Emocionalno uslovljavanje

Emocionalno uslovljavanje je vid klasičnog uslovljavanja u kojem se stiče uslovna emocionalna reakcija. Uslovna reakcija nastaje kao odgovor na neke prvobitno neutralne, a kasnije uslovne draži, koje su bile date zajedno sa bezuslovnom draži, koja kao bezuslovnu reakciju izaziva neku jaku emociju. Nekoliko ponavljanja, a ponekad i samo jedno, dovoljno je subjektu da nauči da na samu uslovnu draž reaguje emocijom koju, spontano, izaziva bezuslovna draž.

Eksperiment sa malim Albertom.

Klasičnim emocionalnim uslovljavanjem, bez sumnje, mogu da se steknu emocionalne reakcije straha sa snažno izraženom organskom komponentom. Druge vrste strahova, koje su po Rahmanu, manje snažni i značajni, mogu da se steknu učenjem po modelu ili socijalnom transmisijom, usmenom ili putem medija. Takođe smatra da situacije ili bića koja su u evoluciji bila opasna za održanje mogu lakše da se vežu za fobične reakcije. Ističu se još i individualne razlike u vulnerabilnosti i povećanoj osetljivosti. Za razliku od teoretičara učenja, psihoanalitičari smatraju da je izvor strahova unutrašnji strah od mogućnosti prodora nesvesnih sadržaja u svest i da se on na simbolički način prenosi na spoljašnje objekte i situacije.[1]

Karakteristike emocionalnog uslovljavanja

uredi

Glavne karakteristike emocionalnog uslovljavanja su:

  1. Emocionalno uslovljavanje nastaje veoma brzo
  1. Uslovljena reakcija se brzo širi, uopštava (generalizuje)
  1. Jednom stečena uslovljena reakcija se teško gasi[1]

Mali Albert

uredi

Jedno od najpoznatijih ispitivanja u psihologiji, poznato i kao [2]eksperiment Mali Albert, kog su sprovodili Džon Votson i Rozalin Rajner 1920. godine, predstavlja primer klasičnog uslovljavanja emocije straha kod malog Alberta. Dečaka su Votson i Rozalin Rajner uzeli iz sirotišta kada je imao samo 9 meseci i nazvali ga Albert, a sa testiranjem su počeli 2 meseca kasnije. Prvo su mu pokazivali različite životinje (pacova, psa, majmuna..), ali dečak nije pokazivao nikakav strah, igrao se i mazio životinje. Nakon nekoliko dana su mu ponovo doneli iste životinje, ali su proizvodili neprijatan zvuk udaranjem čekića svaki put kada bi se Albert približio životinji. Dete je reagovalo na zvuk plakanjem. Od tada Albert pokazuje strah ka svim životinjama koja su mu pokazivana, kao i ka predmetima koja podsećaju na njih.

Istraživači su tada želeli da utvrde da li će se ovaj naučeni strah preneti i na druge predmete. Psihološki gledano, ovaj prenos se naziva generalizacija. Ako je Albert pokazao strah prema drugim sličnim objektima, onda se navodi da je učenje ponovljeno. Dakle, istraživanja emocionalnog uslovljavanja su pokazala da se uslovljene emocionalne reakcije brzo i lako stiču, a sporo i teško gase, a i da se lako i široko generalizuju.

Ovim snažnim i primitivnim oblikom učenja mogu da se steknu jake negativne emocionalne reakcije koje su veoma otporne na gašenje kod životinja i ljudi. Proces kojim se te reakcije mogu eliminisati naziva se razuslovljavanje ili kontrauslovljavanje.[1]

Razuslovljavanje

uredi

Princip razuslovljavanja sastoji se u tome da se za istu uslovnu draž veže neka nova, jača pozitivna reakcija. Uslovna draž tako postepeno počinje da izaziva novu, pozitivnu reakciju, a prestaje da izaziva prethodnu negativnu emocionalnu reakciju. U osnovi razuslovljavanja je sukob dve nespojive reakcije u kojem ova nova pozitivna nadvladava staru negativnu.

Klasičnim emocionalnim uslovljavanjem mogu da se objasne neke psihopatološke pojave, pre svega različiti strahovi i fobije, neki poremećaji u ponašanju itd. Sam Votson je, kao začetnik i pristalica ortodoksnog bihejviorizma, pokušao da ogledom sa malim Albertom dokaže da se emocije kao i druge odlike ličnosti, uče.[1]

Bihejvioralna terapija

uredi

Osnovni principi klasičnog uslovljavanja, kao i principi instrumentalnog učenja, koriste se u različitim oblicima bihejvioralne terapije. Pristalice ove terapije odbacuju tradicionalno shvatanje da su psihopatološke pojave nesvesni izraz nekog konflikta ili nezadovoljene želje, odnosno površinska manifestacija pretpostavljene unutrašnje strukture ličnosti. Psihopatološke pojave smatraju posledicama pogrešnog učenja. Stoga se principi učenja smatraju i principima razvoja ličnosti. Sva ponašanjnja, normalna i patološka, ponašanja dece i odraslih, kao i ponašanja različitih stepena složenosti podređena su, prema ovim autorima, istim psihološkim, tj istim principima učenja.

U jednom obliku bihejvioralne terapije koristi se princip kontrauslovljavanja. Tehnika recipročne inhibicije i sistematske desenzitizacije koju je razvio Volpe u svrhu redukovanja anksioznih ponašanja. Pod recipročnom inhibicijom se podrazumeva vežbanje pacijenta relaksaciji, odgovoru koji je inkompatabilan, suprotan anksioznosti. Sistematska desenzitizacija označava proceduru u kojoj se subjektu u ovako relaksiranom stanju postepeno izlažu draži koje izazivaju sve jaču anksioznost.

Na taj način ove draži se povezuju sa stanjem relaksacije koje omogućuje istovremeno emitovanje anksioznih oblika, pa veza između ovih draži i anksioznosti slabi. Ova procedura pokazala se veoma uspešnom u lečenju fobija. Npr, ako pacijent ima strah od zmija, njemu se u relaksiranom stanju prikazuje nacrtana zmija i polako se dolazi do najjače draži, odnosno najsnažnije draži koja izaziva najjaču anksioznost, koja će se desenzitizovati.[1]

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d Trebješanin, Ž. (2010). Psihologija ličnosti. Beograd, Učiteljski fakultet.
  2. ^ „Watson&Rayner1920” (PDF). Journal of experimental Psychology.