Vojni bunker na Kalemegdanu

Vojni bunker na Kalemegdanu bio je jedan od odbrambenih objekata bivše Jugoslovenske narodne armije, koji je građen početkom 50-ih godina 20. veka, kao strogo čuvana tajna u vreme Rezolucije inforbiroa, kada je izgrađeno više stotina topovskih, mitraljeskih i drugih bunkera, na Gornjem gradu Beogradske tvrđave (kod spomenika „Pobednik”), nakon pretnje ratom od starne zemlja Istočnog bloka na čelu sa Staljinom.

Vojni bunker na Kalemegdanu
Jedna od komunikacija u bunkeru
Opšte informacije
Mesto	Beograd
Opština	Stari grad
Država	Srbija
Vrsta spomenika	bunker
Vreme nastanka	20. vek
Tip kulturnog dobra	spomenik kulture od posebnog značaja
Vlasnik	Srbija
Nadležna ustanova za zaštitu	Zavod za zaštitu spomenika kulture
beogradskonasledje.rs

Ova strogo čuvana vojna tajna sve do 2008. godine bila nepoznata srpskoj javnosti. Nakon otkrića vojni bunker na Gornjem gradu je postao šesti objekat koji je otvoren na Beogradskoj tvrđavi, što proširuje sadržaje koji se posetiocima nude na Kalemgdanu i sveukupno obogaćuje turističku ponudu Beograda.

Istorija

Preduslovi

Do prvih razmimoilaženja na relaciji Beograd-Moskva naročito po pitanju Balkanske federacije došlo je tokom 1948. godine. Staljin je javno iskritikovao Georgija Dimitrova i ocenio da je ta odluka preuranjena. Prva mera je bila ta što su Sovjeti iz Jugoslavije povukli svoje vojne stručnjake pod izgovorom da se prema njima nije postupalo gostoljubivo. U Jugoslaviji su se posle ovoga poskidali portreti sa likom Staljina, a Titovi su nestajali u istočnim zemljama. Prvi sukobi su krenuli dopisima. Staljin je napisao pismo kojim je omalovažavao KPJ 27. marta 1948. godine. CK KPJ je odgovorio svojim pismom od 13. aprila 1948. Staljin prenosi glas da će se ugovoriti novo zasedanje Informbiroa koje će raspravljati o situaciji u jugoslovenskom CK. Odlučeno je da se zasedanje održi u Bukureštu. Stiglo je pismo direktno na adresu CK KPJ gde se njeno rukovodstvo poziva da pošalje svoje delegate na ovo zasedanje, a po mogućstvu da i sam Tito dođe. Odgovor je stigao da se na zasedanje ne ide.

Drugo savetovanje Informbiroa u Bukureštu je održano od 20. do 28. juna 1948. u jednom kraljevskom dvorcu. Na bukureštanskom zasedanju Informbiroa nisu se pojavili Vladimir Gomulka i Georgi Dimitrov. Rumun Georgi Dež je postavio nekoliko neugodnih pitanja na zasedanju. Na kraju zasedanja za govornicom su se pojavili Andrej Ždanov i Georgi Maljenkov koji su rekli delegatima da oni imaju pouzdane informacije da je Tito eksponent imperijalističkih sila i da mu je zadatak da razbije jedinstvo KPJ. Na kraju je kao konačna ocena zasedanja donesena rezolucija „O stanju u KPJ“, poznatija kao Rezolucija Informbiroa.

Tako je 1948. godine između Jugoslavije i Sovjetskog Saveza izbio spor koji je svakog trenutka pretio da preraste u otvoreni sukob i novi rat. Jugoslovenska država tek izašla iz rata tako se našla u veoma nezavidnom položaju jer više nije bila u Istočnom bloku, ali zato što je bila komunistička zemlja nije bila ni u Zapadnom. Praktično, Titova Jugoslavija u tom istorijskom periodu nije imala nikoga uz sebe.

Upravo ovaj krizni period bio je povod za izgradnju jednog od najmisterioznijih objekata u Beogradu – vojnog bunkera na Kalemegdanu, koji je izgrađen za potrebe odbrane Beograda u slučaju napada Sovjetskog Saveza na Jugoslaviju.

Izgradnja bunkera

Unutrađšnjost bunkera, sa eksponatima izložbe „Negde između”

Smatra se da je najverovatnije Josip Broz Tito naredio tajnu izgradnju vojnih bunkera u periodu od 1948. do 1953. godine kako bi u njima bili smešteni tajni borbeni sistem, kojim bi se Jugoslavija branila u slučaju napada Istočnog bloka. Izbor je pao na Kalemegdan, ne slučajno. Naime kada je počela gradnja bunkera, 1948. Kalemegdan je bio vojni objekat, zatvoren za civile tako da niko u Beogradu, izuzev visokih vojnih zvaničnika, nije znao da je on sagrađen na jednom od najvidljivijih delova Beogradske tvrđave. Čitavo mesto, i danas izgleda kao obično brdo i svih godina njegovog postojanja niko ga nije primećivao. Tako je ova strogo čuvana vojna tajna sve do 2008. godine bila nepoznata srpskoj javnosti.

O bunkeru nema nikakvih sačuvanih podataka u zvaničnim dokumentima, pa se o svemu što se događalo na ovom skrivenom mestu danas može samo nagađati. Na jednom od stepenika na ulazu uklesan je datum — 19. oktobar 1953. godine, za koji se smatra da je dan završetka izgradnje.

Otkako je došlo do pada mogućnosti agresije sredinom pedesetih godina 20. veka, objekat nikad nije stavljen u funkciju za koju je projektovan. Kada je bunker završen umro je Staljin i tada je već počelo da se pretpostavlja da do agresije sredinom pedesetih godina 20. veka ipak neće doći. Bunker je tada jednostavno zatvoren, maskiran, a ulaz u njega je ubrzo zarastao u korov i šiblje.

Iako bunker nikada nije bio u ratnoj funkciji, on je sa vojne tačke gledanja zanimljiv:

Građen je da može da izdrži nuklearni napad jer su Sovjeti 1948. godine već imali atomsku bombu. Očekivalo se da će, u slučaju rata, napad doći iz Mađarske, pa su dva artiljerijska gnijezda koliko ih ima u bunkeru, okrenuta ka severu, jer je bilo predviđeno da u svakom momentu na ovom mestu budu smeštene dve vojne jedinice koje bi branile Beograd.

Čak i danas, nakon više od šest decenija od burnih događaja, ventilacija u bunkeru još uvek savršeno radi, temperatura je stalna, a tu su i originalni kanistri za vodu pojedinačne zapremine 200 litara, izliveni od azbesta, koji su braniocima Beograda mogli da obezbede dovoljno vode za piće i higijenu za nekoliko nedelja

Posada bunkera

Tokom pet godina funkcionisanja bunkera, u tajnim prostorijama boravila je posada od 28 vojnika, bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom.

Oni su spavali u skučenim sobama, zalihe hrane su im povremeno dostavljana sa strane, a imali su i male bazene za vodosnabdevanje. U uskim prostorijama bez dnevne svetlosti boravilo je po 14 vojnika sa jedne strane strane bunkera u dve nezavisne celine, a pritom nisu znali jedni za druge.

Spoljašnje veze

• Beogradska tvrđava — Veliki barutni magacin
• JP Beogradska tvrđava