Verbalizmi

Verbalizmi „su reči koje se usvajaju na osnovu govora okoline, bez oslanjanja na odgovarajuće percepcije i predstave, usled čega se njihovo značenje neravnomerno sužava i ostaje fiksirano na posebna obeležja objekta i konkretnu situaciju ili se pak gubi usled prekomernog apstrahovanja od konkretne sadržine“.

Istorijat

Verbalizme u literaturi prvi put pominje Tot 1928. godine. On je uočio da slepe osobe u govoru koriste reči koje nemaju podlogu u njihovom čulnom iskustvu, dok je termin „verbalizam“ prvi put upotrebio Kacford 1932. godine. Smatrao je da slepe osobe u govoru često koriste neprecizne vizuelne asocijacije, i to mnogo češće nego asocijacije za koje, u njihovom iskustvu, postoje adekvatni čulni atributi.

Zanimljivosti

Verbalizmi su jedna od najčešće razmatranih tema u području istraživanja govorno-jezičkog razvoja slepih osoba. Ključ za pojavu verbalizama Dimčović nalazi u kontekstu potrebe slepog deteta za socijalnom participacijom, odnosno, socijalizacijom koja se najlakše ostvaruje putem govora. Upotreba reči bez adekvatne perceptivne osnove posebno je aktuelizovana sa pojavom integrisanog obrazovanja slepih i slabovidih. Autori citiraju mnogobrojna pitanja postavljena od strane nastavnika koji u svojim odeljenjima, u redovnim školama, imaju slepe učenike. Među najčešćim su pitanja: Da li da u govoru upotrebljavam boje?; Šta slepo dete zamišlja kada se pominje plavo nebo?; Da li da se obraćam deci sa „pogledaj ovo“? Brojna istraživanja tzv. „vokabulara bez značenja“ pokazala su da slepe osobe, i kada mogu biraju između reči sa vizuelnim sadržajem i onih koje potiču od drugih čula, pre biraju prve, kao da ih smatraju rečima prestiža. Sa odrastanjem, govor slepih osoba postaje manje specifičan i veoma sličan govoru tipične populacije.