Википедија

Emiši

Emiši (jap. 蝦夷, u prevodu varvari) ili Ezo, japanski termin koji označava razna ne-japanska domorodačka plemena u Japanu. Tim imenom Japanci su nazivali nomadska plemena koja su naseljavala istočne i severne delove ostrva Honšu u ranoj istoriji Japana (4-10. vek), a kasnije i narod Ainu sa ostrva Hokaido.[1][2][3] Severne oblasti Honšua pripojene su japanskom carstvu posle žestokoh borbi početkom 9. veka, ali još 941. pokoreni Emiši ustali su na oružje i naneli teške gubitke japanskim doseljenicima.[4] Kasnije u jedanaestom veku, na krajnjem severoistoku su vođene opsežnije kampanje protiv Emišija (ili Ezoa) koji su zaustavili plaćanje poreza. Izvedene su dve duge kampanje, poznate kao Raniji devetogodišnji rat (1051-62) i Kasniji trogodišnji rat (1083-87), pre nego što je ponovo uspostavljen stabilan poredak u regionu.[5]

Oko 400. godine plemena Emiši naseljavala su Honšu istočno od provincije Jamato. Posle 720. potisnuti su u severni deo provincija Deva i Mucu, a borbe na granici i ustanci već pokorenih plemena trajali su do 941.

Poreklo uredi

Poreklo naroda Emiši i Ainu je nejasno. Narod Džomon, najstarije poznato stanovništvo Japana u neolitu (oko 7500-300. p. n. e.), se nekada poistovećivao sa Ainuima, koji sada zauzimaju delove Hokaida i često se smatralo da imaju veze sa severnim kavkaskim narodima. Ovo gledište je donekle revidirano i arheolozi sada smatraju samo najnoviju Džomon kulturu (1000-300. p. n. e.) na severu za Ainu, koja se verovatno može povezati sa istorijskim narodom Ezo ili Emiši, ljudima koji su se prvi put pojavili u japanskoj književnosti kao domorodačko stanovništvo u raštrkanim naseobinama na ostrvu Honšu, koje se opiralo ranoj japanskoj ekspanziji u istočnim i severnim oblastima ostrva Honšu od sredine 4. do početka 9. veka. Kao grupa, na njih se gledalo kao na pretnju japanskoj ekspanziji jedino na severu . Posle jednog veka ratovanja, oni su se polako povlačili, pošto su pretrpeli odlučujući poraz od strane japanskih armija krajem osmog veka. Oni su ostali da žive u regionu Tohoku, u autonomnim plemenima koja su plaćala porez japanskim vlastima, prema mnogo novijim istorijskim zapisima, bar do kraja 11. veka.[1][5]

Arheološki, Ezo su imali mnogo zajedničkih kulturnih karakteristika sa Japancima, ali kako su se povukli u Hokaido, ostali su na kulturnom nivou lovaca-sakupljača, iako su možda dali veliki doprinos ranoj japanskoj misli, posebno pogledima na svet duhova. Ipak, Japanci su ih ignorisali sve dok se smatralo da je Hokaido lišen resursa. Međutim, otkriće bogatih rudnika uglja i potencijala za uzgoj pirinča radikalno su promenili taj stav u devetnaestom veku.[1]

Skeleti Ainua razlikuju se od skeleta modernih Japanaca, ali fizički antropolozi smatraju da je Jomon populacija osteološki prilično bliska Hokaido Ainu i mlađoj paleolitskoj evroazijskoj populaciji.[a] Treba imati na umu da su migracije u Japan dolazile kroz dve, a ponekad i tri tačke ulaska. Bilo je relativno malo mešanja; inače bi tipologija grnčarije bila manje složena. Fizičke razlike u ljudima iz perioda Džomon nisu bile velike i rezultat su prvenstveno poboljšane ishrane i veće vežbe, a ne rasnog mešanja. Lobanje su skoro brahikranijalne posle Srednjeg Jomona. Ljudi Cugumo i Jošigo imali su prosečnu visinu od 157 do 158 centimetara, nešto niže od ljudi Hirasaka. Neki fizički antropolozi imaju tendenciju da vide mnogo fizičkog kontinuiteta od Jomona do istorijskih vremena, držeći da su promene bile kvantitativne, a ne kvalitativne. Nikada lokalno stanovništvo nije bilo preplavljeno ili istisnuto od strane dovoljno pridošlica da izazove karakterističnu promenu.[1]

Istorija uredi

 
Teritorija Japanskog carstva (država Jamato) u 7. veku. Posedi Emišija obeleženi na severnom Honšuu.

Emiši se prvi put pominju u japanskim hronikama iz 7. veka, koje opisuju osnivanje japanskog carstva od strane cara Džimua, koji se prilikom seobe sa Kjušua na istok, na centralnom Honšu-u sukobio sa njihovim poglavicama i odneo pobedu, osvojivši plodnu ravničarsku oblast kasnije provincije Jamato. Japanske hronike tradicionalno datiraju ovaj pohod od 667. do 660. godine pre. n.e, ali je prema arheološkim nalazima mnogo verovatnije da se migracija ljudi iz gvozdenog doba sa Kjušua u centralni Japan nije odigrala pre 350. godine nove ere.[2][b]

Emiši nisu bili jedina grupa domorodaca kaja je pružila otpor japanskom osvajanju: na jugu ostrva Kjušu plemena poznata pod imenom Kumaso opirala su se Japancima sve do vladavine 12. cara (Keiko).[2]

Oko 400. godine nove ere Emiši su kontrolisali velike oblasti Honšua istočno od provincije Jamato, ali je granica japanskog carstva postepeno pomerana na istok: do 720. godine potisnuti su sve do današnjeg grada Sendaj, gde je podignuta tvrđava Togo za odbranu granice, ali su veći deo provincija Deva i Mucu ostali u njihovim rukama. Carski kancelar Fudživara Nakamaro pokušao je da osvoji severne oblasti 776, ali je otpor Emišija bio neočekivano žestok: tvrđava Togo je spaljena, a sve do 790. domoroci su bili u ofanzivi, nanoseći teške gubitke japanskim snagama na granici.[7]

Emiši ratovi (780-811) uredi

U vreme Kamuovog stupanja na presto 781. godine, japanska vlada je dospela u krizu u odnosima sa nepokornim narodom koji je živeo u oblasti Honšu sada poznatoj kao prefekture Fukušima i Nigata, a takođe i dalje na severu. Malo se sa sigurnošću zna o tim ljudima: čak je i njihovo ime predmet spora. Logografska ortografija koja se obično koristila u vezi sa njima sve do početka devetog veka generalno se smatra da se čitala i kao „Emiši“ i „Ebisu“ (takođe „Ezo“ posle srednjeg Hejan perioda) , ali druga čitanja („Kai“ i „Ainu“) se i dalje zagovaraju u naučnim krugovima.[8]

Kineski izvori iz sredine sedmog veka nazivaju ih dlakavim ljudima (zbog dugih brada). U kulturnom smislu, neki Emiši su očigledno bili lovci i sakupljači; ali drugi su bili zemljoradnici barem još u osmom veku, a verovatno i iz vremena Jajoja (otprilike 300. p. n. e.-300); dok su neka plemena bežala u planine pred japanskim osvajačima, druga su jahala konje i koristila konjičke strelce u borbi. Nihon Šoki, prva japanska pisana istorija (iz 720) opisuje ih kao divlje varvare:[8] 

Чујем да су источни странци по природи жестоки и дивљи, и да је њихов главни интерес насилни напад. Њиховим селима недостају поглавице, њиховим насељима недостају главари. Жудећи за територијом, сви пљачкају једни друге. Даље, постоје зла божанства у планинама и изопачени ђаволи на равницама. Оне ометају пролаз на раскрсницама и блокирају путеве, наносе велике невоље људима.[8]

Најжешћи од тих источних странца су Емиши. Мушкарци и жене живе заједно, нити постоји разлика између оца и сина. Зими бораве у рупама; лети бораве у гнездима. Носе крзна и пију крв; најстарија и млађа браћа су неповерљиви једни према другима. Пењући се на планине они су као птице које лете; трче кроз траву као крзнене звери у бегу. Заборављају примљена доброчинства, али увек узвраћају претрпљене неправде и у ту сврху сакривају стрелу у својим перчинима и носе мач испод својих хаљина. Понекад се удруже и нападају пограничне области; понекад вребају згодна времена у пољопривреди и пљачкају народ. Ако су нападнути, крију се у трави; ако их прогоне, одлазе у планине. Стога, никада од давнина нису били подложни преображавајућем царском утицају.[8]

Emiši su većinom živeli u plemenskim grupama, ali japanski kulturni i politički uticaji, koji su prodrli u oblast Fukušime još u četvrtom veku,[v] naterali su neke od njih da postanu poljoprivrednici, sa vođama koji su mogli da budu postavljeni kao lokalni zvaničnici japanske vlade. Kako su Japanci širili svoju administraciju i naseljenike dalje na sever i istok nakon Taika reformi sredinom sedmog veka, odnosi sa Emišijima su se pogoršavali, a dolazilo je do sporadičnih erupcija nasilja – izolovanih napada jednih na druge, ubijanja i ratovanja. Ali tek 780. godine, godinu dana pre Kamuovog stupanja na presto, stvari su došle do izražaja. Te godine, baš kada su se japanske snage spremale da napadnu Emiši uporište Isava (oko petnaest milja severno od modernog Hiraizumija u prefekturi Ivate), suočile su se sa pobunom moćnog Emiši saveznika po imenu Koreharu no Azamaro, koji je imao japansku provincijsku titulu. Njihove vođe su ubijene, a u nemirima koji su usledili, Emiši su zauzeli glavno vojno sedište regiona, tvrđavu Taga, i zapalili ga. Japanci su se tada našli suočeni sa iznenadnom opasnom pretnjom po njihovo prisustvo na severoistočnim teritorijama.[8]

Azamarova pobuna 780. godine bila je početak više od trideset godina ratovanja velikih razmera između Emišija i Japanaca. Glavne japanske vojne kampanje protiv Emišija 780-781, 788-789. i 794. naišle su na poraz ili polovičan uspeh. Tek 801-802, japanske snage pod komandom žutobradog ratnika "diva" Sakanoue no Tamuramaro (758-811) su uspele da pobede glavnog vođu Emišija, Ateruija, i trajno zauzmu i posednu njegovu bazu u Isavi.[g] Relativno ograničena akcija pod Funja no Vatamaro (765-823) protiv dve oblasti Emiši, u današnjem istočnom delu prefekture Ivate i duž granice Aomori-Ivate, dovela je do formalnog završetka Emiši ratova 811, a sledeće godine većina japanskih armija na severoistoku je demobilisana.[8]

Japanska vlast i asimilacija uredi

Japanski prodor u severoistočni deo Honšua obeležen je uspostavljanjem utvrđenja (Jo) i palisada (saku) na čitavom području kako se linija kolonizacije i osvajanja kretala na istok i sever. Cilj nije bio samo da se obezbede uporišta za odbranu od Emišija, već i da se stvore administrativni centri preko kojih je centralna vlast mogla da vrši kontrolu nad japanskim kolonistima koji su masovno slati u region iz Kantoa i centralnog Honšua. 796. godine, na primer, 9.000 ljudi iz Sagamija, Musašija i sedam drugih provincija se kaže da su premešteni u region tvrđave Idži (u sadašnjoj prefekturi Mijagi) i osnovani kao „domaćinstva za palisade“ da bi tamo obrađivali zemlju.[8]

Iako je kičma oružanog otpora Emišija japanskom osvajanju slomljena tokom tri decenije borbi od 780. do 811. sukob nikako nije bio konačno rešen. Pobune Emišija protiv japanske vlasti u provinciji Deva 878-79. i 939. godine, pretnja daljim ustankom i izbijanje borbi među samim Emišijima držali su ovo područje u gotovo kontinuiranom stanju uzbune i napetosti tokom narednih vek i po. Zatim, kako je kontrola centralne vlade oslabila i asimilacija Emišija se nastavila, a vođe Emišija su počeli da igraju sve veću ulogu u lokalnoj upravi, sukob je internalizovan u japanskom društvu, izbijajući ponovo u otvoreni rat tokom Ranijeg devetogodišnjeg rata (1051-1062) i Kasnijeg trogodišnjeg rata (1083-87), kada su vođe poreklom od Emišija (klan Abe) nastojali da potvrde svoju nezavisnost od centralne vlade. Prvu kampanju je naredio dvor, koji je imenovao sina Minamoto no Jorinobua, Minamoto Jorijoši (988-1075) za komandanta, ali je drugi rat bio poduhvat njegovog sina Jošijea (1039-1106), koji je dvor odbio da ovlasti ili podrži .[5] Oblast se kasnije razvila u privatnu satrapiju lokalne porodice Fudživara koja se venčala sa vodećom porodicom Emiši (klan Abe), ostajući nezavisna od centralne kontrole sve do vremena osvajanja Minamoto no Joritoma 1189. godine, više od četiri veka nakon Azamarove pobune 780. Do tada neasimilovani Emiši bili su uglavnom ograničeni na najseverniji vrh Honšua i na Hokaido.[8]

Napomene uredi

  1. ^ Ainu i „Japanci” mogu se razlikovati po skeletnom materijalu. Ainu su očigledno bili jedina preživela grupa od različitih ne-japanskih populacija u pre-Jajoi Japanu.[6]
  2. ^ Tradicionalni datum prema arheološkim nalazima još uvek pripada japanskom neolitu (period Džomon, 7500-300. p. n. e.), dok je gvozdeno doba počelo na Kjušuu tek oko 100. p. n. e., a u centralni Japan stiglo najranije oko 350. n.e. Po tome bi se moglo zaključiti da japanske hronike iz 7. veka pomeraju osnivanje japanskog carstva oko 700 godina u prošlost.
  3. ^ Vek ili dva ranije nego što se donedavno verovalo.
  4. ^ Sa oko pet stopa i deset inča (oko 175 cm), Tamuramaro je bio šest inča (15 cm) viši od pretpostavljene prosečne visine japanskih muškaraca tog perioda i možda je svojim savremenicima izgledao kao džin. Njegovi preci su navodno došli iz Kine.

Reference uredi

  1. ^ a b v g The Cambridge history of Japan. 1. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 79—80. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. 
  2. ^ a b v Sansom, George Bailey, Sir (1958). A history of Japan to 1334. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 17—19. ISBN 0-8047-0522-4. OCLC 36820223. 
  3. ^ Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 4, Vojnoizdavački zavod Beograd (1972), str. 15
  4. ^ Sansom, George Bailey, Sir (1958). A history of Japan to 1334. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 145—151. ISBN 0-8047-0522-4. OCLC 36820223. 
  5. ^ a b v The Cambridge history of Japan. 2. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 74. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. 
  6. ^ William W. Ho wells, "Craniometry and Multivariate Analysis: The Jomon Population of Japan," Papers of the Peabody Museum of Archaeology and Ethnology, Harvard University 57 (1966): 3, 36-38; Yamaguchi Bin, "Physical Anthropology of the Jomon Population," Proceedings of the Thirtyfirst International Congress of Human Sciences in Asia and North Africa 2 (1984): 927.
  7. ^ Sansom, George Bailey, Sir (1958). A history of Japan to 1334. Stanford, Calif.: Stanford University Press. str. 91. ISBN 0-8047-0522-4. OCLC 36820223. 
  8. ^ a b v g d đ e ž The Cambridge history of Japan. 2. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 29—31. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Емиши&oldid=26878199”