Dobrovoljno vatrogasno društvo u Pančevu
Dobrovoljno vatrogasno društvo u Pančevu je jedno od najstarijih vatrogasnih društava u Srbiji. Osnovano je na inicijativu Gradskog veća, a naročito zalaganjem člana Gradskog veća Jovana Krstića. Osnivačka skupština je održana 9. maja 1871. godine i na njoj je izabrana privremena uprava koju su sačinjavali deset dobrovoljaca i pet članova Gradskog veća. Sa skupštine je građanima Pančeva upućen proglas za upis u Dobrovoljno vatrogasno društvo uz obrazloženje da će od njega grad imati velike koristi, Iste, 1871. godine, 30. jula, u sali Gradske kuće održana je Prva redovna skupština na kojoj je izabrana nova, stalna uprava. Na njoj su sa malim izmenama usvojena Pravila, a zatim su podneta na odobrenje nadležnim vlastima, koje su ih u potpunosti odobrile. Dobrovoljno društvo je odmah po osnivanju poslalo svog zapovednika u Peštu i Beč da tamo prouči organizaciju vatrogasnih društava, a i da nabavi najpotrebnije vatrogasne sprave. Prve odluke o načinu uniformisanja vatrogasaca doneti su na sednici 7. oktobra 1871. godine i to za 18 vatrogasaca, koji su sačinjavali tri radne kolone sastavljene od zidara i dunđera. Od 1888. godine svi vatrogasci su uniformisani.
Rad Dobrovoljnog vatrogasnog društva uredi
Gradsko veće je Dobrovoljnom vatrogasnom društvu stavilo na raspolaganje sve vatrogasne sprave sa kojima je raspolagalo i odobrilo prvu finansijsku pomoć u iznosu od 2000 forinti. Dobili su: šest ručnih štrcaljki, od kojih su samo dve bile upotrebljive, petoro kola za prenos vode, jedna kola sa buretom, tri bureta, tri lestve, četiri komada creva sa tri mlaznice i jedna kola za ljudstvo.[1] Sva ova pomoć nije bila dovoljna, pa su pozvani i građani Pančeva da pristupe kao pomoćni članovi. Dobijanje novog inventara bilo je skupo, pa se do njega teško i sporo dolazilo, uglavnom zahvaljujući dobrovoljnim prilozima. Donošenjem Zakona o organizaciji vatrogastva 15. jula 1933. godine Dobrovoljno vatrogasno društvo u Pančevu dobija i pet plaćenih vatrogasaca, koje je plaćao grad. Dobrovoljno vatrogasno društvo se više puta selilo, da bi se 30 godina posle njegovog osnivanja krenulo sa izgradnjom vatrogasnog doma.
Najznačajniji rad Dobrovoljnog vatrogasnog društva je rad na gašenjnu požara. U početku društvo je bilo malo i nije moglo da se brzo i efikasno bori sa požarima. Rešenje je pronađeno u angažovanju građana Pančeva. Da bi se oni zainteresovali za brzu pomoć i hitno dostavljanje vatrogasnih sprava do mesta požara, doneto je rešenje po kome se isplaćivalo po pet forinti onome ko bi do mesta požara prvi dovukao štrcaljku ili bure sa vodom. Kako bi se neprilike i nezgode sprečile, vatrogasci su doneli odluku, koju su preko policije i objavili, da svako može da učestvuje u gašenju požara sve dok se vatrogasci ne pojave. Sa dolaskom vatrogasaca svi ostali su morali da se udalje osim ako ih zapovednik vatrogasaca ne zadrži kao pomoć, kada bi morali da slišaju njegova naređenja.[1]
U početnim godinama nastanak požara je objavljivan sa tornja crkve neredovnim zvonjenjem zvona i danju isticanjem crvene zastave u pravcu požara, dok je noću zastavu zamenjivao fenjer. Kasnije je grad podeljen u tri rejona,a požar su objavljivali trubom. Od 1889. godine alarmiranje vatrogasaca vršeno je telefonom preko telefonskih vatrogasnih stanica, a gde njih nije bilo vatrogasci su i dalje obaveštavani trubama. Ubrrzo po osnivanju društva, vatrogasci su preuzeli na sebe preventivno obezbeđivanje od požara i to naročito u objektima u kojima se okupljao veći broj građana. Gradsko veće je 1883. godine donelo rešenje u vezi sa dežurstvima vatrogasaca u pozorištima i bioskopskim salama, a i na drugim priredbama u zatvorenom prostoru. Nagrada za dežurstvo bila je 50 krajcara do ponoći, a ako se dežuralo preko ponoći nagrada je iznosila jednu forintu. Ova sredstva članovi su često koristili za kupovinu nove i modernije opreme. Članovi društva su dežurali svake godine na obezbeđivanju žetve i vršidbe i na njima davali veliki broj časova dobrovoljnog rada.
Veliku pažnju su članovi Dobrovoljnog vatrogasnog društva posvećivali obučavanju svojih članova, koje je obuhvatalo sve faze gašenja požara, počev od kretanja do povratka sa gašenja. Vremenom se ovo obučavanje modernizovalo putem školskih predavanja i vežbi. Veoma se brinulo i o zdravlju članova, tako da je već 1880. godine dat predlog za osnivanje blagajne za pomoć, iz koje su se plaćali lekovi i lekarska pomoć za bolesne članove i njihove porodice. Posebna pažnja posvećivala se radu sa mlađima i na taj način se kod dece razvijala ljubav za vatrogasce, a tako se stvarao i novi mlađi kadar. Dobrovoljno vatrogasno društvo u Pančevu je razvijalo dobre odnose sa drugim društvima, tako znamo za saradnju sa društvima iz Smedereva, Zemuna i Beograda.
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ a b Reljić 1995, str. 83–87
Literatura uredi
R. Milena, Dobrovoljno vatrogasno društvo - Pančevo, u: Informator (sveska 24), Istorijski arhiv Pančevo, Pančevo, 1995. (83-87)