Ašikaga Takaudži
Ašikaga Takaudži (1305-1358) bio je osnivač i prvi šogun (1338-1358) šogunata Muromači (1336-1573). U Genko ratu (1331-1333) Takaudži je prešao na stranu cara Go-Daigo-a i doprineo obaranju šogunata Kamakura (1185-1333). Međutim, razočaran carevom težnjom sa ponovo uspostavi civilnu vlast u provincijama, Takaudži se već 1336. pobunio, proterao cara iz prestonice (u Nanbokučo ratovima) i osnovao šogunat Muromači, koji je upravljao Japanom sve do 1573. godine, kada je Oda Nobunaga zbacio poslednjeg šoguna, Ašikaga Jošiakija.[1]
Biografija uredi
Genko rat uredi
Kroz ceo period Kamakura (1185-1333) klan Ašikaga, koji je bio u srodstvu i sa klanom Minamoto i sa klanom Hodžo, bio je u službi šogunata i regenata iz klana Hodžo. Kada je u Genko ratu (1331-1333) car Go-Daigo ustao protiv diktature Hodžo-a, regent Hodžo poslao je Ašikaga Takaudžija iz Kamakure sa velikom vojskom da zauzme Kjoto. Umesto toga, Takaudži je prešao na carevu stranu, zauzeo Kjoto za cara i doprineo konačnoj pobedi careve stranke.[1]
Kenmu obnova uredi
Go-Daigo je pošteno nagradio Takaudžija. Određen kao „prvi koji će biti nagrađen“, dobio je visok dvorski čin i brojne zemljoposede, postavljen je za civilnog guvernera dve provincije i šugo-a u još jednoj. Takaudži je, međutim, već pre toga podneo peticiju za položaj šoguna, koja bi mu dala vlast za uspostavljanje novog bakufu-a. Iako je Go-Daigo dao Takaudžiju visoke vojne titule (general severne komande i general istočne komande), on je za života odbio da udovolji Takaudžijevom zahtevu. Umesto toga, car je postavio za šogune svoje sinove, prinčeve Morinagu i Norinagu, i podelio je položaje vojnih guvernera (šugo-a) u više od 50 provincija (od ukupno 66) svojim pristalicama iz redova dvorskog plemstva. Tako je car ubrzo ostao bez sredstava kojima bi nagradio svoje pristalice iz redova vojničkog plemstva. Iako su se borili da unište diktaturu Hodžo-a i da vrate cara Go-Daigoa na presto, ni Takaudži ni njegovi sledbenici nisu bili spremni da se slože sa carevim planom da stvore vladu usredsređenu na presto u kojoj bi vojskovođe bili podređeni dvorskim aristokratima i civilnim vlastima.[1]
Godine 1333, nakon što je uništio Hodžo-e u Kjotu, Takaudži je osnovao sekretarijat za upravljanje gradom na način nedavno uništio štab Rokuhare. Kao pobednički general, Takaudži je preuzeo pravo da svoje sledbenike nagradi donacijama oduzetih zemljišnih poseda i postavljanjem na dužnosti šugo-a i džito-a. Očigledno je ovde postojao sukob autoriteta i nadležnosti koji nije mogao dugo da traje. Tokom većeg dela 1334. Takaudži i Godaigo su održavali nesigurnu koegzistenciju u Kjotu. Car je javno objavio svoj plan, nazvan Kenmu restauracija, i uspostavio razne organe centralne vlade. Takaudži nije preuzeo dužnost ni u jednom od njih, niti je raspustio sopstveni sekretarijat. Kada je Godaigo poslao svog mladog sina princa Norinagu u Kamakuru u nastojanju da potvrdi carsku vlast u oblasti Kanto, Takaudži je imenovao svog brata Tadajošija za vojnog staratelja princu. Kada se Takaudži požalio Godaigu da novoimenovani šogun, princ Morinaga, planira njegovu smrt, car je poslao Morinagu u Kamakuru kao taoca Ašikaga Tadajošiju.[1]
Nanbokučo rat uredi
Godine 1335, ostaci Hodžo-a su ponovo zauzeli Kamakuru i proterali Tadajošija i princa Morinagu. U konfuziji Tadajoši je dao ubiti princa Morinagu. Takaudži je sada poveo svoju vojsku, bez carevog naređenja, do Kantoa i brzo povratio Kamakuru. Kada je postalo jasno da je Nita Jošisada je stao na stranu Godaiga, Takaudži je proglasio Nitinu zemlju zaplenjenom i počeo da je deli svojim sledbenicima. Godaigo je uzvratio proglašavajući Takaudžija "neprijateljem prestola" i lišivši ga njegovih titula i počasti. On je pozvao verne generale, među kojima su bili Nita Jošisada i Kitabatake Akije, da zauzmu Kanto. Takaudži je sada bio u potpunoj pobuni protiv Godaiga, a njegov raskid sa suparničkim vojskovođama kao što je Jošisada je bio potpun. Krenuo je na Kjoto u februaru 1336, protiv snažnog otpora carevih pristalica. Takaudži je uspeo da zadrži grad samo četiri dana pre nego što je proteran prema zapadnim provincijama, sve do ostrva Kjušu.[1]
Takaudži je iskoristio je u svoju korist dekret protiv Nita Jošisade koji je dobio od penzionisanog cara Kogon-ina, poglavara starijeg ogranka carske kuće.Takođe, predstavljajući se naslednikom prvog šoguna Minamoto-a i zastupnikom osnovnih interesa ratnika u slučaju da postane šogun, Takaudži je uspeo da sakupi znatan broj pristalica na putu svog povlačenja. Kada je to bilo moguće, pronalazio je prilike usput da postavi svoje rođake na povoljne pozicije; Hosokavi je obećao čitavo ostrvo Šikoku, a Imagavi provinciju Biču. Dok je stigao na Kjušu, Takaudži je već pridobio većinu lokalne ratničke vlastele, kao što je klan Šimazu, i bila je potrebna samo kratka vojna kampanja da bi dobio podršku ostalih.[1]
Do petog meseca 1336. godine, sa nekim svojim domaćim vazalima i odredima rođaka i novostečenih saveznika iz zapadnog Japana, Takaudži je započeo pohod ka Kjoto. Njegove snage su se kretale i kopnom i vodom. U kritičnoj bici kod Minatogave u Secu-u, Ašikaga je odneo odlučujuću pobedu, nateravši Nitu nazad u Kjoto i cara Godaigo da se skloni kod monaha na planini Hiei. Takaudži je ušao u Kjoto u pratnji princa Jutahito, brata bivšeg cara Kogon-ina koji je prethodno dao Takaudžiju svoj carski mandat.[1]
Takaudži je velikodušno obdario Kogon-inovu frakciju carske porodice zemljom i garancijama za oslobađanje od poreza. Nekako su carske regalije dobijene od Godaigoa. Ovi simboli vlasti, koji su dati princu Jutahitu, postali su osnova za njegovo postavljanje za cara Komio. Takaudži je naglasio svoj legitimitet uzimajući visoki dvorski čin. Takaudži je sada igrao vrhovnu ulogu postavivši cara svojom vojnom snagom. Sekretarijat koji je uspostavio tri godine ranije ostao je u funkciji i sada je pretvoren u bakufu u svemu osim po imenu. Takaudžijev položaj u javnosti je dodatno poboljšano kada je objavio Kemu zabrane, objavljujući politiku koju je obećao da sledi ako bude imenovan za šoguna. Ali imenovanje je došlo tek 1338. godine.[1]
Godaigo, tvrdeći da se odrekao samo replika i da je on još uvek posedovao autentične regalije, održavao svoju stvar u životu iz planinskog regiona Jošino. Tamo je osnovao dvor u izgnanstvu, koji je, pošto se nalazio južno od Kjota, nazvan Južnim dvorom. Dvor koji je ostao u Kjotu, koji je služio za legitimisanje Ašikaga šoguna, po istom principu se zvao Severni dvor. Borbe u ime ova dva dvora su nastavljene sve do 1392. godine, kada je dogovoreno poravnanje. Postojanje dva carska dvora, od kojih je svaki zahtevao legitimitet, svaki pozivajući ratničke kuće širom Japana da se bore za svoju stvar, opravdavali su pribegavanje oružju, često iz čisto privatnih ciljeva. Osnovni motivi nisu uvek bili očigledni, ali u godinama koje su usledile odvijala se borba za vlast među najmoćnijim vojnim kućama u provincijama.[1]
Takaudžijeva dva primarna vojna rivala od početka su bila Nita Jošisada i Kitabatake Akije, Obojica su imali svoje najveće baze podrške istočno i severno od prestonice. Iako su obojica poginuli u borbi u leto 1338. i uprkos Godaigovoj smrti u leto 1339. godine, borbe nisu prestale. Godaigov sin, princ Norinaga, nasledio je "mlađu" liniju pod imenom Gomurakami. U centralnim provincijama, Kusunoki Masacura, šugo Kavačija, držao je Ašikagine snage u defanzivi. Godaigov drugi sin, princ Kanenaga, uspeo je da se utvrdi na Kjušu-u. Podeljena država i građanski rat koji je izazvao se nastavio, ali je glavno pitanje u vezi sa uspostavljanjem bakufua u Kjotu bilo rešeno.[1]
Nakon desetogodišnjeg primirja, rat se ponovo razbuktao zbog podela u samoj kući Ašikaga: od stvaranja novog šogunata, Takaudži je bio odgovoran za vojnu strategiju i vazale, a Tadajoši se brinuo za bakufuove administrativne i sudske organe. Ali ubrzo su se razvile razlike u politici između braće. Takaudži, koji je bio osetljiviji na interese lokalnih vojnih kuća od čije podrške je zavisio, težio je da bude blag u pogledu zadiranja ratnika u civilna imanja. Tadajoši je bio skloniji da dozvoli da bakufu sudovi, u kojima su u velikoj meri bili nasledni pravni stručnjaci, podržavaju vlasničke interese prestoničke elite.[1]
Na kraju su se iza braće formirale frakcije među pristalicama klana Ašikaga. Godine 1349. Takaudži je, pošto je bio ubeđen u Tadajošijevu nelojalnost, otpustio svog brata sa njegovih bakufu položaja, povlačeći očekivanje da će naslediti titulu šoguna. Sledeće godine Takaudži je bio primoran da izađe na bojište protiv Tadafujua, svog rođenog problematičnog sina kojeg je usvojio Tadajoši.[1]
U zimu 1351-2, Tadajoši je zarobljen i ubijen, verovatno trovanjem po Takaudžijevom naređenju. Ali Tadajošijeva smrt je samo povećala anti-Takaudži raspoloženje u Kantu. Tek u proleće 1355. Takaudži je, nakon možda nadestruktivnije bitke građanskog rata, u kojoj je uništeno nekoliko delova grada, konačno je ponovo zauzeo Kjoto.[1]
Smrt i nasleđe uredi
Takaudži je umro 1358. i nasledio ga je kao šogun Ašikaga Jošijakira, tada u svojoj dvadeset osmoj godini. Moglo bi se očekivati da je drugi šogun u početku imao problema da održi snage Ašikaga na okupu, ali je intenzitet građanskog rata splasnuo. Najmoćnije šugo kuće sposobne da se bore sa Ašikagom - Šiba, Uesugi, Ouči i Jamana - izmirile su svoje nesuglasice i udružile snage sa bakufu-om. Jošiakira je umro 1368, da bi ga nasledio njegov desetogodišnji sin Ašikaga Jošimicu, koji je doživeo da vlada periodom najvećeg procvata šogunata Muromači.[1]