Demonizam u medicini

Demonizam u medicini je period verovanje da su duhovi i natprirodna bića, uzrok bolesti i drugih stanja, i da se na isterivanju demona treba zasnivati i lečenje i prevencija bolesti. Reč demonizam potiče od grčke reči demon (daimon) - duh.

Isterivanje demona iz tela bolesnika

Iako demonizam vuče svoje korene iz prapočetaka narodne medicine, u srednjem veku zavladalo je jako izraženo versko-mistično, demonističko gledište na uzrok i načine lečenja duševnih bolesti i epilepsije. Zato su bolesnici lečeni u manastirima molitvama, zatim termalnim i mineralnim banjama i raznim travama, ili su kao „čarobnjaci“, „vešci“ i „veštice“ osuđivani od inkvizitorskih sudova i spaljivani na lomači.

U hrišćanskoj Evropi stari neznabožački običaj isterivanja sila zla (demona) u izvesnom obliku održalo se i do danas. Često su paganski običaji spojeni i sa crkvenim svetkovinama. Bolesnici su verovali da će ih spasiti čudo. Misticizam je osvojio sve društvene slojeve, i dugo je trebalo savremenoj medicini da dokaže besmislenost misticizma.

Istine i zablude i njihovo trajanje

Koreni zabluda, sujeverja ili praznoverja nalaze se najčešće u pradavnoj prošlosti stvaranja ljudskog društva. Sujeverje je nastalo, kako kaže Engels, u svom delu „Ludvig Fojerbah i kraj klasične nemačke filozofije“ ...u najprvobitnije vreme iz nejasnih prvobitnih predstava ljudi o njihovoj sopstvenoj prirodi i spoljnoj prirodi koja ih je okruživala.

Sujeverje kao lažna vera, vera u nepostojeće, uzaludno ili prazno verovanje, zapravo je bio pokušaj dodavanja stvarnom materijalnom svetu nečega izmišljenog što upravlja vidljivim svetom. To je verovanje ljudi u nekakve veze među pojava u svetu koja nas okružuja, a kakva u stvari nema i kakvih ne može biti. Od najstarijih vremena sujeverje je, stalni pratilac čoveka, pa se i do danas zadržalo, samo u manjoj meri no nekada.

Devetnaesti vek sazdao je demonizam kao neku vrstu negacije, razočaranja, gorčine, egoizma, gordosti, prezrenja i čak dosade. Ceo germanski i romanski prostor postepeno je obuzet demonizmom u kome su se jedni plašili i demonizovali dela sa tom plašnjom a drugi izmišljali da bi zaplašili, ne shvatajući kuda sve to vodi i čime će se završiti.

Čovek obuzet demonizmom predaje se sablazni; posednut je radoznalošću on se igra dobrom i zlom, ne razlikujući pri tome jedno od drugog. U najgorem slučaju iako se predaje poročnim strastima on još može da se predomisli, da se pokaje i preobrati. U demonskom čoveku buni se neukroćeni i nedovoljano razvijen instinkt koji opseda njegov razum, i onemogućava ga da pravilno interpretira pojave u njegovoj psihi.

Demonizam i sujeverje se gubi sporo, sporije no što se razvija nauka i razvija ljudsko društvo. Sujeverni običaji su stvarani hiljadama godina i ljudi se teško odvikavaju od tih navika, pa makar one bile i besmislene. Zato se i do današnjih dana sreću osobe u koje će za svoju bolest, naročito onu psihičke prirode, radije zatražiti pomoć narodne umesto naučne medicine.

Osnovni pojmovi iz demonizma

„Noćna mora“, Nicolai Abildgaard (1800)

Demon, grč. (daimon)

Natprirodno biće, duh, naročito zao duh, zla kob, sotona, naziva se demon

Demonologija grč. (daimon, logia)

Oblast nauke ili doktrina, koja se bavi učenjem o duhovima i demonima (veštice, vile, vampire i sl.) u pričama, legendama, bajkama i mitovima kao i njihov uticaj na fizičko i mentalno zdravlje naziva se demonologija.

Osnova demonologije razvijala se kao deo službenih religijskih sistema i njom se bavilo sveštenstvo; npr. vavilonski sveštenici bavili su se isterivanjem zlih duhova. Hrišćanski obredi egzorcizma temelje se na novozavetnim zapisima o isterivanju demona, koje je vršio Isus.

Osim hrišćanske, postoji i tzv. okultna demonologija kojom su se bavili raznorazni okultisti i čarobnjaci, a cilj joj je bio prizivanje demona radi traženja određene koristi.

Demonolatrija, grč. (daimon, latreia)

Poštovanje duhova, obožavanje đavola i klanjanje (ili i služenje) đavolu, koje se kroz različite satanističke sekte širom sveta održalo sve do naših dana, naziva se demanolatrija

Demonomanija, grč. (daimon, mania)

Pomama, ludilo ili demanomanija je verovanje da je u nekoga ušao đavo i da je zbog toga poludeo, odnosno verovanje u aveti.

Demonomelanholija, grč. (daimon, melancholia)

Ludilo čoveka koji veruje da su u njega ušli zli duhovi, označava se kao demanomelanholija.

Značaj demonizma za medicinu

Paracelzus (1494-1541) među prvima je ustao protiv nehumanog ponašanja prema duševnim bolesnicima

Izgleda da pojam „besovi“ (odnosno „hvataju ga besovi“”) u našem narodu podrazumeva poimanje epileptičnih napada i psihoze, koja se kroz istoriju sretalo i kod drugih naroda, što je imalo (a i danas ima uticaja) na vidove lečenja ovih bolesnika, prvenstveno primenom egzorcizma, ali i molitvama, kako bi se bolest izlečila isterivanjem demona.

Dugo se kroz istoriju, mada se i danas to čini, zaziralo od duševnih bolesnika zbog predrasude da su u srodstvu ili bar u vezi sa nečastivim silama ili demonima, i da ih se valja kloniti. O tome je davno svedočio i jedan kupoprodajni ugovor o prodaji robova. Naime za vreme izraženog demonističkog shvatanja epilepsije, prema dokumentima od druge polovine 3. veka, u jednom kupoprodajnom ugovoru koji je sklopljen oko 300. godine, formula o uslovu prodaje se proširuje da “prodata robinja nije opsednutademonom”.

Srednjovekovna medicina obeležena je praksom zaštite društva od duševnih bolesnika. To je počelo, kada su osnivani leprozorijumi u 14. veku, a potom u 17. veku i skloništa za umno neizlječive, kakva je bilo npr. bolnica Salpetrije u Parizu iz 1670. godine.

Društvo u određenom istorijskom periodu ima negativan stav prema umno neizlečivim bolesnicima i proglašava ih demonizovanim osobama. Smešta ih u dobro čuvane ustanove, ograničava im se kretanje, grubo se odvajaju od uobičajene okoline i porodice ako su opasni, a ako nisu prepušta ih sebi samima. Tako su nastajale lutalice, prosjaci, seoske lude, beskućnici.

Bolesnici sa narušenom psihom su lišavani ljudskog dostojanstva, a za to je nađeno opravdanje jednim delom i u demonizmu. Zdravstvneo osoblje je imalo ulogu da čuva takve osobe i ograničavati njihovu slobodu, a ne da ih leči, jer se smatralo da su neizlečivi. U bolnicama nije postojalo specijalizovano medicinsko osoblje u psihijatrijskim ustanovama, jer se verovalo u demonizam, ali i u čudotvorna izlečenja. Tako je npr. od 13. veka bilo poznato flamansko mesto Gel (Gheel) u kom je delovala Sv. Dimfna koja je postala zaštitnica psihičkih bolesnika.

Ovakva ubeđenja su se dugo zadržala kroz ljudsku istoriju, a u nekim krajevema, izgleda, sve do naših dana. Dešavalo se da ljudi najčešće pobegnu od osoba koje su u psihičkom napadu umesto da im pomognu, jer veruju da zao duh (demon) može da pređe i na njih. Zbog toga su epileptički napadi kroz istoriju mogli biti smrtonosni, budući da obolelog u napadu niko nije hteo fa zaštiti od povređivanja..

Katolici i protestanti još uvek diskutuju o konceptu „demonskih bolesti - epilepsije“ uzrokovane „satanskim uplivom“ i postavljaju sledeće pitanje: Zar nije moguće da demonski izmenjen centralni nervni sistem dovodi do abnormalnosti u EEG-u”. Ovi uticaji koji su i danas prisutni, ponekad su tako jaki, te se dešava da osoba sa potvrđenom dijagnozom epilepsije biva lečena velikim egzorcizmom (isterivanjem demona), obično sa tragičnim posledicama.

Spoljašnje veze

• Andrew Lang, Demoniacal Possession Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. novembar 2006), The Making of Religion, (Chapter VII), Longmans, Green, and C°, London, New York and Bombay, 1900, pp. 128–146. (jezik: engleski)
• Definition Of Demonic Possession (jezik: engleski)