Dodekafonija
Dodekafonija (od grč. δόδεκα dvanaest), dvanaesttonska muzika, kompozicioni postupak koji se, po klasičnoj Šenbergovoj (Arnold Schönberg) definiciji,
- sastoji u stalnoj i isključivoj upotrebi niza sastavljenog od dvanaest različitih tonova.[1]
Sam Šenberg je opisao sistem kao „metod komponovanja sa dvanaest tonova koji su povezani samo jedan sa drugim“.[1] Obično se smatra oblikom serijalizma. Šenbergov sunarodnik i savremenik Hauer je takođe razvio sličan sistem koristeći neuređene heksakorde ili trope — ali nepovezano sa Šenbergovom dvanaest-tonskom tehnikom. Drugi kompozitori su kreirali sistematsku upotrebu hromatske skale, ali se Šenbergov metod smatra istorijski i estetski najznačajnijim.1[2] Ovaj postpuak je prvi put doslovno primenjen u Šenbergovom op. 23, Pet klavirskih kompozicija, nastalih u periodu od 1921. do 1923. godine. Dvanaesttonska tehnika se ne vezuje na zakone tonaliteta i time uslovljene sisteme mola i dura, tako da se kod jedne dodekafone kompozicije ne može govoriti o određenom tonalitetu.
Dodekafona kompozicija se zasniva na jednom nizu (seriji) po izboru kompozitora raspoređenih dvanaest tonova hromatske lestvice. Ovi su tonovi međusobno ravnopravni, i ne može biti reči ni o kakvom tonalnom centru, kao što je slučaj sa tonalnom muzikom. Kao primer, navešćemo dva dodekafona niza iz Šenbergovih dela:
Tokom proteklih decenija, klasična dodekafonija je evoluirala u takozvanu serijalnu muziku. Pored Šenberga, za čije se ime dodekafonija najčešće vezuje, najmarkantniji predstavnici ovog pravca su Alban Berg (Alban Berg) i Anton Vebern (Anton Webern), u čijem je slučaju došao do izražaja takozvani poentilizam.[3]
Istorija upotrebe uredi
Tehnici dvanaest tonova prethodili su „slobodno“ atonalni komadi 1908–1923. koji, iako „slobodni“, često imaju kao „integrativni element... minutnu intervalnu ćeliju“ koja se pored ekspanzije može transformisati kao sa tonom reda, i u kojem pojedinačne beleške mogu „funkcionisati kao ključni elementi, da bi se omogućilo preklapanje iskaza osnovne ćelije ili povezivanje dve ili više osnovnih ćelija“.[4] Dvanaestotonskoj tehnici je takođe prethodila „nedodekafonska serijska kompozicija“ koja se samostalno koristila u delima Aleksandra Skrjabina, Igora Stravinskog, Bele Bartoka, Karla Raglsa i drugih.[5] Oliver Nejbor tvrdi da je Bartok bio „prvi kompozitor koji je svesno koristio grupu od dvanaest nota u strukturalne svrhe“, 1908. sa trećom od svojih četrnaest bagatela.[6] „U suštini, Šenberg i Hauer su sistematizovali i definisali za svoje dodekafonske svrhe sveprožimajuću tehničku karakteristiku ’moderne’ muzičke prakse, ostinato“.[5] Osim toga, Džon Kovač tvrdi da je striktna razlika između njih, koju su naglasili autori uključujući Perlea, prenaglašena:
Razlika koja se često pravi između Hauera i Šenbergove škole – da je muzika prvog zasnovana na neuređenim heksakordima, dok je druga zasnovana na naređenoj seriji – lažna je: iako je pisao dela koja bi se mogla smatrati „komadima tropa“, mnogo Hauerove dvanaestoglasne muzike koristi uređeni niz.[7]
„Strogo uređenje“ Druge bečke škole, s druge strane, „bilo je neizbežno ublaženo praktičnim razmatranjima: oni su radili na osnovu interakcije između uređenih i neuređenih zbirki tonova“."[8]
Rudolf Reti, rani zagovornik, navodi: „Zameniti jednu strukturnu silu (tonalitet) drugom (povećano tematsko jedinstvo) je zaista osnovna ideja iza tehnike dvanaest tonova“, tvrdeći da je nastala iz Šenbergove frustracije slobodnom atonalnošću,[9] pružajući „pozitivnu premisu“ za atonalnost.[10] U Hauerovom revolucionarnom delu Nomos, op. 19 (1919) koristio je odeljke od dvanaest tonova da bi označio velike formalne podele, kao na primer sa pet uvodnih izjava iste serije od dvanaest tonova, navedenih u grupama od pet nota koje čine dvanaest fraza od pet nota.[8]
Čarls Vorinen je u intervjuu iz 1962. rekao da, dok „većina Evropljana kaže da su 'prevazišli' i 'iscrpeli' sistem od dvanaest tonova", u Americi je "sistem od dvanaest tonova pažljivo proučavan i generalizovan u zdanje impresivnije od bilo kog do sada poznatog.“[11]
Američki kompozitor Skot Bredli, najpoznatiji po svojim muzičkim partiturama za dela poput Tom & Džeri i Drupi Dog, koristio je tehniku od 12 tonova u svom radu. Bredli je ovako opisao svoju upotrebu:
Sistem dvanaest tonova obezbeđuje progresije „van ovog sveta“ koje su toliko neophodne da bi se opisale fantastične i neverovatne situacije koje sadrže današnji crtani filmovi.[12]
Primer Bredlijeve upotrebe tehnike za prenošenje napetosti javlja se u kratkom filmu Toma i Džerija „Puttin' on the Dog” iz 1953. U sceni u kojoj miš, noseći masku psa, trči preko dvorišta pasa „prerušen”, hromatska skala predstavlja kako pokrete miša, tako i približavanje sumljičavog psa, odslikana nižim oktavama.[13] Osim što je radio u partiturama za crtane filmove, Bredli je takođe komponovao tonske poeme koje su izvođene na koncertima u Kaliforniji.[14]
Rok gitarista Ron Jarzombek koristio je dvanaest-tonski sistem za komponovanje proširene predstave preduzeća Blotted Science pod nazivom The Animation of Entomology.[15][16][17] Stavio je note u sat i preuredio ih da se koriste tako da su jedna pored druge ili uzastopne. Svoj metod je nazvao „Dvanaest tonova u fragmentisanim redovima.“[18]
Reference uredi
- ^ a b Schoenberg 1975, str. 218
- ^ Whittall 2008, str. 25
- ^ Muzički leksikon Ilija Vrsajkov
- ^ Perle 1977, str. 9–10
- ^ a b Perle 1977, str. 37
- ^ Neighbour 1955, str. 53
- ^ John Covach quoted in Whittall 2008, 24.
- ^ a b Whittall 2008, str. 24
- ^ Reti 1958
- ^ Perle 1977, str. 2
- ^ Chase 1987, str. 587
- ^ Yowp (7. 1. 2017). „Tralfaz: Cartoon Composer Scott Bradley”.
- ^ Goldmark 2007, str. 71
- ^ Scott Bradley na sajtu IMDb (jezik: engleski)
- ^ „Hate Eternal drummer joins forces with WatchTower, Cannibal Corpse members”. Arhivirano iz originala 2011-09-24. g.
- ^ „Blotted Science parts ways with drummer Derek Roddy; replacement announced”. Arhivirano iz originala 2008-06-24. g.
- ^ „'The Machinations of Dementia' release date announced”. Arhivirano iz originala 2013-02-01. g.
- ^ Mustein, Dave (2. 11. 2011). „Blotted Science's Ron Jarzombek: The Twelve-tone Metalsucks Interview”. MetalSucks. Pristupljeno 19. 1. 2021.
Literatura uredi
- Goldmark, Daniel (2007). Tunes for 'Toons: Music and the Hollywood Cartoon. University of California Press. str. 71. ISBN 978-0-520-25311-7.
- Alegant, Brian. 2010. The Twelve-Tone Music of Luigi Dallapiccola. Eastman Studies in Music. The Twelve-tone Music of Luigi Dallapiccola. Rochester, New York: University of Rochester Press. 76. ISBN 978-1-58046-325-6. Proverite vrednost paramet(a)ra za datum:
|date=(pomoć) - Babbitt, Milton (1960). „Twelve-Tone Invariants as Compositional Determinants”. The Musical Quarterly. 46 (2): 246—259. JSTOR 740374. doi:10.1093/mq/XLVI.2.246.(potrebna pretplata).
- Babbitt, Milton (1961). „Set Structure as a Compositional Determinant”. Journal of Music Theory. 5 (1): 72—94. JSTOR 842871. doi:10.2307/842871.(potrebna pretplata).
- Benson, Dave. (2007). Music: A Mathematical Offering. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-85387-3.
- Brett, Philip. "Britten, Benjamin." Grove Music Online ed. L. Macy (Accessed 8 January 2007)
- Chase, Gilbert. 1987. America's Music: From the Pilgrims to the Present, revised third edition. Music in American Life. Urbana: University of Illinois Press. ISBN 0-252-00454-X (cloth); ISBN 0-252-06275-2 (pbk).
- Hill, Richard S. (1936). „Schoenberg's Tone-Rows and the Tonal System of the Future”. The Musical Quarterly. 22 (1): 14—37. JSTOR 739013. doi:10.1093/mq/XXII.1.14.(potrebna pretplata).
- Lansky, Paul; George Perle and Dave Headlam. 2001. "Twelve-note Composition". The New Grove Dictionary of Music and Musicians, second edition, edited by Stanley Sadie and John Tyrrell. London: Macmillan.
- Loy, D. Gareth (2007). Musimathics: The Mathematical Foundations of Music. 1. Cambridge, Massachusetts and London: MIT Press. ISBN 978-0-262-12282-5.
- Neighbour, Oliver (1954). „The Evolution of Twelve-Note Music”. Proceedings of the Royal Musical Association. 81: 49—61. doi:10.1093/jrma/81.1.49.
- Perle, George. 1991. Serial Composition and Atonality: An Introduction to the Music of Schoenberg, Berg, and Webern, sixth edition, revised. Serial Composition and Atonality: An Introduction to the Music of Schoenberg, Berg, and Webern. Berkeley: University of California Press. 11. 4. 1991. ISBN 978-0-520-07430-9.
- Reti, Rudolph (1958). Tonality, Atonality, Pantonality: A Study of Some Trends in Twentieth Century Music. Westport, Connecticut: Greenwood Press. ISBN 0-313-20478-0.
- Rufer, Josef. 1954. Composition with Twelve Notes Related Only to One Another, translated by Humphrey Searle. New York: The Macmillan Company. (Original German ed., 1952)
- Schoenberg, Arnold. 1975. Style and Idea, edited by Leonard Stein with translations by Leo Black. Berkeley & Los Angeles: Style and Idea: Selected Writings of Arnold Schoenberg. University of California Press. 1984. ISBN 0-520-05294-3.
- 207–208 "Twelve-Tone Composition (1923)"
- 214–245 "Composition with Twelve Tones (1) (1941)"
- 245–249 "Composition with Twelve Tones (2) (c. 1948)"
- Solomon, Larry J. (1973). „New Symmetric Transformations”. Perspectives of New Music. 11 (2): 257—264. JSTOR 832323. doi:10.2307/832323.(potrebna pretplata).
- Spies, Claudio (1965). „Notes on Stravinsky's Abraham and Isaac”. Perspectives of New Music. 3 (2): 104—126. JSTOR 832508. doi:10.2307/832508.(potrebna pretplata).
- Whittall, Arnold. 2008. The Cambridge Introduction to Serialism. Cambridge Introductions to Music. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86341-4 (cloth) ISBN 978-0-521-68200-8 (pbk).
- Covach, John R. (1992). „The Zwölftonspiel of Josef Matthias Hauer”. Journal of Music Theory. 36 (1): 149—184. JSTOR 843913. doi:10.2307/843913.(потребна претплата).
- Covach, John. 2000. "Schoenberg's 'Poetics of Music', the Twelve-tone Method, and the Musical Idea". In Schoenberg and Words: The Modernist Years, edited by Russell A. Schoenberg and Words: The Modernist Years. Berman and Charlotte M. Cross, New York: Garland. 2000. ISBN 0-8153-2830-3.
- Covach, John (2002). „Twelve-tone Theory”. Ур.: Thomas Christensen. The Cambridge History of Western Music Theory. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 603—627. ISBN 0-521-62371-5.
- Krenek, Ernst. 1953. "Is the Twelve-Tone Technique on the Decline?" The Musical Quarterly 39, no 4 (October): 513–527.
- Šedivý, Dominik. 2011. Serial Composition and Tonality. An Introduction to the Music of Hauer and Steinbauer, edited by Günther Friesinger, Helmut Neumann and Dominik Šedivý. Serial Composition and Tonality: An Introduction to the Music of Hauer and Steinbauer. Vienna: edition mono. 2011. ISBN 978-3-902796-03-5.
- Sloan, Susan L. 1989. "Archival Exhibit: Schoenberg's Dodecaphonic Devices". Journal of the Arnold Schoenberg Institute 12, no. 2 (November): 202–205.
- Starr, Daniel (1978). „Sets, Invariance and Partitions”. Journal of Music Theory. 22 (1): 1—42. JSTOR 843626. doi:10.2307/843626.(потребна претплата).
- Wuorinen, Charles. 1979. Simple Composition. New York: Longman. ISBN 0-582-28059-1. Reprinted 1991,. Simple Composition. New York: C. F. Peters. 1994. ISBN 0-938856-06-5.
- Haimo, Ethan (1990). Schoenberg's Serial Odyssey: The Evolution of his Twelve-Tone Method, 1914–1928. Oxford: Clarendon Press. ISBN 9780193152601.
- Keller, Hans (jesen 1955). „Strict Serial Technique in Classical Music”. Tempo. New Series (37): 12—24. S2CID 144616686. doi:10.1017/S0040298200055212.
- Ton de Leeuw, Music of the Twentieth Century: A Study of Its Elements and Structure, translated from the Dutch by Stephen Taylor. Music of the Twentieth Century: A Study of Its Elements and Structure. Amsterdam: Amsterdam University Press. 2005. ISBN 90-5356-765-8. Translation of Muziek van de twintigste eeuw: een onderzoek naar haar elementen en structuur (Utrecht: Oosthoek, 1964; third impression, Utrecht: Bohn, Scheltema & Holkema). Leeuw, Ton de (1977). Muziek van de twintigste eeuw: Een onderzoek naar haar elementen en structuur. Bohn, Scheltema & Holkema. ISBN 90-313-0244-9.
- Perle, George (1977). Serial Composition and Atonality: An Introduction to the Music of Schoenberg, Berg, and Webern (4th izd.). Berkeley, Los Angeles, and London: University of California Press. ISBN 0-520-03395-7.
- Perle, George (1996). Twelve-Tone Tonality (2nd, revised and expanded izd.). Berkeley: University of California Press. ISBN 0-520-20142-6.
- Whittall, Arnold (2008). Serialism. Cambridge Introductions to Music. Cambridge University Press. ISBN 9780521863414. OCLC 237192271.
Spoljašnje veze uredi
- Twelve tone square to find all combinations of a 12 tone sequence
- New Transformations: Beyond P, I, R, and RI Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. decembar 2015) by Larry Solomon
- Javascript twelve tone matrix calculator and tone row analyzer
- Matrix generator from musictheory.net by Ricci Adams
- Twelve-Tone Technique, A Quick Reference Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. septembar 2015) by Dan Román
- Twelve Tones by mathemusician Vi Hart na sajtu YouTube
- Dodecaphonic Knots and Topology of Words by fr
- Database on tone rows and tropes