Википедија

Vizuelno-spacijalna matrica

Vizuelno-spacijalna matrica (engl. visuospatial sketchpad, ili skraćeno VSM) je komponenta modela radne memorije koji su 1974. predložili britanski kognitivni psiholozi Alan D. Bedli (1934–) i Grejam J. Hič (1946–).

VSM je komponenta koja nakratko drži i manipuliše informacijama o izgledu objekata i njihovoj lokaciji u prostoru.[1] Zadužena je za zadržavanje i obnavljanje slikovnog (vizuelnog) materijala.[2] Iako nije toliko istražena kao fonološka petlja, ideja o vizuelno-spacijalnoj matrici i konceptualizacija domena kao višedimenzionalne strukture sve je više podržana neuropsihološkim dokazima pored eksperimentalnih nalaza.[1]

Ostale komponente modela radne memorije Bedlija i Hiča čine centralni izvršilac, fonološka petlja i kasnije uveden epizodički bafer.

Istraživanja uredi

Frensis Golton, britanski polimatičar iz 19. veka, proučavao je eidetičku memoriju, tražeći od svojih ispitanika da vizuelno zamišljaju objekte.[3] Zaključio je da postoji velika varijabilnost u mogućnosti stvaranja vizuelnih predstava, gde su neki ispitanici prijavljivali da mogu vividno da stvore objekte i scenu koja se od njih traži, kao da je imaju ispred sebe, dok su neki govorili da uopšte ne mogu da zamisle bilo šta.[4] Kako je psihologijom počeo da dominira bihejviorizam, tako je i ovaj metod proučavanja mentalnih slika i predstavljanja izgubio na značaju[4] zbog svoje nedostupnosti objektivnom posmatranju.

Debata o analognom i propozicionalnom procesu uredi

Velika debata o mentalnim predstavama zasnivala se na pitanju da li proces na kome ono počiva analognog ili propozicionalnog tipa.[5] Istraživači poput Koslina, Meclera i Šeparda zagovarali su analogni tip, govoreći da njihova istraživanja idu u prilog ovoj teoriji. Jedno od takvih bilo je istraživanje Šeparda i Meclera (1971)[6] o mentalnoj rotaciji trodimenzionalnih objekata. U ovom eksperimentu je svakom od osam odraslih ispitanika predstavljeno 1600 parova crteža dvodimenzionalnih objekata.[6] Za svaki par je zatraženo da povuče rukom desnu polugu čim utvrdi da li dva prikazana crteža prikazuju objekte koji su kongruentni u odnosu na trodimenzionalni oblik, ili da povuče levu polugu ukoliko su prikazivali predmete različitih trodimenzionalnih oblika.[6] U polovini parova („istih“ parova) dva objekta bi se mogla rotirati u kongruentnost jedan sa drugim, a u drugoj polovini („različiti“ parovi) dva objekta su se razlikovala po refleksiji rotaciji i nisu se mogla rotirati kako bi izgledali podudarno.[6] Dve figure su se mogle nalaziti u frontalnoj ili sagitalnoj ravni.[6] Rezultati pokazuju da su funkcije linearne, odnosno da je više vremena bilo potrebno za odgovor kada bi stepen rotacije prikazanih objekata bio veći, kada su u pitanju obe ravni, s tim da postoji mala razlika.[6] Šepard i Mecler o rezultatima govore kao o "nekoj vrsti mentalne rotacije u trodimenzionalnom prostoru".[6] Zatim je usledila serija istraživanja, iz koje je Šepard izvukao zaključak da se vizuelno predstavljanje zasniva na analognom procesu, što znači da se dešava konstantna manipulacija vizuelnom predstavom.[7]

Sa druge strane, kanadski psiholog Zenon Pajlišin, smatrao je da se vizuelna predstava dešava u kvalitativnim skokovima i da počiva na propozicionalnom procesu. Kao kritike Šepardovog i Meclerovog zaključka, naveo je da "nema poteškoća u spajanju nekog artikulisanog ili propozicionog modela koji bi proizveo iste rezultate vremena reakcije" i da "jednostavno pozivanje na „analogni reprezentativni medij“ malo objašnjava osnovni kognitivni proces".[8] On je ustanovio da kompleksnost prikazanih figura ima uticaja na brzinu rotacije, i to u slučaju kada ispitanik mora da proceni da li jedna od tri rotirane figure sadrži u sebi deo kompleksne figure-mete.[8] Umesto da donosi jednostavniji sud o tome da li su figure identične ne, ovde se traži kompleksniji odgovor.[8] Subjektima je naloženo da rotiraju referentnu figuru koja se pojavljuje na levoj strani dok se ne poklopi sa orijentacionom osnovnom linijom figure sa desne strane, a zatim da pokažu da li je figura prava podfigura rezultirajuće superponirane slike.[8] Pajlišin je tvrdio da njegovi rezultati idu u prilog propozicionalnom objašnjenju prirode vizuelnog predstavljanja.[7]

Pretraživanje na mentalnom planu uredi

U Teetetu, Platon je uporedio mentalne predstave (reprezentacije) s impresijama na voštanoj pločici, i tako možda postao prvi teoretičar koji je napravio razliku između predstava (različitih mogućih utisaka) i medijuma u kome se pojavljuju (voštana ploča). Razlika između mentalne reprezentacije i medijuma pokazala se važnom u proučavanju vizuelnog mentalnog predstavljanja.[9]

Koslin i saradnici izvršili su seriju istraživanja o mentalnim predstavama. U jednoj od njih, prikazivao je crtež brodića. Primetili su da kada ispitanici treba da se prisete nečega sa prednje strane broda, a zatim sa zadnje, treba im više vremena, nego u situaciji kada se pitanje odnosi da se prisete nečega sa prednje strane, a zatim u sredini. Naučnici su ovo protumačili kao da ispitanici fizički pretražuju mentalnu sliku, s tim da što je veća fizička razlika između dva mesta, to je više vremena potrebno za odgovor.[7]

Mnogi kasniji radovi pokazali su da se ovaj efekat javlja i prilikom pretraživanja geografskih mentalnih reprezentacija,[10] kao i fiktivnih.[11] S umetanjem prepreka između dva mesta, vreme pretrage se povećavalo.[12] Što su dva mesta više udaljena jedna od drugih, to je ispitanicima potrebno više vremena da donesu sud o razdaljini.[10] U jednom istraživanju se ispostavilo da ispitanici procenjuju veće rastojanje između dva mesta u gradu nego u predgrađima. Moguće objašnjenje za takav efekat leži u tome da se u gradovima nalazi više poznatih lokacija.[13] Torndajk je ustanovio da postoji slabiji efekat kada ispitanici čitaju sa mape i kada to rade po sećanju, što potencijalno ukazuje na sličnost između opažanja i vizuelnog predstavljanja.[11][7]

Predstavljanje i viđenje uredi

Može se postaviti pitanje da li je vizuelno predstavljanje isto kao i viđenje?[14] Pajlišin tvrdi da se efekti koje su dobili Koslin i saradnici mogu objasniti preko tacitnog znanja, a ne kao prilog analognom procesu. On nastavlja da ispitanici instrukcije istraživača primaju kao sugestije za proizvodnju unutrašnjeg viđenja i da preko iskustva sa viđenjem, Koslin i saradnici dobijaju i glavne karakteristike vizuelnog iskustva.[14]

Psihološkinje Intons-Peterson i Roskos-Evoldsen tražile su od ispitanika da zamisle kako prelaze jedan isti poznati put, samo u jednom slučaju da zamisle kako nose balon, a u drugom đule. Pokazalo se da je ispitanicima potrebno više vremena da se zamisle sa đuletom, nečim što nije obično deo iskustva.[15] Intons-Peterson je i ranije pokazala da je moguće da ispitanici instrukcije primaju kao sugestije.[16]

Mentalno predstavljanje i radna memorija uredi

Bruksov zadatak uredi

Šeperd i Koslin koristili su se psihofizičkim tehnikama koje su stvorene radi izučavanja percepcije, pa su tako dobili i rezultate analogne onima koji se dobijaju primenom ovih tehnika na vizuelne stimuluse.[17] Li Bruks, kanadski psiholog, upotrebio je tehniku dvojnih zadataka (inače veoma korišćenu za proučavanje radne memorije i pažnje) kako bi istražio procese u osnovi vizuelnog predstavljanja.[17] Glavni cilj studije bio je da se istraži da li bavljenje lingvističkim zadacima, kao što je čitanje, može potisnuti ili ometati sposobnost generisanja i održavanja vizuelnih slika.[18]

Bruksov zadatak je zasnovan na kratkotrajnoj memoriji, a ispitanik se navodi da materijal koduje ili verbalno ili vizuelnim predstavama.[17] U matricu kvadrata 4h4, jedno od polja označeno je kao početno. Ispitanikov zadatak je da ponovi nizove rečenica poput "u susedno polje desno stavi 2", "u susedno polje ispod stavi 3" itd...[17] Ove instrukcije su date ili auditivnim ili vizuelnim putem.[17] Instrukcije su izložene kao prostorne (levo-desno, gore-dole) ili zamenjene besmislenim (dobar-loš, brz-spor). Ispitanici su se bolje prisećali prostornih instrukcija nego besmislenih i više im je za takvo prisećanje odgovarao auditivni prikaz.[17] Sa druge strane, za verbalni zadatak (sa besmislenim instrukcijama) više je odgovaralo vizuelno prikazivanje.[17] Bruks zaključuje da eksperimenti koje je izveo pokazuju da se čitanje takmiči sa spacijalnim predstavljanjem.[18] Činilo se da je angažovanje u zadacima čitanja „prigušilo“ aktivaciju ili održavanje vizuelnih slika, što ukazuje na određivanje prioriteta ili mehanizam raspodele resursa u kognitivnoj obradi.[18]

Bedli je iskoristio Bruksov zadatak i od ispitanika tražio da izvode spacijalni i verbalni zadatak posebno, ali u kombinaciji sa praćenjem rotacije.[19][17] Praćenje je omelo spacijalni, ali ne i verbalni zadatak,[17] kao što se i očekivalo. Dalja istraživanja o ovoj temi pokazala su da i neki drugi konkurentni (ometajući) spacijalni zadaci imaju efekat na supresiju vizuelnog predstaljanja.[17]

Postoje i mnogobrojna istraživanja o tome kako vizuelno predstavljanje ne zavisi nužno od periferijskog vizuelnog kodovanja.[17] Jedno od tih istraživanja je studija Karpenter i Ajzenberga, koji su pronašli taktilni ekvivalent eksperimenta Šeparda i Meclera o mentalnoj rotaciji.[20] Slepi ispitanici se služe mnemotehnikama koje su zasnovane na vizuelnom predstavljanju, a i pojedini efekti vizuelne pretrage, kakve su otkrili Koslin i saradnici, se javljaju i kod njih.[20]

Povezanost verbalnog učenja i vizuelnog predstavljanja uredi

U ovoj oblasti, najprepoznatljiviji naučnik je Alan Paivio. Bedli pripisuje vraćanje popularnosti ovoj oblasti upravo ovom naučniku, koji se koristio laboratorijskim tehnikama kako bi proučavao verbalno učenje. U jednom istraživanju, ukazao je na to da je jedan od najboljih prediktora lakoće sa kojom će reč biti zapamćena zapravo stepen u kom ona pobuđuje vizuelnu predstavu. Mnogobrojna istraživanja kasnije ukazala su na efekte mentalnih slika na učenje.[21]

Paivio se zalagao za teoriju dvojakog kodovanja. Smatrao je da se reči mogu kodovati i vizuelno i verbalno, tako da se u slučaju dvostrukog kodovanja dolazi do lakšeg prisećanja. U slučaju da postoji ovakvo dvostruko kodovanje, Bedli zaključuje da je moguće da spacijalni zadatak (konkurentno praćenje rotacije), može smanjiti efekte predstavljenosti. Korišćenjem konkretnih (zamislivih) i apstraktnih reči, uparenih sa ometajućim zadatkom rotacije, Bedli i saradnici su predviđali da, ukoliko postoji VSM, praćenje mora poništiti prednost lako zamislivih reči. Rezultati su ukazali da ometajući zadatak nije jače omeo prednost zamislivih u odnosu na apstraktne stavke. Autori su zaključili da efekat predstavljenosti ne zavisi od formiranja vizuelno-spacijalne reprezentacije u sistemu i da više pokazuju na to da su zamislive stavke lakše za pamćenje zbog toga što su bogatije reprezentovane u sistemu semantičke dugoročne memorije.

Robert Logi je izveo nekoliko eksperimenata kako bi pokazao da je efekat ometanja vizuelnog predstavljanja isti kao i efekat irelevantnog govora na verbalno pamćenje.[22] Koristio je dvojne zadatke; potrebno je naučiti listu reči (koristeći se vizuelnim predstavljanjem ili strategijom verbalnog ponavljanja), a u isto vreme ispitanici moraju da gledaju u ekran i da ignorišu sadržaj na njemu (pojavljuju se razne "krpice").[22] Upravo ove krpice koje služe kao distraktori su uzrokovale značajan pad učinka u situaciji kada je primenjivano predstavljanje, a na verbalno učenje nisu imale efekta (čak se efekat i poboljšao).[22] U poslednjem eksperimentu u seriji, Logi je izabrao da umesto krpica koristi crteže, a pored toga su auditivno izloženi i nazivi crteža. Ispitanici moraju da ignorišu i crteže i nazive pri učenju reči.[22] Ispostavilo se da je na verbalno učenje napamet jače uticao irelevantni govor.[22][23]

Neuropsihološki nalazi uredi

 
Prikazani su dorzalni tok (zeleno) i ventralni tok (ljubičasta). Oni potiču iz primarnog vizuelnog korteksa (okcipitalni režanj).

Neuropsihološke studije ukazuju da postoji aktivnost okcipitalnog režnja, kao i posteriorne inferiorne temporalne zone i posteriorne superiorne parijetalne zone mozga. Istraživanja su pokazala da se dešava intenzivan protok krvi u ovim zonama mozga tokom obrade vizuelne informacije.[24]

Oštećenja potiljačnog režnja potencijalno dovode do slepila za boje, a ovi pacijenti obično gube i sposobnost formiranja predstava u boji. Nakon Prvog svetskog rata, Holms[25] je opisivao ranjene vojnike koji su imali problem sa vizuelnom percepcijom. Jedan od pacijenata bi dobro identifikovao objekat, ali bi onda potegao ka njemu u pogrešnom pravcu. Obrnut slučaj opisuju Hamfris i Ridok, gde je pacijent bio u stanju da locira i prekopira sliku objekta, ali nije mogao da ga prepozna.[26]

Vidi još uredi

Literatura uredi

  • Bedli, Alan (2004). Ljudsko pamćenje: teorija i praksa. Prevod: Lalović, Dejan. Beograd: Zavod za udžbenike. 
  • Kostić, Aleksandar (2014). Kognitivna psihologija. Beograd: Zavod za udžbenike. 

Reference uredi

  1. ^ a b „APA Dictionary of Psychology”. dictionary.apa.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2024-04-29. 
  2. ^ Kostić 2014, str. 137.
  3. ^ „Chapter Three”. www.faculty.ucr.edu. Pristupljeno 2024-04-29. 
  4. ^ a b Bedli 2004, str. 71.
  5. ^ Bedli 2004, str. 72.
  6. ^ a b v g d đ e Shepard, Roger N.; Metzler, Jacqueline (1971-02-19). „Mental Rotation of Three-Dimensional Objects”. Science (na jeziku: engleski). 171 (3972): 701—703. ISSN 0036-8075. doi:10.1126/science.171.3972.701. 
  7. ^ a b v g Bedli 2004, str. 73.
  8. ^ a b v g Pylyshyn, Zenon W. (1979). „The rate of “mental rotation” of images: A test of a holistic analogue hypothesis”. Memory & Cognition (na jeziku: engleski). 7 (1): 19—28. ISSN 0090-502X. doi:10.3758/BF03196930. 
  9. ^ Kosslyn, Stephen M. (1981). „The medium and the message in mental imagery: A theory.”. Psychological Review (na jeziku: engleski). 88 (1): 46—66. ISSN 1939-1471. doi:10.1037/0033-295X.88.1.46. 
  10. ^ a b Baum, David R.; Jonides, John (1979). „Cognitive maps: Analysis of comparative judgments of distance”. Memory & Cognition (na jeziku: engleski). 7 (6): 462—468. ISSN 0090-502X. doi:10.3758/BF03198262. 
  11. ^ a b Thorndyke, Perry W. (1981). „Distance estimation from cognitive maps”. Cognitive Psychology (na jeziku: engleski). 13 (4): 526—550. doi:10.1016/0010-0285(81)90019-0. 
  12. ^ Kosslyn, Stephen M.; Pick, Herbert L.; Fariello, Griffin R. (1974). „Cognitive Maps in Children and Men”. Child Development. 45 (3): 707. ISSN 0009-3920. doi:10.2307/1127837. 
  13. ^ Byrne, R. W. (1979). „Memory for Urban Geography”. Quarterly Journal of Experimental Psychology (na jeziku: engleski). 31 (1): 147—154. ISSN 0033-555X. doi:10.1080/14640747908400714. 
  14. ^ a b Bedli 2004, str. 74.
  15. ^ Intons-Peterson, Margaret J.; Roskos-Ewoldsen, Beverly B. (1989). „Sensory-perceptual qualities of images.”. Journal of Experimental Psychology: Learning, Memory, and Cognition (na jeziku: engleski). 15 (2): 188—199. ISSN 1939-1285. doi:10.1037/0278-7393.15.2.188. 
  16. ^ Intons-Peterson, Margaret J. (1983). „Imagery paradigms: How vulnerable are they to experimenters' expectations?”. Journal of Experimental Psychology: Human Perception and Performance (na jeziku: engleski). 9 (3): 394—412. ISSN 1939-1277. doi:10.1037/0096-1523.9.3.394. 
  17. ^ a b v g d đ e ž z i j Bedli 2004, str. 75.
  18. ^ a b v Brooks, L. R. (1967). „The Suppression of Visualization by Reading”. Quarterly Journal of Experimental Psychology (na jeziku: engleski). 19 (4): 289—299. ISSN 0033-555X. doi:10.1080/14640746708400105. 
  19. ^ Baddeley, Alan (2018-09-13), Working Memory and Visual Imagery, Routledge, str. 164—174, ISBN 978-1-315-62760-1, Pristupljeno 2024-04-29 
  20. ^ a b Carpenter, Patricia A.; Eisenberg, Peter (1978). „Mental rotation and the frame of reference in blind and sighted individuals”. Perception & Psychophysics (na jeziku: engleski). 23 (2): 117—124. ISSN 0031-5117. doi:10.3758/BF03208291. 
  21. ^ Bedli 2004, str. 71-72.
  22. ^ a b v g d Logie, Robert H. (1986). „Visuo-Spatial Processing in Working Memory”. The Quarterly Journal of Experimental Psychology Section A (na jeziku: engleski). 38 (2): 229—247. ISSN 0272-4987. doi:10.1080/14640748608401596. 
  23. ^ Bedli 2004, str. 79.
  24. ^ Bedli 2004, str. 80-81.
  25. ^ HOLMES, GORDON (1919-04-01). „DISTURBANCES OF SPATIAL ORIENTATION AND VISUAL ATTENTION, WITH LOSS OF STEREOSCOPIC VISION”. Archives of Neurology And Psychiatry. 1 (4): 385. ISSN 0096-6754. doi:10.1001/archneurpsyc.1919.02180040002001. 
  26. ^ Bedli 2004, str. 81.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Визуелно-спацијална_матрица&oldid=27721331”