Википедија

Devijantnost (sociologija)

U sociologiji, devijantnost predstavlja svako ponašanje koje odstupa od normi i vrednosti, prihvaćenih u nekoj društvenoj sredini, društvenoj skupini ili društvu kao celini.[1] Samo postojanje nekog normativnog i vrednosnog okvira nužno pretpostavlja i oblike odstupanja od opštekorisnog, koje može imati krajnje pozitivne posledice, preko bezazlenog, do kršenja normi koje štite privatno vlasništvo ili grubo napada na temeljne vrednosti kao što su zdravlje i život. Zavisno od oblika odstupanja, ostvaruje se i društvena reakcija od nagrade preko nezainteresiranosti do blage i teške kazne.

Devijantnost je relativna, što znači da ne postoji apsolutni način da se definiše devijantan čin. Devijantnost se može definisati samo u odnosu na neki određeni standard, a nema standarda koji bi bili fiksni ili apsolutni. Kao takva, devijantnost varira od vremena do vremena ili od mesta do mesta.[1]

Sociološki pristup devijantnosti uredi

Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, sociolozi ozbiljnije i celovitije pristupaju problemu devijantnosti. Dva ranija pristupa u kojima sociologija pokušava da da svoj drugačiji doprinos proučavanju devijantnosti, nazivaju se socijalna patologija i socijalna dezorganizacija. [2]

Socijalna patologija uredi

Socijalna patologija je pokušaj primene biološke koncepcije devijantnosti na društvene okvire, jer predstavnici ove teorije polaze od uverenja da zdravo društvo ima neke univerzalne zakone, pa isto tako može razviti patološke i abnormalne pojave, kao što su kriminal, samoubistvo, alkoholizam, nasilje, zavisnost, prostitucija i mentalne bolesti. Devijantnost se objašnjava iz dve perspektive:

  • Bolest unutar društva
  • Bolest pojedinih osoba

Uzroci su: loše nasledstvo, psihički poremećaji, mentalna zaostalost, mentalna poremećenost, alkoholizam, nedostatak obrazovanja, individualan nemoral, pa osobinska neprilagodljivost ili bolest. [2] Socijalni patolozi ne smatraju bitnom činjenicom vremenske i prostorne promenjivosti devijantnog, koje ne može biti upoređeno s bolešću kakav je rak, koji je univerzalno i uvek bolest. Ljudi koji se slažu oko toga šta znači „zdrav organizam” nisu složni oko toga što znači „zdravo društvo”, što je zdravo ili bolesno ponašanje, ili šta je uopšte devijantno a što normalno.

Socijalna dezorganizacija uredi

Umnožavanje kulturalnih različitosti u društvu i pitanje egzistencije univerzalnih vrednosti, značili su kraj socijalno-patološke koncepcije. Posebno su značajne društvene promene prouzrokovane Prvim svetskim ratom i Velikom svetskom krizom, praćene opštim useljavanjem, urbanizacijom i industrijalizacijom u SAD. Nepregledno mnoštvo „novopridošlih“ osoba iz raznih kulturnih okruženja u urbana američka područja, pokrenuo je brz razvoj činioca potrebnih za porast devijantnosti. Bila su nužna neka nova objašnjenja. Potreba za okvirom je zadovoljena s razvojem teorije socijalne dezorganizacije, koje su izvorno postavili Tomas Znanijecki i Čarls Kuli 1918. godine. Koren problema vidi se u društvenim normama i aktivnostima zajednice, a devijantnost je rezultat nejednakog društvenog razvoja, s mnogo društvenih promena i sukoba koji deluju na individualno ponašanje. Socijalna organizacija postoji kada je vidljiv visoki stepen unutrašnje kohezije, koja povezuje pojedince i institucije u društvu, a podrazumeva veliko slaganje oko ciljeva i oko normi koje ravnaju ponašanje.[2] Nasuprot tome, kada je konsenzus važnih vrednosti i normi izvrnut i kada se tradicionalne norme ne primenjuju, nastupa socijalna dezorganizacija. Društvene promene su često praćene društvenom dezorganizacijom, međutim, malo se pažnje posvećuje pitanju zašto neke promene za posledicu imaju socijalnu dezorganizaciju, a neke pospešuju socijalnu organizaciju.

Teorije devijantnosti uredi

Biološke teorije uredi

Značaj organskih činioca, kao uzroka devijantnog ponašanja prvi je naglasio italijanski vojni lekar Čezare Lombrozo ital. Cesare Lombroso teorijski oblikujući „rođenog zločinca” [1] . Od 1885. do 1915. godine delovalo je svetski poznato Društvo za kriminalnu antropologiju, a potom sve do 1969. godine Društvo za kriminalnu biologiju. Kriminalna antropologija se bavila „merenjem” telesnih sadržaja, na osnovu čega je izvodila zaključke o kriminalnom ponašanju, dok kriminalnu biologiju zanima odnos između nasledstva i okruženja, naglašava značaj okoline za kriminalno ponašanje, smatrajući zločin biosocijalnom pojavom. Istraživanje bioloških činioca ljudskog ponašanja tek u novije vreme poprima značaj koji mu pripada. Ono ne samo da obuhvata pravac eksperimentalne psihologije, nego i ostale pravce. Posebno mesto zauzima pravac istraživanja o humanoj genetici koja se odnosi na tzv. kromosomske aberacije. Kromosomska aberacija se javlja kod polnih hromozoma. Tamo se uz normalnu XX i XY kombinaciju pojavi i predbrojni Y hromozom, te na taj način dobijamo ženski kariotip XXY i muški XYY. Kod ženskih osoba sa kariotipom XXY je ustanovljen niži rast, mentalna zaostalost, a ponegde i sterilnost. Kod muških osoba sa kariotipom XYY javlja se češći visoki rast, jaka ćelavost, kratkovidost i manja mentalna zaostalost. Neki istraživači su ustanovili vezu nosioca XYY kariotipa sa sklonošću kriminalnim delima bez motiva, i to u vreme ranije mladosti, što je posle osporavano, jer su uočeni XYY kariotipi koji nikada nisu bili skloni kriminalu.[3] Istraživanja u humanoj genetici su na ovom polju aktualna, a u nekim se zemljama koriste i u sudskoj praksi (SAD). Biološke teorije o devijantnosti evoluirale su od oblika „biološkog apsolutizma” do želje koja želi izdvojiti samo relativne i naučno dokazivane organske činjenice i procese koji su povezani s nekim oblicima devijantnog ponašanja. Time su pružile svoje rezultate i zaključke kao mogući prilog opštem, naučno obuhvatnom tumačenju devijantnosti.[2]

Psihološke teorije devijantnosti uredi

Među najznačajnijim psihološkim pristupima devijantnom ponašanju pripadaju radovi S. Frojda, E. H. Eriksona i E. Froma. Frojd govori da je struktura ličnosti trodimenzionalna, a čine je Id, Ego i Superego. Id je urođena komponenta ličnosti i sadrži sve ono što je kod osobe psihološko i nasleđeno, pre svega instinkte i nagone. Deluje primitivno, neograničeno, nesputano. Zatim, ne poznaje nikakva pravila i zakone, pa je izvor svega animalnog i neorganiziranog u čoveku. Ego deluje po načelu realnosti. Zahvaljujući tome, napetost stvorena u organizmu zbog porasta instinktivne aktivnosti, ostaje sačuvana sve dok nije otkriven realan cilj koji će zadovoljiti neki nagon. Superego se postupno usvaja i razvija socijalizacijskim procesom, pod uticajem pozitivnih i negativnih sankcija. Budući da teži idealnom, Superego ne deluje po načelu realnosti i neprestano se sukobljava s Egom, Idom i realnošću. Kao i onda kada je u pitanju zakon, tako i onda kad je reč o obrazovanju i psihoanalizi, svesni su svoje neodlučnosti oko granice nakon koje možemo na odgovarajući način koristiti termine kao što su asocijalno, delikventno, kriminalno.[4] Erik E. Erikson, umesto Ida, glavnim pokretačem svih psihičkih procesa smatra Ego. Erik From spada u skup tzv. neopsihoanalitičara koji su nastojali da dokažu veći uticaj socijalnih i okolinskih faktora na razvoj i psihopatologiju pojedinca, a sklonost kriminalnom ponašanju analizira u kontekstu ljudske destruktivnosti i karaktera. Uspoređujući ljudsku i animalnu destruktivnost, From postavlja hipotezu o benignoj i malignoj agresiji. Benigna agresija služi životu, a zajednička je ljudima i životinjama. Teži neutralizaciji opasnosti, destrukcijom ili uklanjanjem izvora ugroženosti. Maligna agresija nema biološko već socijalno poreklo i isključivo je karakteristična za čoveka. Njene glavne manifestacije su: želja za ubijanjem i okrutnošću bez ikakve druge svrhe. Budući da je socijalno uslovljena, autor je smatra iskorenjivom. From spominje i treći oblik - pseudoagresiju. To su agresivna dela koja mogu prouzrokovati štetu, ali im to nije namera - nehotična agresija.

Socijalizacijska teorija uredi

Socijalizacijska teorija ili teorija učenja zastupa tezu da je devijantno ponašanje fenomen koji se uči. Kao što se socijalizacijom uče norme i vrednosti koje društvo prihvata, ohrabruje ili nagrađuje, ista načela učenja pojavljuju se i kod usvajanja devijantnih normi i vrednosti, koje društvo odbacuje i kažnjava. Gabrijel Tard franc. Gabriel Tarde je je 1905. godine u Parizu objavio „La logica social", gde navodi zakon imitacije kao osnovu devijantnog ponašanja, koja počinje kao moda, a zatim prelazi u naviku. Imitacija se stalno širi među ljudima tako da počne u višim društvenim slojevima koje zatim oponašaju niži slojevi. Tard primećuje kako su nekad monopol na pijanstvo, skitnju, trovanje i ubistva imali samo baroni i kraljevi, a danas je to dostupno svima. Tard se posebno bavio profesionalnim prestupnicima - ubicama, džeparošima, varalicama i kradljivcima, koji se „školuju” za obavljanje svojih aktivnosti i slično drugim zanimanjima, uče „zanimanje” od rane mladosti po ulicama i trgovima. Edvin Saterlend engl. Edwin Southerland navodi karakteristike devijantnog :

  • devijantno ponašanje je naučeno - što znači da devijantnost nije nasleđena niti je rezultat manjka inteligencije, oštećenja mozga i slično;
  • devijantno ponašanje je naučeno u interakciji s drugim osobama u procesu komunikacije;
  • glavni deo naučenog devijantnog ponašanja javlja se u bliskim grupama - najviše komunikacijom mas medija - televizije, časopisa, novina - igraju sekundarnu ulogu u učenju devijantnosti.

Statistički podaci govore kako je među uhapšenim i osuđenim osobama više muških osoba, nižeg socio-ekonomskog statusa i iz urbanih područja, a manje pripadnika viših slojeva. Teorija diferencijalne asocijacije objašnjava ovu ravnotežu većom izloženošću nekih grupa devijantnim normama i skladno tome većom mogućnošću učenja i primene tih „devijantnih” normi. Teorija je primjenjiva i s obzirom na službenu zastupljenost žena u kriminalu, koje pokazuju da su one tradicionalno odanije zakonu, osim u kratko vreme rata, kada je zabeležen porast, potom globalni pad posle rata, s ponovnim porastom u moderno vreme. To se može objasniti povećanim mogućnostima učestvovanja u društvenom životu (izvan kuće i porodice), posebno tokom Drugog svetskog rata, kada je veliki broj muškaraca bio mobilizovan, a žene su preuzele bitnu društvenu ulogu u javnom životu i tako postale izloženije devijantnim normama, što je karakteristično i u novije moderno vreme kada sa promenom tradicionalnih uloga, raste i mogućnost, pa i izloženost učenja devijantnog ponašanja. Socijalizacijska teorija uzima u obzir gotovo sve učesnike koji se pojavljuju na putu učenja, uključivanje i življenja društvene stvarnosti, a zbog ozbiljnosti kojim se i danas primenjuje u objašnjenju devijantnih formi, nastalih nakon njenih početnih teza, možemo joj pripisati i izvanvremensku relativnost. Može se ipak prigovoriti da je devijantnost gotov proizvod, koji se jednostavno mora dogoditi. [5]

Teorija etiketiranja uredi

„Labeling” ili teorija etiketiranja spada u razvojne koncepcije, uglavnom usmerene socijalnoj psihologiji devijantnosti, a bavi se pretpostavkama devijantnosti na individualnim i malim grupnim nivoima. Odgovarajući na pitanje zašto neki pojedinci počinju da se devijantno ponašaju, predstavnici ove teorije naglašavaju važnost društvenih definicija i negativnih društvenih sankcija koje su povezane s pritiscima na osobu i koje uslovljavaju više devijantnih dela. Pažnja je od individualnog delovanja preusmerena na socijalu reakciju, tj. dinamiku društvenog definisanja pojedinih aktivnosti osoba kao devijantnih. Razvojni proces kojim rezultira devijantnost sadrži različite inicijacije, prihvaćanja, usvajanja i zatvaranja u devijantnu ulogu zbog uticaja drugih.[6] Svi se teoretičari slažu da oznake devijanta proizvode temeljne promene u prirodi i primanja devijantnosti za osobu koja je etiketirana, tako, službena etiketa kao delikvent, kriminalac, homoseksualac, narkoman ili prostitutka može imati ozbiljne posledice za dalje ponašanje. Bitna je razlika između primarne devijantnosti koja se sastoji od devijantnih dela pre onih koji su javno etiketirane i koje uključuju opasnost i mogućnost uslovljavanja sekundarne devijantnosti, koje Lement opisuje kao ponašanje osobe pomirene s ulogom devijanta, što je prouzrokovano s oznakom koju nosi. Etiketiranje osobe kao devijanta može za rezultat da ima nastavak devijantnog delovanja i razvoj devijantne karijere do stepena sekundarne devijantnosti i želje za odvajanjem od učestvovanja u društvenim grupama i organizovanju unutar devijantnih grupama.[7] Neki devijanti ustaju protiv svojih etiketa pokušajem reafirmacije svojih vrednosti i izgubljenog društvenog statusa. Takvi tercijarni devijanti mogu se pridružiti društvenim pokretima za borbu, kako bi porekli da su devijanti. Oni se razlikuju od sekundarnih, jer oni aktivno protestuju protiv svojih oznaka pokušavajući „da odbace odbačenost”, dok su sekundarni devijanti pasivni primaoci i nosioci svojih etiketa, koji se adaptiraju na proces etiketiranja.

Teorija socijalne kontrole uredi

Svrstava se među najpopularnija objašnjenja devijantnosti, a više je usmerena ka problemima kriminala i delikvencije nego drugim devijantnim formama. Budući da početna pretpostavka govori o devijantnom ponašanju kao rezultatu odsutnosti socijalne kontrole ili sprečavanju devijantnosti, autori se uglavnom slažu da bi „bez kontrole” ljudi bili slobodni da čine sve što im se učini kao prirodna potreba, dok se mišljenja razlikuju u pogledu potrebnog stepena kontrole u društvu. Teorija kontrole naglašava da je svako motivisan za kriminalni čin i da nema posebne motivacije neophodne za objašnjenje devijantnog ponašanja, pa stoga nije neophodno pojasniti motivaciju. Razlog delovanja nekih osoba s takvom motivacijom je u činjenici da pritisak drugih osoba na tu osobu povremeno popušta i na kraju nestaje. Travis Hirši objašnjava kako društvena kontrola neutralizuje sklonost devijantnosti:

  • odanost - odnosi se na povezanosti osobe s grupom kroz osećaje i afekte, poštovanje i kroz socijalizaciju grupnih normi;
  • obaveza - opisuje stepen do kog osoba razvija najniže nivoe konformističkog ponašanja, znajući da devijantni čin koji ugrožava druge uslovljava sankcije;
  • uključenost - se odnosi na telesne aktivnosti nedevijantne prirode, zbog kojih ostaje malo vremena za delikvenciju (primer-bavljenje košarkom, trčanjem, fizičkim radom…)
  • verovanje- znači sklonost osoba dominantnom vrednosnom sastavu.[8]

Teorija socijalne kontrole posebno težište u objašnjenju razvoja kriminalnog ponašanja stavlja na adolescentni period, jer su obaveze adolescenta prema porodici, školi i drugim socijalnim institucijama, pa i budućoj radnoj ulozi, eksterni izvori socijalne kontrole, koji izazivaju odbojan stav prema kriminalu. Primarni interni izvori su sopstveni stavovi, vrednosti i verovanja. Na individualnom nivou, uticaj formalnih institucija socijalne kontrole (policija i sudovi) zavisi od sopstvenih stavova prema poštivanju zakona, stavova prema policiji i sudovima, što spada u internu kontrolu, dok se eksterna kontrola odnosi na predvidiv rizik od policijske prisile i legalnog sankcionisanja od strane pravosudnog sastava.[9]

Konfliktno gledište uredi

Konfliktna perspektiva naglašava pluralističku društvenu prirodu i različitu raspodelu moći između društvenih grupa. Zbog moći koje posjeduju, neke grupe mogu da kreiraju društvena pravila, posebno zakone, koji će služiti ostvarenju njihovih vlastitih interesa, često isključujući interese drugih. Imajući to u vidu, konfliktne perspektive posmatraju društvo u odnosima grupa, koje se međusobno nadjačavaju u zastupanju vlastitih interesa. Tako se često nalaze u suprotstavljenim, pa i konfliktnim odnosima, a grupe koje ostvare više moći, time i dostupnost kreaciji i normi i zakona, imaju garanciju da će njihovi interesi biti ostvareni. Prema konfliktnom načinu gledanja, devijantnost predstavlja sukob između interesa različitih društvenih delova i željene moći da se oblikuje javno mnjenje i društvena politika. Zastupnici konfliktnih teorija smatraju kriminal nepromenjivom činjenicom kapitalističkog društva, što znači da se glavna odgovornost i izvor devijantnosti nalaze unutar društvene strukture, a osobe devijanti nisu odgovorni jer su prisiljeni da takvi postaju, pa skladno tome ne mogu biti krivi za svoje ponašanje.[10]

Funkcije devijantnosti uredi

Funkcionalističko gledište uredi

Svi se funkcionalisti slažu da su mehanizmi društvene kontrole potrebni da bi obuzdali devijantnost i tako štitili društvo. Međutim, mnogi tvrde kako određena količina devijantnosti ima pozitivnu funkciju, kako doprinosi održavanju i dobrobiti društva. Emil Dirkem tvrdi da je zločin neizbežan i normalni aspekt društvenog života, kako je sastavni deo svih zdravih društava. Neizbežan je, zato što svaki član društva ne može biti jednako odan zajedničkim vrednostima i moralnim uverenjima društva. Zločin nije samo neizbežan, on može biti i funkcionalan. Dirkem tvrdi da on postaje n nefunkcionalan samo kad mu je stopa neobično visoka. On tvrdi da svaka promena u društvu počinje nekim oblikom devijantnosti. Da bi nastupila promena, ono što je juče bila devijantnost, danas mora postati normalno. Budući da je određena količina promene zdrava za društvo, da bi napredovalo umesto da stagnira, devijantnost je takođe potrebna.[11] Ako je zločin neizbežan, koja je funkcija kazne? Po Dirkemu bez kazne, društvene ustanove izgubile bi moć da kontrolišu ponašanje i stopa zločina dostigla bi stepen na kojem zločin postaje nefunkcionalan, tako zdravom društvu trebaju i zločin i kaznu. I jedno i drugo je neizbežno i funkcionalno.

Stenli Koen primećuje kako neki devijantni postupci mogu poslužiti kao korisno upozorenje, koje pokazuje da jedan deo društva loše funkcioniše. Oni mogu skrenuti pažnju na taj problem i podstaknuti mere koje će ga rešiti. Tako učenici koji beže iz škole, dezerteri iz vojske ili begunci iz maloletničkih popravnih domova mogu da otkriju neslućene uzroke nezadovoljstva i da dovedu do promena koje podižu delotvornost i moral.

Reference uredi

  1. ^ a b v Haralambos, Michael (1980). Uvod u sociologiju. Zagreb: Globus. 
  2. ^ a b v g Zvončarević, Mladen (1981). Socijalna psihologija. Zagreb: Školska knjiga. 
  3. ^ Fromm, Erich (1989). Anatomija ljudske destruktivnosti. Zagreb: Naprijed. 
  4. ^ Freud, Ana (2000). Normalnost i patologija djece. Zagreb: Prosvjeta. 
  5. ^ Šablon:Cote book
  6. ^ Gerber, L. (2010). Sociology (7th Canadian izd.). Toronto: Pearson. str. 204. ISBN 978-0-13-511927-3. 
  7. ^ Howard S. Becker (1963). Outsiders: Studies in the Sociology of Deviance. New York: The Free Press. ISBN 978-0-684-83635-5. 
  8. ^ Hirschi, T. (1969). Causes of Delinquency. Berkeley: University of California Press. 
  9. ^ Wadsworth, T. (2000). "Labor Markets, Delinquency, and Social Control Theory: An Empirical Assessment of the Mediating Process". Social Forces 78
  10. ^ Thio, Alex . Sociology: A Brief Introduction (7th ed.). Pearson. 2008. ISBN 978-0-205-40785-9.
  11. ^ Calhoun, Craig J. (2002). Classical sociological theory. Wiley-Blackwell. str. 107. ISBN 978-0-631-21348-2. 

Literatura uredi

  • Calhoun, Craig J. (2002). Classical sociological theory. Wiley-Blackwell. str. 107. ISBN 978-0-631-21348-2. 
  • Freud, Ana (2000). Normalnost i patologija djece. Zagreb: Prosvjeta. 
  • Fromm, Erich (1989). Anatomija ljudske destruktivnosti. Zagreb: Naprijed. 
  • Zvončarević, Mladen (1981). Socijalna psihologija. Zagreb: Školska knjiga. 
  • Haralambos, Michael (1980). Uvod u sociologiju. Zagreb: Globus. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Девијантност_(социологија)&oldid=25564208”