Veberov zakon

Veberov zakon (pogrešno poznat i kao Veber-Fehnerov zakon) jeste psihofizički zakon koji je izveo i formulisao nemački lekar, fiziolog i eksperimentalni psiholog Ernst Hajnrih Veber.

Ernst Hajnrih Veber (1795-1878) bio je nemački lekar, fiziolog i eksperimentalni psiholog. Poznat je po Veberovom zakonu.

Veberov zakon

Veber je u svojim eksperimentima otkrio da ako je početna draž - težina peska u vrećicama na nadlanici iznosila 6 grama, onda dodavanje jedne vrećice od 1 gram neće biti primećeno kao promena u stimulaciji. Dakle, težina od 7 grama se ne razlikuje od one sa 6 grama. Tek ako dodatna težina bude dva grama više, ispitanik će opaziti razliku u težini između vrećica. Ali, ako se na neku drugu početnu težinu, tipa 60 grama, doda 2 grama peska, ispitanik neće uočiti razliku. Ispitanik će osetiti razliku tek kada se doda 20 grama peska. Tada nastaje nova senzacija, a ispitanik razlikuje jednu od druge. Ako je početna težina 600 grama, ispitanik će osetiti razliku kada se doda 200 grama na početnu težinu.

Skala promena

D - prethodna draž (osnovna težina)	Najmanji priraštaj u težini koji dovodi do nove senzacije (△D)	Odnos
6 grama	2 grama	3:1
60 grama	20 grama	3:1
600 grama	200 grama	3:1

Ako se početna težina označi kao △D, a najmanje priraštaje u stimulaciji koji dovode do promena u senzacijama sa D, onda iz gornje tabele može se izvući ovakav stalan odnos:

${\Delta D \over D}={\ 1 \over 3}$

Primenjujući slične postupke u svojim eksperimentima, Veber uočava da se nalazi neki sličan stalan odnos u svakom od njih. Te konstante ne iznose uvek 1/3, ali uvek samo jedan karakterističan odnos za promene unutar jednog psihičkog kontinuuma. Zato Veber uopštava formulu na:

${\Delta D \over D}=K$ gde je K konstanta.

Veberov zakon glasi:

„ Najmanji priraštaj draži koji se može zapaziti, a predstavlja konstantni proporcionalni deo osnovne ili standardne draži. ”

Ilustracija Veberovog zakona. Sa svake strane, donji kvadrat sadrži 10 tačaka više od gornjeg. Međutim, percepcija je drugačija: Na levoj strani, razlika između gornjeg i donjeg kvadrata je jasno vidljiva. Na desnoj strani, dva kvadrata izgledaju gotovo isto.

Drugačije rečeno, relativni diferencijalni prag je konstantan, što se matematičkom formulom može izraziti na sledeći način:

${\Delta D \over D}=K$ △D predstavlja jedva primetnu razliku, D je intenzitet standardne draži, a K je konstanta.

Na osnovu rezultata eksperimentalnih ispitivanja praga razlike i njihovog tumačenja nemačkog psihofizičara Ernsta H. Vebera, ovaj zakon je formulisao njegov učenik Teodor Gustav Fehner. Ukoliko je jedna draž jača (npr. svetlosna, zvučna, gustativna i sl.), utoliko je potreban veći priraštaj draži da bi se mogao zapaziti. Veličina konstante varira od jednog do drugog modaliteta (npr. za vizuelne draži je 1/100, za zvučne 1/11, za olfaktivne 1/10, a za pritisak 1/7).

Dalja istraživanja su pokazala da ovaj zakon važi samo za srednje vrednosti draži, dok za draži veoma visokog i veoma niskog intenziteta prestaje da važi. Vrednost Veberovog zakona se ne negira, kao što se ni Veberova uloga u nauci ne svodi samo na ovaj jedan zakon. Veber je bio prvi ispitivač na polju psihofiziologije, čime je otvorio put za stvaranje eksperimentalne psihologije.

Ponekad se pogrešno naziva Veber-Fehnerov zakon. Iz Veberovog zakona je daljom elaboracijom izveden Fehnerov zakon.