Autosegregacija
Autosegregacija ili samosegregacija je odvajanje religijske ili etničke grupe od ostatka društva u suverenoj državi samoinicijativno, odnosno od strane same grupe. Ona takođe može da označava i nesposobnost grupe za normalnu socijalnu interakciju i oblik socijalne ekskluzije.[1]
Putem autosegregacije odvojene grupe mogu da održe svoju tradiciju i običaje. Na primer, neki od svetskih nekontaktiranih naroda preferiraju da ne budu u kontaktu sa ostatkom svetske populacije. Time što ostaju u izolaciji, ove grupe mogu da sačuvaju svoje kulture netaknutima dokle god oni to žele.
Sa druge strane, neke grupe biraju samosegregaciju kako bi izbegle interakciju sa drugim grupama radi zaštite svoje kulture, ili biraju samosegregaciju od onih grupa za koje smatraju da su intelektualno ili socijalno inferiornije od njihove. Nacionalisti, rasisti, ultranacionalisti ili ostale etnocentrične grupe često biraju samosegregaciju od ostalih društvenih zajednica praktikovanjem metoda poput endogamije. Sistem aparthejda u Južnoj Africi predstavlja dobar primer ovoga.
Nedavni primeri autosegregacije u Sjedinjenim Američkim Državama uredi
U maju 2017. godine, crnci koji su studirali na Univerzitetu Kalifornije u Santa Kruzu okupirali su jednu od univerzitetskih upravnih zgrada. Zahtevali su da se jedan od studentskih domova u studentskom gradu ofarba u crno, crveno i zeleno, odnosno u boje Pan-Afričke zastave. Između ostalog, jedan od njihovih zahteva je bio i da u tom domu pravo na smeštaj dobiju isključivo crni studenti koji vode poreklo sa Kariba.[2]
Istog meseca, studenti Univerziteta Harvard organizovali su prvu dodelu diploma isključivo za crne studente, navodeći da su time želeli da ukažu na dostignuća koja su crni studenti postigli.[3]
Oba ova primera predstavljaju vid autosegregacije i često se porede sa vremenom Džima Kroua kada je prisilna segregacija škola bila legalna u Sjedinjenim Američkim Državama. Pre donošenja Zakona o građanskim pravima iz 1964. godine, doktrina „odvojeni ali jednaki“ bila je primenjivana u Sjedinjenim Američkim Državama. Zahvaljujući protestima aktivista, poput Martina Lutera Kinga, tokom prve polovine šezdesetih, ovakav oblik segregacije je ukinut.[4]
Endogamija kao oblik autosegregacije uredi
Endogamija, praksa sklapanja brakova u okviru grupe, doprinosi jačanju osećaja pripadnosti grupi i jačanju veza između njenih članova. Ona predstavlja čestu praksu u dijasporama, jer ojačava solidarnost članova zajednice i obezbeđuje veću kontrolu nad resursima grupe (što može biti važno za očuvanje sopstvene kulture kada grupa pokušava da pronađe svoje mesto u okviru dominantne tuđe kulture).
Ipak, endogamija takođe može predstavljati oblik autosegregacije i pomaže zajednici da se odupre asimilaciji sa populacijom koja je okružuje. Na taj način ona pomaže manjinskim grupama da prežive kao zasebne zajednice tokom dužeg vremenskog perioda u društvima sa drugačijim običajima i verovanjima.
Primeri etno-religijskih grupa koje odlikuje visok stepen endogamije i koje se uspešno odupiru kulturnoj destrukciji i asimilaciji već vekovima su Romi, Aškenazi u Evropi i Americi, kao i Afrikanci u Južnoafričkoj Republici.[5]
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Siddique, Ashik (2013-04-15). „Interracial Friendships Less Likely, Self-Segregation More Common in Larger Schools”. Medical Daily (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-11.
- ^ „NPR scolded on Biden story”. www.msn.com. Pristupljeno 2020-05-11.
- ^ „Hundreds of students, guests registered to attend Harvard's first Black Commencement”. www.cbsnews.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-05-11.
- ^ „Segregacija, Martin Luter King i ministar”. Unija sindikata prosvetnih radnika Vojvodine USPRV (na jeziku: srpski). 2015-12-24. Arhivirano iz originala 10. 09. 2016. g. Pristupljeno 2020-05-11.
- ^ Welle (www.dw.com), Deutsche. „Bela sirotinja Južne Afrike | DW | 21.03.2017”. DW.COM (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-05-11.