Valentin
Valentin (oko 100 - 160) je bio antički filozof i teolog, najznamenitiji predstavnik ranohrišćanskog gnosticizma.
Život uredi
Rođen je početkom 2. veka u Aleksandriji (oko 100-112. godine). U početku podučava u rodnom Egiptu a od 135. pa do 160. u Rimu. Prema Tertulijanu, Valentin je „očekivao da postane episkop (odnosno rimski papa), budući čovek sposoban, pametan i elokventan.“ Ali Valentin, navodno „raskida sa pravovernom crkvom“ zato što je drugi umesto njega postavljen na to mesto[1].
Kršteni hrišćanin, Valentin prihvata veroispovest i učestvuje u zajedničkom hrišćanskom bogosluženju. Ali posle krštenja, Valentin sanja vizionarski san u kojem mu se Logos priviđa u liku novorođenčeta. On tu viziju tumači kao podsticaj da otpočne duhovno istraživanje. Čuvši o učitelju po imenu Teuda, koji je tvrdio da je primio tajno učenje lično od apostola Pavla, Valentin postaje njegov učenik. Naučivši sve što je mogao od njega, Valentin i sam postaje učitelj. On neprestano proširuje svoje znanje duhovnim istraživanjima i podstiče učenike da razvijaju sopstvenu unutrašnju sposobnost duhovne spoznaje[2]. Takođe podstiče vernike da prevaziđu doslovna tumačenja svetih spisa kako bi ispitali dublje značenje Jevanđelja. On smatra da čovek tako može napredovati od vere ka znanju (gnosi).
Učenje uredi
Po Valentinu, Bog je antropomorfna slika istinskog božanskog izvora, temelja svekolikog bića, neizrecivi, neopisivi izvor koji se opisuje rečima „dubina“ ili „ponor“. Valentin ga takođe opisuje kao „Otac svega“. Smatra se da je možda sam Valentin autor nekanonskog Jevanćelja Istine[3].
Valentin se nije sporio sa crkvenom vlašću. On je smatrao da su krštenje i ispovedanje zajedničke vere u Boga i Hrista neophodni za početnike u veri. Valentin i njegove pristalice ne odbacuju dogme niti moralne norme koje je crkva propisala. Ali oni u crkvi razlikuju dva različita tipa hrišćana: duševne (gr: psihiki; koji veru primaju dušom) i duhovne (gr: pnevmatiki; koji duhom teže ka spoznaji).
Valentinovci uredi
Budući da su Valentin i njegovi istomišljenici javno primali krštenje, prisustvovali zajedničkim bogosluženjima i ispovedali istu veru, većina hrišćana ih je smatrala kao i ostale vernike, a oni su se sa tim slagali[2]. Međutim, jednu generaciju nakon Valentinovog učiteljevanja u Rimu, njegov pokret stiče priličan broj pristalica širom hrišćanskog sveta, a naročito među obrazovanijim članovima crkve. Tertulijan se žali da su često „najverniji, najmudriji i najistaknutiji članovi crkve ... ti koji prelaze drugoj strani“. Irinej, episkop Liona krajem 2. veka, nailazi među svojom pastvom na aktivne valentinske učitelje, koji su pozivali vernike na tajne sastanke, gde bi mogli postavljati pitanja o veri i raspravljati o njenom „dubljem značenju“.[4] Na tim okupljanjima, održavanim bez episkopovog odobrenja, se iznose ideje koje Irinej smatra bogohulnima. Vernici koji su prisustvovali ovim sastancima su, između ostalog, mogli čuti da je episkop Irinej, iako dobar čovek, hrišćanin ograničenog razumevanja, koji ne napreduje od vere kao znanju (gnosi).
Irinej i delu „Protiv jeresi“ kaže da mu je poznato da Valentinovi sledbenici sebe smatraju ljudima koji reformišu crkvu i podižu nivo duhovnog razumevanja, ali on smatra da nikakvo dobro koje oni postignu ne može nadoknaditi štetu koju nanose „komadajući veliko i slavno telo Hristovo“[4], crkvu. Irineja, između ostalog, uznemiruje izuzetna privlačnost Valentinovog učenja za žene hrišćanke, koje su tokom 2. veka bile sve više isključivane iz aktivnog učešća u pravovernoj crkvi. Valentinci pozivaju žene da, između ostalog, učestvuju u davanju pričešće.
Iako se valentinski hrišćani slažu da su episkopove moralne poruke neophodne duševnim hrišćanima, oni sebe smatraju izuzetkom, prisvajajući sebi slobodu da donose sopstvene odluke o stvarima o kojima su crkvene starešine zabranjivale. Neki valentinci, kaže Irinej, s porodicama i prijateljima posećuju paganske festivale, smatrajući da ih to ne može uprljati.
„Niti strahujte od tela niti ga volite. Ako ga se budete bojali, ono će zavladati vama; ako ga budete voleli ono će vas proždrati i onemoćati.“
— Jevanđelje po Filipu
Smatra se da je autor nekanonskog Jevanćelja po Filipu neki Valentin učenik po imenu Filip[3].
Navodi uredi
