Blagorazumni razbojnik

Blagorazumni razbojnik, Razboriti razbojnik (takođe Dobri razbojnik ili Pokajani razbojnik apokrifna imena Dismas, Titus, Dimas, Tit) je zločinac razapet na Golgoti zajedno sa Isusom Hristom i Gestasom. Iskreno se pokajući i verujući u Isusovo božanstvo, dobio je od Isusa Hrista obećanje da će ostati s njim u raju, postavši prvi spaseni među ljudima koji su poverovali u njega.

Blagorazumni razbojnik
Dismaz

Biografija

U kanonskim jevanđeljima izostaju imena i biografije razbojnika raspetih sa Hristom, ali se u apokrifnim izvorima nalaze brojna predanja. Pod imenom Tit, Razboriti razbojnik se pominje u arapskom jevanđelju o Spasiteljevom detinjstvu, u kojem se pojavljuje kao jedan od dva stražara, koji nagovara Dimaha da pusti Svetu porodicu da prođe i ne naudi im, dajući svom partneru 40 drahmi i pojas sa novcem, a Isus predviđa njegovo stradanje i spasenje :

Videvši da im je razbojnik učinio dobro delo, Marija mu reče:

• Gospod Bog će te podržati desnom rukom i dati ti oproštenje grehova.

A Gospod Isus odgovori majci svojoj:

„O majko, Jevreji će me razapeti za trideset godina u Jerusalimu, i ova dva razbojnika biće obešena sa mnom na istom krstu: Tit s desne strane, a s leve, Dimah. Sutradan će Tit ući preda mnom u Carstvo Nebesko.

Arapsko jevanđelje detinjstva Spasitelja, gl. 23

Raspeće razbojnika se pominje u sva četiri kanonska jevanđelja, ali najpotpuniji izveštaj o onima koji su pogubljeni zajedno sa Hristom dat je u Jevanđelju po Luki

Pošto je, po hrišćanskom učenju, spasenje nemoguće bez krštenja, veruje se da je Blagorazumni razbojnik primio Svetu Tajnu iz vode i krvi koja je tekla iz Hristovog rebra nakon što mu je stražar Longin kopljem probo bok .

Apokrifno Nikodimovo jevanđelje sadrži detaljan opis Silaska Hristovog u pakao, nakon čega sledi vaznesenje duša pravednika u raj, gde se oni susreću sa Enohom, prorokom Ilijom i Blagorazumnim razbojnikom već tamo. Tu se pojavljuje ime razbojnika – Dižman, što je slovenska transkripcija grčkog imena Δυσμας, koje na latinskom i savremenom ruskom zvuči kao „Dusmas“ ili „Dismas“ .

Poštovanje

Razboriti razbojnik se poštuje kao primer istinskog pokajanja. Tradicionalno se smatra da je on postao prvi spaseni od svih koji su poverovali u Hrista. U zapadnoj Evropi široko poštovanje Razbojnika je počelo krajem 11. veka, kada je selo Latrun posle Prvog krstaškog rata postalo jedno od hodočasničkih mesta, koje se, zbog sličnosti sa latinskom rečju latro, smatralo njegovim rodnim selom, a u srednjovekovnim svedočanstvima hodočasnika naziva se „zamak dobrog razbojnika“ (Castrum boni latronis). Krst razboritog razbojnika čuvao se na Kipru, odakle je u 14. veku prenet u Bolonju, u crkvu Svetih Vitalija i Agrikole.

Naziv Dismas u poštovanju razboritog razbojnika na Zapadu fiksiran je zbog upotrebe u „Katalogu svetaca“ Petra Natalisa (14. vek), popularnog u kasnom srednjem veku. Kardinal Cezar Baroni je krajem 16. veka pisao o rasprostranjenom poštovanju Dismasa, u čije ime su osveštani mnogi oltari. U 16. veku je postojala tendencija da se napusti upotreba imena Dismas zbog njegovog apokrifnog porekla. Iz brevijara su uklonjene službe u čast Dismasa. Krajem 16. veka baronstvo je u Rimski martirologiji 25. marta unelo sećanje na Dobrog razbojnika, ali već bez imena. Uprkos tome, ime Dismas je i dalje bilo uobičajeno među vernicima.

Privilegiju liturgijskog odavanja počasti Dobrom razbojniku (bez imena) papa Sikst V dodelio je Redu Mercedari. Isto pravo dala je 1724. godine Kongregacija za bogosluženje monaškoj Kongregaciji pobožnih radnika seoskih katiheta, čiji je poseban pokrovitelj bio Dobri razbojnik. Danas je poštovanje Dismasa očuvano u oblicima narodne pobožnosti u južnoj Italiji, na primer, u gradu Galipolju, gde se Dobri razbojnik smatra njihovim nebeskim pokroviteljem.

U pravoslavnoj crkvi, uprkos istorijskom poštovanju Razbojnika, on nije formalno kanonizovan, štaviše, među sveštenstvom ne postoji konsenzus o njegovoj svetosti. Ne postoji zvanično mišljenje Crkve o ovom pitanju, ali se on pominje na svakoj liturgiji i svake godine u službi Velikog petka. U Rusiji je razboriti razbojnik bio poštovan u srednjem veku, ali je do 19. veka njegovo proslavljanje izgubilo.