Bitka kod Mersa Matruha
Bitka kod Mersa Matruha (26–29. juna 1942) bila je deo rata u pustinji na Severnoafričkom frontu u Drugom svetskom ratu. Vođena je nepostredno posle savezničkog poraza u bici kod Gazale; Romel je uspeo da preseče put britanskom 10. i 13. korpusu koji su se povlačili u Egipat, ali snage Osovine nisu bile dovoljno jake da spreče saveznički proboj. U ruke Osovine pala je tvrđava Mersa Matruh i 6.000 zarobljenika, ali je ostatak Osme armije uspeo da se povuče do El Alamejna.
| Bitka kod Mersa Matruha | |||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Deo Rata u pustinji (1940-1943) na Severnoafričkom frontu u Drugom svetskom ratu | |||||||||
 Prethodnica 21. Pancer divizije. | |||||||||
| |||||||||
| Sukobljene strane | |||||||||
 Ujedinjeno Kraljevstvo Novi Zeland Britanska Indija |
 Nemačka Italija | ||||||||
| Komandanti i vođe | |||||||||
|
Klod Okinlek Viljem Got |
Ervin Romel Etore Bastiko | ||||||||
| Jačina | |||||||||
|
4 pešadijske divizije 1 oklopna divizija 200 tenkova[1] |
Nemci: 1 motorizovana divizija 2 oklopne divizije 60 tenkova[1] Italijani: 1 oklopna divizija 2 pešadijske divizije 40 tenkova | ||||||||
| Žrtve i gubici | |||||||||
|
8.000 mrtvih, ranjenih i zarobljenih 40 tenkova[2] | Znatni. | ||||||||
Uvod uredi
Pad Tobruka uredi
Nakon poraza u bici kod Gazale, Osma armija povukla se u Egipat sa svega 70 ispravnih tenkova[3], ostavivši snažan garnizon u Tobruku (4 pešadijske i 1 tenkovsku brigadu). [4] Tobruk je izdržao 9 meseci opsade 1941, ali ovog puta britanska mornarica nije mogla da garantuje snabdevanje posade i glavokomandujući general Okinlek je smatrao da se Tobruk može napustiti, ali je očekivao da se može braniti 2 meseca. [5][6] 21. juna, pod još nejasnim okolnostima, 35.000 vojnika Osme armije u Tobruku predalo se generalu Eneji Navariniju, zapovedniku italijanskog 21. korpusa.[7] Pad Tobruka nakon samo jednog dana borbe bio je iznenađenje za obe strane.[8][9] Britanci su izgubili uporište u zaleđu protivnika, koje je ometalo linije snabdevanja Osovine prilikom operacija na granici Libije i Egipta, dok su snage Osovine zarobile ogromne količine zaliha i dobile luku za snabdevanje blizu Egipta.[10]
Britansko povlačenje uredi
Nakon pada Tobruka, Romel je pojurio u stopu za Osmom armijom koja se povlačila na istok.[11] Njegova namera je bila da Osmu armiju natera na borbu i pobedi po delovima, pre nego što su Britanci imali priliku da podignu nove jedinice i reorganizuju se iza odbrambene linije.[12] Iako su njegove snage bile oslabljene u bici kod Gazale, imao je brzinu, samopouzdanje i iznenađenje na svojoj strani.[13] 21. Pancer divizija dobila je samo jedana dan za oporavak i već 22. juna poslata je niz obalski drum za Egipat.[14] Zalihe goriva i municije zarobljene u Tobruku snabdele je snage Osovine za njihov prodor do granice i dalje. Snage Osovine stigle su do granice Egipta već 23. juna, prateći u stopu britanski 13. korpus, koji nije imao vremena da se utvrdi na granici,[10][15] i povukao se bez borbe 190 km dalje do utvrđenih položaja u Mersa Matruhu.[16]
Planovi Osovine uredi
Nakon uspeha Operacije Venecija (nem.Unternehmen Venezia) i zauzeća Tobruka, komanda Osovine odustala je invazije na Maltu (Operacija Herkules)[17] u korist Operacije Aida (nem.Unternehmen Aïda), invazije Egipta radi zauzimanja Sueckog kanala.[18] Romel je nameravao da potisne britanske oklopne snage od Mersa Matruha i opkoli britansku pešadiju u tvrđavi (kao u bici kod Gazale).[19] Afrički korpus stigao je do Mersa Matruha 25. juna uveče[20], pod neprestanim napadima RAF: britanski avioni uništili su konvoj sa gorivom ujutro 26. juna, pa je napad odložen za popodne.[19][N 1] Romelovi podaci o rasporedu Saveznika bili su ograničeni, pošto je nemačka jedinica za presretanje radio-poruka (621. signalni bataljon) otkrivena i uništena kod Gazale. [21][22]
Britanski planovi uredi
Nakon poraza u Gazali i gubitka Tobruka, general Okinlek je 22. juna ponudio svoju ostavku, koja nije prihvaćena,[23] pa je 25. juna smenio generala Ričija i lično preuzeo komandu Osme armije.[24] Poslednji odbrambeni položaj pre Aleksandrije bio je kod El Alamejna, i Okinlek je smesta počeo da ga utvrđuje, ali je odbrambena bitka u pokretu imala da se vodi od Mersa Matruha do El Alamejna.[25] Mersa Matruh bio je mala luka, utvrđena 1940. prilikom italijanske invazije Egipta i dodatno pred operaciju Krstaš.[26] Bila je to poslednja obalska tvrđava u rukama Saveznika,[27] u svemu nalik na manju verziju Tobruka.[28] Položaje kod Mersa Matruha branili su 10. korpus u gradu (2 pešadijske divizije) i 13. korpus na grebenu Sidi Hamaza južno od grada (2 pešadijske divizije i 1. oklopna divizija). 1. oklopna divizija, popunjena nakon gubitaka kod Gazale, štitila je južni (pustinjski) bok; imala je 22. i 4. oklopnu brigadu sa ukupno 159 tenkova (od toga 60 američkih M3 Grant sa topom od 75 mm). [1] Između dva korpusa bila je ravnica zaštićena plitkim minskim poljem, koje su branile dve čete indijske pešadije. Britanski ciljevi bili su protivrečni, što je smanjilo efikasnost jedinica (koje su bile brojno jače od snaga Osovine): trebalo je naneti što teže gubitke neprijatelju, ali se nije smelo rizikovati opkoljavanje u tvrđavi; komunikacija između dva korpusa bila je slaba.[29]
Bitka uredi
Napad Osovine uredi
Romelov napad počeo je 26. juna popodne napadom na 13. korpus južno od tvrđave: 21. Pancer i 90. laka divizija očistile su minsko polje i uništile indijsku pešadiju iza njega, dok je 15. Pancer divizija zaustavljena od 22. oklopne brigade. U zoru 27. juna napad Osovine južno od Matruha je nastavljen: 90. laka divizija uništila je jedan britanski bataljon, ali je zadržana artiljerijom[30] , dok je južno od nje 21. Pancer divizija obuhvatila 2. novozelandsku diviziju i presekla joj povlačenje, ali su se Novozelanđani i dalje uspešno branili.[31][32] U podne 27. juna, general Okinlek poslao je naređenje komandantima korpusa da se u slučaju opasnosti od opkoljavanja smesta povuku i tako sačuvaju jedinice.[29] U sumrak, 90. laka divizija probila se do obalskog druma iza tvrđave, presecajući tako odstupnicu 10. korpusu.[33][34][35]
Povlačenje 13. korpusa uredi
Obzirom na okruženje 2. NZ divizije, zapovednik 13. korpusa general Got zatražio je dozvolu za povlačenje.[35] Zapravo, Afrički korpus bio je u opasnosti: 90. laka divizija bila je sama na istočnom drumu, 21. pancer divizija bila je 24 km daleko, pritisnuta od 2. NZ divizije, a 15. Pancer divizija i italijanski 20. motorizovani korpus bili su blokirani od 1. oklopne divizije.[36] Međutim, pažnja savezničkih komandanata bila je usmerena na to da izbegnu opkoljavanje po svaku cenu.[30][37]
Dana 27. juna u 21:20 general Okinlek naredio je povlačenje Osme armije na novi položaj kod Fuke (48 km istočno od Matruha)[37]. 28. juna u 2:00 2. NZ divizija uspešno se probila kroz pešadijske jedinice (tzv. pancer-grenadiri) 21. Pancer divizije[38][39] (u borbi bajonetima, pobivši čak i nemačke ranjenike[30]) i ceo 13. korpus povukao se do Fuke; za 3 dana borbe 2. NZ divizija izgubila je oko 800 ljudi, uključujući i komandanta.[38]
Proboj 10. korpusa uredi
Tokom noći, 10. korpus u Mersa Matruhu je napadao prema jugu da olakša položaj 13. korpusa, ne znajući da se ovaj već povukao; zbog greške na vezama, Okinlekovo naređenje predato je zapovedniku 10. korpusa tek 28. juna ujutro. [35] Te noći, 10. korpus se podelio u male kolone i probio se na jug, obilazeći položaje 90. lake divizije na drumu[40], ali je 10. indijska divizija suzbijena natrag u tvrđavu; za to vreme, nemačke oklopne divizije već su krenule za 13. korpusom, ostavljajući oko tvrđave samo Italijane (oklopnu diviziju Litorio i 2 pešadijske divizije)[35]. Nakon teškog bombardovanja, tvrđava se predala 29. juna: zarobljeno je 6.000 savezničkih vojnika i velika količina zaliha i opreme[41][42]
21. Pancer divizija presrela je neke britanske kolone kod Fuke i zarobila još 1.600 ljudi.[43][13][44] Trka kroz pustinju za ostalim kolonama 10. korpusa nastavila se sve do El Alamejna,[35] ali je oko 60% 10. korpusa uspelo da se izvuče.[35]
Analiza uredi
Brzina napredovanja nemačke Oklopne armije omogućila joj je da odseče britanski 13. i 10. korpus, ali su snage Osovine bile preslabe da spreče Britance da se probiju. 13. korpus povukao se uveče 27. juna, ali je loša komunikacija ostavila 10. korpus sam u tvrđavi Mersa Martuh. 10. korpus probio se sledećeg jutra, ali je ostavio za sobom 6.000 ljudi i veliki deo opreme i zaliha.
Posledice uredi
Osma armija nastavila je da se povlači na istok, sukobljavajući se usput sa snagama Osovine više puta. Pokušaj regrupisanja kod Fuke je napušten i Okinlek je naredio povlačenje 160 km sve do El Alamejna, 100 km zapadno od Aleksandrije. Povlačenje je dovelo Osmu armiju blizu njene baze, što je učinilo snabdevanje drumom mnogo efikasnijim, a geografska neprohodnost depresije Katara, 64 km na jug otežala je obilazne manevre Osovine.[45] Do 25. juna, Afrički korpus spao je na 60 tenkova, a italijanski 20 korpus imao je samo 14 ispravnih tenkova. Koristeći zalihe zarobljene u Tobruku, na granici i u Mersa Matruhu, Oklopna armija je dosegla El Alamejn 30. juna. Snabdevanje snaga Osovine tako daleko na istok od Gazale postalo je mnogo teže, pošto je većina njihovih zaliha i dalje dolazila iz Tripolija, udaljenog 1.400 milja.[46]
Napomene uredi
- ^ Romel je napisao u svom dnevniku: "Naše jedinice su neprestano bile pod teškim napadima bombardera RAF-a. Naš "Luftvafe" se u to vreme pregrupisavao i nije mogao da pošalje ni jednog lovca".
Reference uredi
- ^ a b v Mellenthin 1956, str. 126.
- ^ Rommel 1953, str. 239.
- ^ Playfair 1960, str. 233–234
- ^ Mackenzie 1951, str. 561.
- ^ Mackenzie 1951, str. 559.
- ^ Bierman & Smith 2002, str. 178
- ^ Bierman & Smith 2002, str. 213
- ^ Butler 2015, str. 335.
- ^ Playfair 1960, str. 274.
- ^ a b Jackson 1975, str. 239.
- ^ Playfair 1960, str. 296.
- ^ Rommel 1953, str. 232.
- ^ a b Liddell Hart 1970, str. 279.
- ^ Jackson 1975, str. 238.
- ^ Playfair 1960, str. 279.
- ^ Playfair 1960, str. 281.
- ^ Cooper 1978, str. 369.
- ^ Playfair 1960, str. 277–278
- ^ a b Rommel 1953, str. 236.
- ^ Mellenthin 1956, str. 125.
- ^ Deac, Wil (12. 06. 2006). „Intercepted Communications for Field Marshal Erwin Rommel”. World War II Magazine. Arhivirano iz originala 03. 03. 2016. g. Pristupljeno 26. 09. 2018.
- ^ Lewin 1968, str. 252.
- ^ Jackson 1975, str. 240.
- ^ Playfair 1960, str. 285.
- ^ Playfair 1960, str. 286.
- ^ Playfair 1960, str. 284.
- ^ Rommel 1953, str. 240.
- ^ Lewin 1968, str. 132.
- ^ a b Jackson 1975, str. 242.
- ^ a b v Mellenthin 1956, str. 127.
- ^ Jackson 1975, str. 243, Excerpt reads: easily holding their own.
- ^ Playfair 1960, str. 291, Excerpt reads: these attacks were easily held.
- ^ Lewin 1968, str. 133.
- ^ Playfair 1960, str. 294.
- ^ a b v g d đ Jackson 1975, str. 243.
- ^ Mellenthin 1956, str. 127–128.
- ^ a b Playfair 1960, str. 291.
- ^ a b Playfair 1960, str. 293.
- ^ Kay 1958, str. 212, Excerpt reads: brief, merciless encounter.
- ^ Playfair 1960, str. 295.
- ^ Tobruk: The Great Siege, 1941–42, William F. Buckingham, p. 222, Random House, 2010
- ^ World War II in Europe: An Encyclopedia, Volume 1, David T. Zabecki, p. 1578, Taylor & Francis, 1999
- ^ Playfair 1960, str. 292–293.
- ^ Mellenthin 1956, str. 129.
- ^ Playfair 1960, str. 277–295
- ^ Cooper 1978, str. 375–376
Literatura uredi
- Bierman, John; Smith, Colin (2002). Alamein: War Without Hate. London: Viking. ISBN 978-0-670-91109-7.
- Butler, Daniel Allen (2015). Field Marshal: The Life and Death of Erwin Rommel. Havertown, PA; Oxford: Casemate. ISBN 978-1-61200-297-2.
- Jackson, Sir William G. F. (1975). The Battle for North Africa, 1940–43. New York: Mason/Charter. ISBN 978-0-88405-131-2.
- Kay, Robin (1958). 27 (Machine Gun) Battalion (online NZETC izd.). Wellington, N.Z.: War History Branch, Dept. of Internal Affairs. OCLC 566216361. Pristupljeno 23. 07. 2018.
- Lewin, Ronald (1998) [1968]. Rommel As Military Commander. New York: B&N Books. ISBN 978-0-7607-0861-3.
- Liddell Hart, B. H. (1970). History of the Second World War. New York: Putnam. OCLC 878163245.
- Mellenthin, Major General F. W. von (1971) [1956]. Panzer Battles: A Study of the Employment of Armour in the Second World War (1st izd.). New York: Ballantine Books. ISBN 978-0-345-24440-6.
- Neillands, Robin (2005). The Desert Rats: 7th Armoured Division 1940–45. London: Aurum. ISBN 978-1-84513-115-9.
- Playfair, Major-General I. S. O.; with Flynn, Captain F. C. RN; Molony, Brigadier C. J. C. & Gleave, Group Captain T. P. (2004) [1960 HMSO]. Butler, Sir James, ur. The Mediterranean and Middle East: British Fortunes reach their Lowest Ebb (September 1941 to September 1942). History of the Second World War, United Kingdom Military Series. III. Uckfield, UK: Naval & Military Press. ISBN 978-1-84574-067-2.
- Rommel, Erwin (1982) [1953]. Liddell Hart, B. H., ur. The Rommel Papers. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80157-0.
- Young, Desmond (1950). Rommel The Desert Fox. New York: Harper & Row. OCLC 48067797.