Википедија

Vezikoureterni refluks

Vezikoureterni refluks (akronim VUR) je poremećaj u retrogradnom toku mokraće iz mokraćne bešike prema bubrezima. Nastaje usled anatomske i/ili funkcionalne slabosti vezikoureternog spoja. Primarni oblik vezikoureternog refluksa najčešće se javlja kod dece kao prolazan fenomen u najranijem detinjstvu. Porodični oblik vezikoureternog refluksaje u dve trećine slučajeva je asimptomatski, i redak prediktor renalnog oštećenja i hipertenzije ako nije udružen sa displazijom bubrega i disfunkcijom mokraćne bešike.[1]

Vezikoureterni refluks
Ultrasonografski snimak vezikourinarnog reflukasa
Specijalnostiurologija

Nazivi uredi

Prvobitni naziv ove anomalije, koji je bio „atrofični pijelonefritis“, zamenio je Bejli 1973. godine,[2] terminom „refluksna nefropatija“, koji je trebalo da označi glavnu ulogu vezikoureternog refluksa u nastanku i razvoju hroničnog intersticijumskog oštećenja bubrega.

Istorija uredi

Unazad pola veka poznato je da vezikoureterni refluks može da izazove oštećenje bubrega. Ovo stanje prvi je opisa Hač (Hutch) 1952. godine kod osoba sa paraplegijom i sekundarnim vezikoureternim refluksom.[3] Prvo naučno objašnjenje nakon sprovedenih istraživanja dali su Hodson (Hodson) i Edvards (Edwards) 1960. godine.[4]

Epidemiologija uredi

Učestalost vezikoureternog refluksa kod zdrave dece, na osnovu petnaest studija sprovedenih na uzorku od 10 do 722 dece različitog uzrasta, zbog korišćenja različite metodologije, onemogućava potpuno pouzdanu procenu i komparaciju njihovih rezultata.[5] U ovim studijama prevalencija vezikoureternog refluksa se kretala do 30%, što je značajno više u odnosu na raniji podatak od 1%.[5]

U velikoj studiji koja je sprovedena u Nemačkoj 1967. godine, Kolerman i Ludvig su pokazali prisustvo vezikoureternog refluksa kod 28,2% (20,5-37,8%) dece koja nisu imala urinarnu infekciju. [6]

Slični su nalazi finske grupe autora koji su retrospektivno analizirali nalaze mikcione cistografija od 406 dece razvrstane na osnovu urinarnih pokazatelja za urinarnu infekciju u tri grupe:

  • decu koja su sigurno imala urinarnu infekciju,
  • decu kod koje je mokraćna infekcija bila verovatna,
  • decu koja nisu imala urinarnu infekciju.

Vezikoureternog refluksa je bio slično zastupljen u sve tri grupe (36%, 28% i 36%).[7]

Vrlo je izvesno da vezikoureterni refluks u najranijem detinjstvu ima asimptomatski karakter ne kod 1%, kako se ranije smatralo, nego najverovatnije kod oko 10-30% dece. Vezikoureterni refluks se nalazi kod 3-19% dece sa prenatalnim ultrazvučnim nalazom hidronefroze, i kod 25-40% dece koja imaju urinarne infekcije.[5]

Čest je pratilac poremećaja mokrenja i opstipacije, naročito kod devojčica, kada je njegovo izlečenje vezano za popravku funkcije mokraćne bešike.

Etiologija uredi

Vezikoureterni refluks spada u razvojne anomalije jer dovodi do nedovoljne dužine intravezikalnog submukoznog dela uretera. Rastom deteta povećava se i dužina intravezikalnog dela uretera, što doprinosi da se on kod 75% dece gubi do desete godine života.[8][9][10]

Povlačenje refluksa je brže kod dečaka, a sporije kod visokog stepena refluksa sa dilatacijom mokraćnih puteva, kod kojih se dešava u samo 40% slučajeva. U ovoj grupi dece obostrani refluksi se značajno sporije povlače u odnosu na jednostrane reflukse. Spontano povlačenje jednostranog refluksa trećeg stepena je 60%, a četvrtog stepena 40%. Obostrani refluksi trećeg i četvrtog stepena se povlače spontano kod samo 10% bolesnika, značajno bolje kod dečaka mlađih od jedne godine.[11][9]

Sindromski vezikoureterni refluks uredi

Kod ovih sindroma pored klasičnog oblika vezikoureternog refluksa prisutne su i druge malformacije bubrega i urinarnog trakta, što čini ovaj sindrom kompleksnijim u odnosu na raspoloživu terapiju.

Na donjoj tabeli prikazani su najčešći sindromi, koji nisu posledica hromozomskih abnormalnosti, a kod kojih se kao jedan od simptoma javlja vezikoureterni refluks:[12]

Sindromi kod kojih je prisutan vezikoureterni refluks[13]
Sindrom Nasleđivanje Renalni fenotip Extrarenalne abnormalnosti Gen Lokacija
„Renal coloboma“ sindrom AD VUR, hipoplazija, displazija, agenezija Kolobom optičkog nerva, senzorineuralna gluvoća ili nagluvost PAX2 10q24.31
Branhio-otorenalni sindrom AD VUR, agenezija ili displazija, dupli sistem. Zaostaci branhijalnog luka, preaurikularni apendiksi ili sinusi, mikrotija, nagluvost EYA1, SIX1, SIX5 8q13.3 14q23.1 19q13.32
Hipoparatiroidizam, nagluvost, displazija bubrega AD VUR, hipoplazija, aplazija Hipoparatireoidizam, nagluvost GATA3 10p14
Kalman sindrom AD, AR, XV VUR, dupli sistem, agenezija Anosmija, rascep usnica i/ili nepca, hipogonadotropni hipogonadizam KAL1-6 Multipla
„Hand–foot–genital syndrome“ AD VUR, ektopična ureterna ušća, hipospadija, epispadija Malformacije ekstremiteta HOXA13 7p15.2
Tauns-Broks sindrom AD VUR, agenezija, displazija, dupli sistem, ureteralni i ureterni divertikulumi Trifalangealni palac, imperforiran anus, nagluvost, kardiopatija, mentalna retardacija SALL1 16q12.1
Urofacijalni sindrom AR VUR, disfunkcionalno mokrenje Abnormalnost facijalne eskpresije HPSE2, LRIG2 10q24.2, 1p13
de Lange sindrom AD, XV VUR, kriptorhizam, hipoplastične genitalije Malformacija ekstremiteta, posebne crte lica, nizak rast, hirzutizam, GER, nagluvost, ptoza, miopija NIPBL 5p13.2
„FGFR-related craniosynostosis syndromes“ DA VUR, hidroureter, solitarni bubreg Kraniofacijalna malformacija, defekt estremiteta FGFR2 10q26.12–q26.13
Epštajn sindrom AD VUR Trombocitopatija, nagluvost, katarakta MYH9 22q12.3
Barde–Bidl sindrom AR VUR, ciste, displazija, dupleks, hidroureteronefroza, nefritis, skleroza Gojaznost, polisindaktilija, razvojni poremećaji, retinopatija, hipogonadizam, kardiopatija BBS1-16 Multipla

Tumačenje akronima: AD — autozomno dominantno, AR — autozomno recesivno. XV — X vezano, VUR — vezikoureterni refluks, GER — gastroezofagusni refluks.

Patogeneza uredi

U fiziološkim stanjima, kompresija intramuralnog dela uretera mišićima mokraćne bešike za vreme mokrenja deluje kao jednosmerna valvula (ventil) koja sprečava refluks mokraće. Efikasnost ovog valvularnog mehanizma zavisi od koordinisane akcije nekoliko faktora:

  • dovoljnu dužinu submukoznog uretera,
  • širinu otvora uretera,
  • mišiće trigonuma mokraćne bešike i uretera
  • koordinisanu peristaltiku uretera.[5]

Prema mehanizmu nastanka vezikoureterni refluks se deli na primarni i sekundarni, a prema težini poremećaja na pet stepeni: I i II nedilatacioni stepen i III-V dilatacioni stepeni.

Primarni VUR uredi

Najčešća forma vezikoureterni refluksa je primarni oblik, koji je uvek urođeni, jer nastaje usled poremećenog vezikoureternog spoja tokom organogeneze. Postoji značajna genetička predispozicija za nastanak primarnog vezikoureternog refluksa.[14] Većina ispitivanja ukazuju na dominantno nasleđe vezano za hromozom 1, ali se nalazi i recesivno i nasleđivanje vezano za X hromozom.[15]

Kod dece sa primarnim vezikoureternim refluksom postoji nekompetentnost antirefluksnog mehanizma nastalog usled kratkog intravezikalnog segmenta uretera.

Kod normalnih anatoskogoblika, ureter se pod kosim uglom uliva u mokraćnu bešiku i odnos između dužine intravezikalnog dela uretera prema dijametru otvora uretera iznosi ≥ 5:1.[16][17]

Kod bolesnika sa vezikoureternim refluksom ovaj tunel je kratak, sa odnosom između dužine intravezikalnog dela uretera i dijametra njegovog otvora koji je < 3:1.[a][17][18]

Primarni vezikoureterni refluks je češće nižeg stepena i češći je kod dečaka.

Sekundarni VUR uredi

Visok intravezikalni pritisak koji nastaje kao posledica anatomske (valvula zadnje uretre), funkcionalne (disfunkcionalno mokrenje) ili neurogeno uslovljene (neurogena mokraćna bešika) prepreke isticanju urina iz mokraćne bešike, odnosno uretre, glavni je uzrok za nastanak sekundarnog vezikoureternog refluksa. Visok intravezikalni pritisak uslovljava nepotpuno zatvarnje ureterovezikalnog spoja tokom kontrakcije mokraćne bešike prilikom mokrenja.[19]

Sekundarni vezikoureterni refluks može biti kongenitalni, ili nastaje u kasnijem postnatalnom periodu. Kongenitalne anomalije, poput paraureternog divertikuluma mokraćne bešike, ili kompletne duplikacije uretera, doprinose nastanku sekunardnog vezikoureternog refluksa.[19]

Podela VUR prema težini uredi

Prema nalazu na mikcionoj cistografiji, koja je klasičan je način da se prikaže vazikoureteralni refluks, on se deli na pet stepeni — prvi, koji je najlakši, i označava prisustvo retrogradnog toka kontrasta u donju trećini uretre, i peti stadijum koji je najteži, i prikazuje se u formi veoma dilatiranih uretera, pijelona i kaliksa.[20]

U slučaju obostranog vazikoureteralnog refluksa stepenovanje se vrši za svaki ureter posebno i klasifikuje prema težem nalazu. Dok se unutarbubrežni vazikoureteralni refluks registruje posebno.

Stepenovanje vezikoureternog refluksa prema nalazu mikcione uretrocistografije
I stepen II stepen III stepen IV stepen V stepen
Kontrast ispunjava samo donju trećinu uretera Kontrast ispunjava ureter i pijelon ali nema dilatacije Postoji blaga ili umerena izvijuganost i dilatacija uretera.
Umerena dilatacija pijelona.
Laka zatupljenost čašica		 Jače izražena dilatacija uretera, pijelona i čašica.
Zaravnjenost forniksa.
Papilarne impresije u većini čašica su očuvane		 Dilatacija uretera, pijelona i čašica velikog stepena.
Izvijuganost uretera velikog stepena.
Papilarne impresije više ne postoje

Klinička slika uredi

Klinička slika kod većine braće i sestara dece sa vezikoureternim refluksom je bez simptoma,[7] a u manje od trećine slućajeva karakteriše se urinarnom infekcijom.

Dugotrajna praćenja, bolesnika sa vezikoureternim refluksom pokazala je da je on slab prediktor bubrežnog oštećenja i hipertenzije.[5]

Dijagnoza uredi

DMSA – dinamska scintigrafija bubrega

Nakon što je jedna velika američka studija,[21] našla visoku stopu lažno negativnih rezultata (u kojoj je među 74% normalnih ultrazvučnih nalaza, bilo čak 28% vezikoureternih refluksa trećeg i većeg stepena),[22] DMSA scintigrafija je postala najsenzitivniji modalitet za vizualizaciju ožiljaka i određivanje diferencijalne renalne funkcije. Međutim, senzitivnost DMSA u indirektnoj dijagnostici vezikoureternog refluksa je manja od 50%. Generalno, visoka lažno negativna stopa ne mora biti važna zato što je normalan nalaz na DMSA najčešće udružen sa niskim stepenima vezikoureternog refluksa i sa visokom stopom spontane rezolucije. Zato neki autori predlažu DMSA kao prvu metodu ispitivanja.[23]

Mikciona cistouretrografija

Mikciona cistouretrografija (akronim MCUG), iako invazivna, ostaje zlatni standard u dijagnostici vezikoureternog refluksa. Ona omogućava stepenovanje vezikoureternog refluksa, što je važno za prognozu i planiranje tretmana. Osim toga, vizualizuje se muška uretra, izgled bešike, parahijatalni divertikulumi, konfiguracija uretera i dr. Uloga MCUG u nadgledanju dece sa vezikoureternim refluksom opravdana je samo ako će uticati na lečenje. Ako dete nema infekcije i nema UZ pogoršanje, nema indikacija za MCUG, kao ni posle reimplantacije uretera ili sting procedure, ako je dete bez IUT.

Indirektna radionuklidna MCUG

Indirektna radionuklidna MCUG pomoću MAG3 je manje invazivna, jer ne zahteva kateter i manje je zračenje nego kod MCUG, ali nije pogodna za decu koja ne kontrolišu mokrenje, kao što su odojčad i mala deca, koja su sklonija ožiljavanju. Glavna uloga je u nadgledanju starije dece.

Mikciona urosonografija

Mikciona urosonografija sa intravezikalnim davanjem ultrazvučnog kontrasta se uglavnom koristi za primarne reflukse kod devojčica i u toku nadgledanja.

Urodinamski testovi

U slučajevima sa inkontinencijom ili rezidualnim urinom indikovano je urodinamsko ispitivanje, da bi se otkrile funkcionalne abnormalnosti donjeg urotrakta.

Dopunska ispitivanja

Ukoliko postoji sumnja da je reč o komplikovanoj infekciji urinarnog trakta – praćenoj sepsom, vezikoureternim refluksom ili nekom drugom urođenom anomalijom (opstruktivne anomalije, policistični bubrezi, neurogena bešika...), treba nastaviti invazivniju rendgen dijagnostiku, eventualno i endoskopsko ispitivanje urinotrakta, radioizotopsku dijagnostiku i biopsiju.[24]

Terapija uredi

Terapija vezikoureterni refluksa je različita u zavisnosti od stepena poremećaja. Kod svih bolesnika kod kojih je VUR udružen sa disfunkcionalnim mokrenjem (koje je često kod devojčica), odgovarajućom terapijom treba korigovati ovaj poremećaj.[25]

Prema preporukama Američkog udruženja urologa, deca koja nemaju ožiljne promene na bubrezima primarno se leče konzervativnim metodima, osim dece kod koje je zabeležen refluks petog stepena.[26][27] Uspeh rekonstruktivne hirurgije danas se kreće od 90 do 95%.[28][29] Ako je to potrebno, kod težih oblika vezikoureternog refluksa, neophodno je lečiti i hronično oboljenje bubrega.[30]

Medikamentna terapija

Refluks prvog, drugog i trećeg stepena i bilo koji stepen refluksa kod muškog odojčeta leči se antibakterijskom profilaksom,[31][32] koja ima ta cilj da spreči urinarnu infekciju sve do spontanog povlačenja refluksa.[33] Medikamentna terapija se potom nastavlja:

  • pažljivim praćenjem rada bubrega,[34]
  • ponavljanjem kulture urina[35]
  • godišnjim ultrazvukom bubrega[36]
  • kontrolom krvnog pritiska kao jednim od najvažniji način za usporavanje oštećenja bubrega. U slučaju visokog krvnog pritiska lekar može da propiše lekove za njegovu kontrolu (npr ACE inhibitore i blokatore receptora angiotenzina (ARB)).[37][38][39]
Hirurška terapija

Hirurško lečenje se obično koristi samo kod dece koja nisu reagovala na konzervativnu medicinsku terapiju, jer hirurška intervencija može zaustaviti refluksnu nefropatiju u nekim slučajevima.[40] Zato se kod težeg refluksa mokraće može primenjuje rekonstruktivna operacija, koja može smanjiti broj i ozbiljnost infekcija mokraćnih puteva.[41]

Primarna indikacija, za lečenje primarnog vezikoureternog refluksa petog stepena je hirurški ili endoskopski pristup (instilacija paste)[42] jer se urinarne infekcije ne mogu kontrolisati profilaksom („probijanje” profilakse, roditelji koji ne sarađuju i sl.).[43]

Održavanje refluksa četvrtog stepena kod dece starije od tri go­dine je nepovoljan znak za spontano povlačenje, pa se obično preporučuje radikalno rešavanje refluksa ukoliko kontinuirana medikamentna terapija ne dovede do njegovog povlačenja u naredne dve godine.

Problematično je lečenje i VUR koji perzistira i posle puberteta, posebno kod devojčica kod kojih se mogu očekivati mnoge komplikacije u trudnoći, počevši od urinarnih infekcija do preeklampsije i hipertenzije, što može ugroziti život majke i deteta. Preporuka je da se kod devojčica kod kojih postoji refluks i posle puberteta, a naročito ukoliko obole od pijelonefritisa po prestanku antibakterijske profilakse ili imaju ekstenzivne ožiljke u parenhimu bubrega, primeni hirurško ili endoskopsko lečenje refluksa.[44] Kod ostalih bolesnika, sa manjimim stepenom refluksa, može se prekinuti profilaksa uz dalje redovnopraćenje.[45][44]

Posledice uredi

Prema nekim istraživanjima samo 6,6% od 226 dece koja su imala vezikoureterni refluks i mokraćnu infekciju razvilo je hipertenziju u toku praćenja od 10 do 41. godinu.[46]

Švedska studija koja je koristila intravensku pijelografiju za dokazivanje ožiljnih renalnih promena, pokazala je da je većina ovih promena kod dečaka u stvari kongenitalna displazija, a kod 2/3 devojčica su stečeni postinfekcijski ožiljci.[47]

Napomene uredi

  1. ^ Najčešće je taj odnos 1,4:1

Izvori uredi

  1. ^ Velibor Tasić Sindromski vezikoureterni refluks XVIII seminar Pedijatrijska škola Srbije, Zbornik predavanja, rr. 193
  2. ^ Bailey RR. The relationship of vesico-ureteric reflux to urinary tract infection and chronic pyelonephritis-reflux nephropathy. Clin Nephrol 1973; 1:132-41.
  3. ^ Hutch JA. Vesico-ureteral reflux in the paraplegic: cause and correction. J Urol 1952; 68:457-69
  4. ^ Hodson CJ, Edwards D. Chronic pyelonephritis and vesicoureteral reflux. Clin Radiol 1960; 11:219-31
  5. ^ a b v g d Williams G, Fletcher JT, Alexander SI, Craig JC. Vesicoureteral reflux. J Am Soc Nephrol 2008; 19:847-62
  6. ^ Kollermann MW, Ludwig H. Regarding vesico-ureteral reflux in normal infants and children. Z Kinderheilkd 1967; 100:185–91.
  7. ^ a b Venhola M, Hannula A, Huttunen NP, et al. Occurrence of vesicoureteric reflux in children. Acta Paediatr 2010; 99:1875–8
  8. ^ Peco-Antić, A. 2007, "Vezikoureterni refluks i ožiljna nefropatija", Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, vol. 135, no. 11-12, pp. 679-685.
  9. ^ a b Tamminen-Mobius T, Bruner E, Ebel KD, et al. Cessation of vesicoureteral reflux for 5 years in infants and children allocated to medical treatment. The International Reflux Study in children; European branch. J Urol 1992; 148:1662-6
  10. ^ Wennerstrom M, Hanson S, Jodal H, et al. Disappearance of vesicoureteral reflux in children. Arch Pediatr Adolesc Med 1998; 152:879-83.
  11. ^ Peco-Antić, A. 2007, "Vezikoureterni refluks i ožiljna nefropatija", Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, vol. 135, no. 11-12, pr. 683.
  12. ^ „Vesicoureteral Reflux (VUR): Symptoms, Diagnosis & Treatment - Urology Care Foundation”. www.urologyhealth.org. Pristupljeno 2024-01-29. 
  13. ^ Velibor Tasić Sindromski vezikoureterni refluks Arhivirano na sajtu Wayback Machine (9. мај 2016) XVIII семинар Педијатријска школа Србије, Зборник предавања, рр. 200
  14. ^ Примарни ВУР У: Велибор Тасић Синдромски везикоуретерни рефлукс XVIII семинар Педијатријска школа Србије, Зборник предавања, рр. 194
  15. ^ Williams G, Fletcher JT, Alexander SI, Craig JC. Vesicoureteral reflux. J Am Soc Nephrol 2008; 19:847-62
  16. ^ Tekgul S, Riedmiller H, Gerharz E, et al. Guidelines on paediatric urology. European Society of Paediatric Urology, 2008. [cited (2010) Nov 4].
  17. ^ а б Radmayr C, Schwentner C, Lunacek A, et al. Embryology and anatomy of the vesicoureteric junction with special reference to the etiology of vesicoureteral reflux. Ther Adv Urol 2009; 1:243-50.
  18. ^ Tanagho EA, Guthrie TH, Lyon RP. The intravesical ureter in primary reflux. J Urol 1969; 101:824-32
  19. ^ а б Секундарни ВУР У: Велибор Тасић Синдромски везикоуретерни рефлукс XVIII семинар Педијатријска школа Србије, Зборник предавања, рр. 194
  20. ^ Lebowitz RL, Olbing H, Parkkulainen KV, et al, for the International Reflux Study in Children. International system of radiographic grading of vesicoureteric reflux. Pediatr Radiol 1985; 15:105–09.
  21. ^ Ristola MT, Hurme T. Consequences of following the new American Academy of Pediatrics guidelines for imaging children with urinary tract infection. Scand J Urol 2015; 7:1-5.
  22. ^ Lim R. Vesicoureteral reflux and urinary tract infection: evolving practices and current controversies in pediatric imaging. AJR Am J Roentgenol 2009; 192:1197–208.
  23. ^ ArsMedica (2020-08-03). „Как се диагностицира везикоуретерален рефлукс (ВУР)?”. ArsMedica.bg (на језику: бугарски). Приступљено 2024-01-29. 
  24. ^ Јовановић О, Манчић Ј, Богдановић Р, Пецо А, Николић В, Огњановић М. Болести бубрега и мокраћних путева. У: Степановић Р, ур. Педијатрија. X изд. Београд: Савремена администрација: 306–10, 330–1.
  25. ^ Shapiro E, Snow B, Zaontz M. Management of vesicoureteral reflux. Reviews in Urology 2003; 5:121-5.
  26. ^ Jesus, Lisieux Eyer de; Anderson, Kleber M. (2008-04-28). „Tratamento e Complicações do Refluxo Vesicoureteral Persistente além da Adolescência”. J. Bras. Nefrol. (на језику: енглески). 30 (2): 157—164. ISSN 2175-8239. 
  27. ^ Elder J, Peters C, Arant B, et al. Pediatric vesicoureteral reflux guidelines panel summary report on the management of primary vesicoureteral reflux in children. J Urol 1997; 157:1846-51.
  28. ^ Parrott TS, Woodard JR, Wolbert JJ. Ureteral tailoring: a comparison of wedge resection with infolding. J Urol 1990; 144:328-9.
  29. ^ Stark TW, Lacy JM, Preston DM. Management of Vesicoureteral Reflux by Endoscopic Injection of Dextranomer/Hyaluronic Acid in Adults. Rev Urol. 2016. 18 (1):46-50.
  30. ^ „Vesicoureteral reflux - Diagnosis and treatment - Mayo Clinic”. www.mayoclinic.org (на језику: енглески). Приступљено 2024-01-29. 
  31. ^ Dai B, Liu Y, Jia J, Mei C. Long-term antibiotics for the prevention of recurrent urinary tract infection in children: a systematic review and meta-analysis. Arch Dis Child 2010; 95: 499–508.
  32. ^ 21. Craig JC, Simpson JM, Williams GJ, et al. Antibiotic prophylaxis and recurrent urinary tract infection in children. N Engl J Med 2009; 361: 1748–59
  33. ^ Лазић М. Лечење инфекција уринарног тракта. У: Простран М, ур. Антибиотици 2001. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, 2001:337–70.
  34. ^ Rushton HG. Vesicoureteral reflux and scarring. In: Avner ED, Harmon WE, Niaudet P, editors. Pediatric Nephrology. 5th ed. Lippincott Williams &Wilkins; 2004. pp. 1027-1048.
  35. ^ Roberts, Kenneth B.; Downs, Stephen M.; Finnell, S. Maria E.; Hellerstein, Stanley; Shortliffe, Linda D.; Wald, Ellen R.; Zerin, J. Michael (2016-12-01). „Reaffirmation of AAP Clinical Practice Guideline: The Diagnosis and Management of the Initial Urinary Tract Infection in Febrile Infants and Young Children 2–24 Months of Age”. Pediatrics. 138 (6). ISSN 0031-4005. doi:10.1542/peds.2016-3026. 
  36. ^ Mattoo, Tej K.; Chesney, Russell W.; Greenfield, Saul P.; Hoberman, Alejandro; Keren, Ron; Mathews, Ranjiv; Gravens-Mueller, Lisa; Ivanova, Anastasia; Carpenter, Myra A. (2016). „Renal Scarring in the Randomized Intervention for Children with Vesicoureteral Reflux (RIVUR) Trial”. Clinical Journal of the American Society of Nephrology. 11 (1): 54—61. ISSN 1555-9041. doi:10.2215/cjn.05210515. 
  37. ^ Milosevski G, Kostić M, Babić D, Jovanović O, Kruščić D, Stanić M, Peco-Antić A. Klasično i automatsko kontinuirano merenje krvnog pritiska kod dece s ožiljnom nefropatijom. Srp Arh Celok Lek 2005; 133(9-10):417-23.
  38. ^ Peco-Antić A, Popović-Rolović M, Kostić M, Kruščić D, Jovanović O, Ivković D. Hitna stanja arterijske hipertenzije kod dece. Srp Arh Celok Lek 1993; 121(8-12):149-51.
  39. ^ Peco-Antić A, Nastić-Mirić D, Babic D, Pejčić I. The captopril test; an aid to identify hypertensive children with renal scarring. Nephron 2000; 84:192-3
  40. ^ International Reflux Study Committee Medical versus surgical treatment of primary vesicoureteral reflux. Pediatrics 1981;67:392-400
  41. ^ „Endoscopic correction of vesicoureteral reflux in children using polyacrylate-polyalcohol copolymer (Vantris): 5-years of prospective follow-up”. Central European Journal of Urology. 2017. ISSN 2080-4873. doi:10.5173/ceju.2017.1226. 
  42. ^ Warchol, Stanislaw; Krzemien, Grazyna; Szmigielska, Agnieszka; Bombinski, Przemyslaw; Brzewski, Michal; Dudek-Warchol, Teresa (2016). „Comparison of results of endoscopic correction of vesicoureteral reflux in children using two bulking substances: Dextranomer/hyaluronic acid copolymer (Deflux) versus polyacrylate-polyalcohol copolymer (Vantris)”. Journal of Pediatric Urology. 12 (4): 256.e1—256.e4. ISSN 1477-5131. doi:10.1016/j.jpurol.2016.04.006. 
  43. ^ Asgari SA, Asl AS, Safarinejad MR, Ghanaei MM. High success rate with new modified endoscopic treatment for high-grade VUR: A pilot study with preliminary report. J Pediatr Urol. 2015 Sep 25.
  44. ^ а б Decter RM. Update on vesicoureteral reflux: pathogenesis, nephropathy, and management. Reviews in Urology 2001; 3: 172-8
  45. ^ Lečenje U: Peco-Antić, A. 2007, Vezikoureterni refluks i ožiljna nefropatija, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, vol. 135, no. 11-12, pp. 683-684
  46. ^ Smellie JM, Prescod NP, Shaw PJ, et al. Childhood reflux and urinary infection: A follow-up of 10–41 years in 226 adults. Pediatr Nephrol 1998; 12:727–36.
  47. ^ Tullus K. Vesicoureteric reflux in children. Lancet 2015; 385:371-9.

Спољашње везе uredi

Класификација
Спољашњи ресурси


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Везикоуретерни_рефлукс&oldid=27783782”