugovori su bili strogo formalni i apstraktni. Jedan od najduže praktikovanih apstraktnih ugovora u rimskom pravu bila je stipulacija.
U današnjem pravu svrha apstraktnih ugovora je ubrzanje pravnog prometa. ZOO predviđa da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (kauzu). Apstraktni ugovor se uvek može svesti na kauzalan voljom stranaka, prigovorom jedne strane u toku spora ili po službenoj dužnosti ako je u pitanju ništav ugovor.
Značaj
urediU slučaju spora položaj poverioca u apstraktnom ugovoru daleko je povoljniji od njegovog položaja ukoliko je reč o kauzalnom ugovoru. On je oslobođen tereta dokazivanja postojanja kauze. Za podnošenje tužbe dovoljno je podneti pismeno o ugovoru pa da se pretpostavi da je kauza prisutna.
Literatura
uredi- Jakov Radišić: Obligaciono pravo, Beograd 2004
- Slobodan Perović: Obligaciono pravo, Beograd 1982