Godina pet careva
Godina pet careva period je istorije Rimskog carstva od 193. do 197. godine. Nakon smrti poslednjeg cara Antoninske dinastije, Komoda, nastupio je četvorogodišnji građanski rat tokom koga su čak pet ličnosti proglašeni za cara. Pobedu je odneo Septimije Sever osnivajući novu dinastiju.
Građanski rat uredi
Pertinaks i Didije Julijan uredi
Posle Komodovog ubistva, Pertinaks - tada prefekt grada Rima - u pretorijanskom kampu je proglašen za cara. Njegova vladavina od tek 86 dana bila je nesigurna. Pertinaks je pokušao da sledi umerenog Marka Aurelija. Pretorijanska garda očekivala je (još od vremena imperatora Klaudija bio je običaj da novi car novčano "nagradi" pretorijance čime se obezbeđivala njihova vernost) bogate darove od novog cara ali su ubrzo ostali razočarani.
Pertinaks je sproveo monetarne reforme i povećao vrednost novca, podižući sadržaj srebra sa 2.22 grama na 2.75 grama. Međutim, efekti ovih mera su bili ograničeni i nisu mnogo potrajali.
28. marta 193. Pertinaks je bio u palati kada je, prema navodima Carskih povesti (lat. Historia Augusta) , kontingent od oko trista vojnika iz pretorijanske garde došao na kapije. Prema antičkim izvorima vojnici su dobili samo pola ugovorene plate. Ni čuvari palate ni dvorski zvaničnici nisu pružili otpor. Pertinaks je poslao Kvinta Emilije Leta da pregovara sa pretorijancima ali on je prešao na njihovu stranu i napustio imperatora. Uprkos savetima da beži, Pertinaks je pokušao da urazumi vojnike i skoro uspeo u tome ali ga je naposletku ubio jedan od vojnika.
Odmah posle Pertinaksove smrti, pretorijanci su odlučili da će sledeći car postati onaj ko plati najviše, čime je položaj imperatora praktično prodat. Tit Flavije Klaudije Sulpicijan, gradski prefekt, zet ubijenog cara, koji se u tom momentu nalazio u pretorijanskom kampu gde je bio poslat da smiri vojnike, odmah je počeo sa ponudama. Didije Julijan, senator, bivši konzul i prokonzul provincije Afrika, čuvši za događaje u pretorijanskom kampu, požurio je i stigao na kapije odakle je otpočeo nadmetanje za carski položaj.
Na kraju, Sulpicijan je ponudio 20.000 hiljada sestercija svakom vojniku a Julijan, bojeći se da će njegov konkurent postati car, ponudio 25.000.
Njegova ponuda odmah je prihvaćena, stražari su mu otvorili kapije i pozdravili ga kao Cezara i proglasili za imperatora. Pod pretnjom vojske, senat je potvrdio njegov izbor.
Način na koji je Didije Julijan izabran za cara smatran ubrzo je izazvao veliko nezadovoljstvo u gradu. Sam car dočekan je povicima i negodovanjem a masa je pokušala da ga spreči da dođe na Kapitolinsko brdo i čak zasula njegovu povorku kamenjem.
Čim su se vesti o nemirima u Rimu proširile carstvom, generali Pescenije Niger u Siriji, Septimije Sever u Panoniji i Klodije Albin, svaki sa po tri legije pod svojom komandom, odbili su da prihvate Didija Julijana za cara. Budući da je Sever bio najbliži Rimu - time i najopasniji - Julijan ga je proglasio za javnog neprijatelja a iz senata su poslati izaslanici da ubede vojnike da ga napuste. Međutim, Sever je postigao dogovor sa Albinom i dao mu titulu cezara, napredovao je prema Rimu i ubrzo zauzeo Ravenu i pobedio pretorijanskog prefekta Tulija Krispina koji je poslat iz Rima da ga zaustavi. Pretorijanska garda, potonula u razvrat i tromost, nije bila sposobna da pruži otpor Severovim iskusnim legionarima. Očajni Julijan pokušao je da se nagodi sa Severom i ponudio mu da dele vladavinu, što je Sever ignorisao i nastavio da napreduje prema Rimu sa podrškom čitave Italije iza sebe.
Nakon što su pretorijanci primili garancije da neće biti kažnjeni - pod uslovom da predaju odgovorne za Pertinaksovo ubistvo - i sami su prešli na Severovu stranu.
Senat je proglasio Severa za cara, Pertinaks je deifikovan, i izdata je naredba za Julijanovo pogubljenje. Napuštenog od svih, Julijana je u palati ubio vojnik, 1. juna 193. nakon tri meseci vladavine.
Pescenije Niger, Klodije Albin i Septimije Sever uredi
Septimije Sever odmah je raspustio pretorijansku gardu, naređujući pogubljenje vojnika odgovornih za Pertinaksovu smrt. Konsolidujući svoju poziciju, Sever se okrenuo borbi sa rivalom Pescenijem Nigerom koga je pobedio u bitkama kod Kizika i Nikeje a konačni poraz naneo mu je kod Isa, 194.
Iako je Klodije Albin u početku bio Severov saveznik i nadao se da će ga naslediti, uvideo je da Sever ima drugačije namere. Nakon pobede nad Nigerom, Severov položaj dodadno je ojačao i sada je nameravao da ostvari punu kontrolu nad carstvom. Klodije Albin faktički je kontrolisao zapadnu polovinu imperije, Britaniju i Galiju i imao podršku Britanskih i španskih legija.
196. Albin se proglasio za cara i prešao iz Britanije u Galiju, predvodeći 150.000 vojnika. Pobedio je Severovog legata i uspešno obezbedio resurse u Galiji, odredivši Lugdunum za svoje sedište ali nije uspeo da zadobije podršku rajnskih legija.
19. februara 196. Albinova i Severova vojska susrele su se u odsudnoj bici kod Lugdunuma. Kasije Dion navodi da su se na obe strane borila 150.000 vojnika. Nakon žestokih borbi, Albin je poražen i izvršio je samoubistvo, ili je zarobljen i pogubljen po Severovom naređenju. Njegovo telo je izloženo poruzi a glava poslata u Rim, kao opomena njegovim pristalicama i Severovim protivnicima.
Pobedivši sve svoje rivale, Sever je ostao jedini car i građanski rat je okončan.
Vidi još uredi
Izvori uredi
- Istorija starog Rima - N. A. Maškin, Naučna knjiga, 2002. godina