Železnička stanica Unije u Vinipegu

Železnička stanica Unije u Vinipegu najveća je međugradska železnička stanica u pokrajini Manitoba, Kanada. Izgrađena u stilu „lepih umetnosti” i svečano otvorena 1911. godine, ova impozantna građevina locirana u Forksu, jednom od centralnih kvartova Vinipeg, zbog arhitektonskog, kulturnog i istorijskog značaja proglašena je 1976. godine za Nacionalno i istorijsko dobro Kanade.

Železnička stanica Unije u Vinipegu
Union Station Winnipeg
Glavni ulaz u železničku stanicu Unije
Zemlja	Kanada
Mesto	Vinipeg
Adresa	123 Main Street Winnipeg, MB R3C 1A3
Koordinate	49° 56′ 20″ N 97° 08′ 03″ E
Struktura	nadzemna
Perona	6
Koloseka	8
Parking	da
Elektrifikovana	ne
Vlasnik	Železnica Kanade

Izgradnja železničke stanice Unije nastala je kao rezultat dogovora i ujedinjenja do tada suprotstvaljene tri železničke kompanije i Dominionske vlade. Ovaj partnerski odnos prekinuo je monopol u železničkom saobraćaju koji je u u tom periodu u Manitobi držala Kanadska pacifička železnica. Značaj ovog dogovora za sve tri železničke kompanije ogleda se i unjenom imenu - Železnička stanica Unije (engl. Union Station).

Istorijat

U kasnim 1800.tim godinama kanadska vlada započela je da aktivno promoviše imigraciju, masovno naseljavanje gradova i izgradnju i razvoj železničkog saobraćaja preko prerije. Vinipeg je početkom 19. veka postao poznat kao „Kapija kanadskog Zapada“, u kome je Kanadska vlada 1872. godine podigla dva imigraciona objekta u Forksu, za smeštaj imigranata. U svakom od njih, bilo je uslova za smeštaj 400 do 500 ljudi. Oba objekta bila su namenjen za kratkoročne boravke ne više od nedelju dana. Zbog brojnih nedostataka, i prenatrpanosti u periodu od 1870. do 1880. godine ovi imigracionim objekti postali su zloglasni po svoje lošim uslovima života i sve većem broju alkoholičara i prostitutki. Barake su uklonjene i na tom mestu počela je izgradnje železničke infrastrukture, tri konkurentske železničke kompanije, u kasnim 1880-im godinama, koja se završila izgradnjom savremene Stanice ujedinjenja početkom 19. veka.

Razvoj železničkog saobraćaja preko prerije kanadskog Zapada, stvorila je i konkurencija između tri glavne železničke kompanije u Kanadi, u periodu između kasnih 1890-tih i Prvog svetskog rata što je rezultovalo izgradnjom stotina železničkih stanica širom kanadskog Zapada. Stanice koje su u početku, bile, mesto gde je železnica mogla da proda i pruži svoje usluge sve brojnijim putnicima, vremenom su postale i važni terminali za isporuku žitarica (proizvedenih u kanadskoj preriji), koje su prolazile kroz stanične silose žita pre utovara u vagone. Poštanske pošiljke, uvozni proizvodi, tekstil, kafa, čaj, nameštaj i druge potrepštine pre nego što bi završili na policama pošta ili prodavnica, prolazile su kroz skladišta železničkih stanica. Pošta i hrana dolazila je i odlazili železnicom, ponekad tri ili četiri puta dnevno. Dolazeće i odlazeće telegrafske poruke prvo su transkribovane i potom slane ili primene od strane službenika železničkih stanica, a tek kasnije u poštama. Ukratko, skoro da nije bilo oblika života u ruralnim zajednicama Manitobe koji nije bio na neki način povezan sa lokalnom železničkom stanicom i njihovim službenicima.

Tako se za železničke stanice s karaja 19. i u prvoj polovini 20. veka može reći da one nisu bile samo ekonomsko, nego i društveno, a često i socijalno središte brojnih aktivnosti u većini ruralnih gradova kanadskog Zapada.

Rane urbanističke planove u većim gradovima Manitobe i vežim seoskim naseljima predlagao je geometar Kandske pacifičke železnice Sandford Fleming, koji iako ih nikad nije sprovodio u delo, prema sadašnjim saznanja on je vidno uticao na to da železnička stanica u većini slučajeva bude u centralnom fokus urbanističkih planova gotovo svih naselja kroz koja je prolazila pruga. Tako su mnoge železničke stanice u Manitobi izgrađene u centralnim delovima naselja-gradova na raskrnici „Glavne ulice” i železničke pruge.

Železničke stanice u ruranoj i slabo naseljenoj pokrajini Manitoba, odigrale su važnu ulogu i za dolazak i prihvat sve većeg broja doseljenika. U tom kontekstu stanica je imala važnu ulogu kao prvi fizički dokaz, o obeležjima zajednice u koju oni dolaze. Impresivni arhitektonski izgled stanica terbalo je, da kod novopristiglih putnika - uplašenih imigranta (nakon putovanja kroz nepreglednu i jednoličnu preriju), stvori utisak sigurnosti i umanji zabrinutost za uslove života u novoj sredini. Prema Arčiju Vorenu, lokalnom istoričaru Manitobe...pored ostalog, službenici železničkih stanice imali su određenu društvenu odgovornost za prihvat i snalaženje novih doseljenike.

Imajući u vidu sve navedeno ne iznenađuje zaključak sociologa, da je izgled staničnih zgrada, pored „osećaj važnosti”, često prenosio i osećaj gostoprimstva, blagostanja i dobrote. I mada je najčešće postojala želja da se kroz dizajn železničke stanice stvori, oblik građanskog ponosa, većina železničkih stanice u zapadnoj Kanadi izgrađeno je ne prema željama lokalnih uprava, već u skladu sa različitim standardima, tj. veličini i značaju grada što je i diktiralo - koji dizajn stanice će biti primenjen.

U gradovim gde je već uspostavljena velika zajednica, kao npr u Selkirku ili Vinipegu, od železnice se očekivalo da izgradi železničku stanice impozantne veličine i u njoj obezbedi adekvatnu uslugu ka velikim prostranstvima kanadskog Zapada. Tako je u Vinipegu kao najvećoj zajednici u pokrajini Manitoba, nastala velelpna železnička stanica impozantnih razmera, izgleda i primenjenih materijala za izgradnju, ukrašavanje i opremanje.

Uslovi u kojima je nastala stanica

Železnička stanica Unije izgrađena je u najstarijem delu Vinipega Forksu, koji je više od jednog veka središnje područje železničkih aktivnosti. Sve je počelo tokom 1888. godine, kada je Severna Pacifička i Železnica Manitobe osnovala terminal u Forksu, što je dovelo do masovnijeg priliva doseljenika vozom. Izgradnjom Stanica ujedinjenja 1911. godine, Forks je postao nedostupan za većinu ljudi, jer su na hiljade metara železničkih šina i terminala i brojna skladišta i štale za konje izgrađene na ovom prostoru s kraja 19. veka, proterala stambenu i drugu infrastrukturu.

Kada je 1901. godine Kanadska severna železnica (engl. Canadian Northern Railway (CNoR)), stupila u partnerske odnose sa Velikom pacifičkom železnicom engl. Grand Trunk Pacific Railway (GTPR)), novoosnovana kompanija je uzurpirala preostali prostor, i na njemu je još više intenzivirana izgradnja saobraćajnih i trgovačkih objekta, među kojima je bila i železnička stanica Unije čija je izgradnja započela 1908. godine.

Panorama Forksa sa stanicom Uniji i železničkom infrastrukturom, u pozadini, s početka 20. i bez nje s početka 21. veka.

Sadašnja objekat stanice sagrađen je u Forksu u periodu između 1908. i 1911. godine, Prvi voz ušao je u stanicu 7. avgusta 1911. godine, a zvanično otvaranje obavljeno je sledeće godine, 24. juna 1912, nakon što je postignut dogovor da terminale i objekate stanice mogu da koriste sve tri konkurenstke i sukobljene železničke kompanije; Kanadske severna železnice, Nacionalna transkontinentalna železnice i Velika magistralna pacifička železnica.

Položaj i namena

Železnička stanica Unije, sa pratećim terminalima izgrađena je u prvoj deceniji 20. veka, na raskrsnici Glavne ulice (engl. Main Street) i Broadvej avenije (engl. Broadway Avenue) u centru Vinnipega. Današnja zgrada stanice namenjena je za putnički saobraćaj, muzej železnice, komercijalni i poslovni prostor mešovite namene. Stanica se Formalno sastoji od glavne zgrade, uključujući i putničku čekaonicu, železničkih perona, železničke radionice i skladišta.

Kada je u 21. veku železnički saobraćaj u Kanadi drastično opao, železnička stanica Unije, je veći deo dana prazna i bez putnika. U poslednjih nekoliko godina mnogo objekta pretvoreno su u poslovni prostor, a sama zgrada sa delom perona, mada i dalje služi kao železničke stanice kompanije „VIA Pruge Kanade” (engl. VIA Rail Canada), pretvorena je u Muzej železnice u Vinipegu (engl. Winnipeg Railway Museum), sa artefakatima, izloženim na prostoru od oko 3.500 m², i prvom i drugom koloseku stanice.

Panorama centralnog jezgra Vinipega sa železnčkom stanicom Unije u prednjem planu

Revitalizacija Forksa i uklanjanjanje koloseka i staničnih objekta u okružnjenju železnička stanice Unije

Kako se tehnologija prevoza značajno promenila, železnički terminali i drugi prateći objekti i skladišta namnjeni železnici u okruženju Stanice ujedinjenja postali su suvišni. To je bila prilika da se ulaganjem, oko 3,5 miliona kanadskih dolara, izvrši revitalizacija lokaliteta Forks i njegov prostor oplemeni drugim, kulturnim i turističkim, sadržajima. Tako se s kraja 20. i s početka 21. veka, na prostoru Forksa i Stanica ujedinjenja glavna aktivnost odvijala na staničnim kolosecima i u objektima Kanadske nacionalne železnice.

Sporazumom iz 1986. godine doneta je odluka da se Forks pretvori u mesto od nacionalnog i istorijskiog značaja za Vinipeg, Manitobu i Kanadu. Lokalitet je iste godine predat u vlasništvo i na upravljalje Parkovima Kanade (novoosnovanoj Agenciji u Odeljenju za životnu sredinu). Zadatak Agencije bio je da ovaj lokalitet, od nacionalnog i istorijskog značaja:

...štiti i predstavlja njegovo prirodno i kulturno nasleđe od posebnog nacionalnog značaja za Kanadu, i podstiče javnost na razumevanje, uvažavanje i uživanje ovog prostora na načine koji obezbeđuje njegov ekološki i komemorativni integritet za sadašnje i buduće generacije

Inicijativa koja je pokrenuta sa tri nivoa; od strane gradske uprave Vinipega, pokrajinske vlade Manitobe i Kandske vlade, podržana je finansijskim sredstvima, uz pomoć kojih je Forks većim delom oduzet od železnice obnovljen i ponovo postao dostupan za javnu upotrebu.

Posle niza studija izvodljivosti i javnih konsultacija, 1987. godine osnovana je Korporacija za obnovu Forksa, od strane Vlade Kanade, Manitobe i Grada Vinipeg sa zadatkom da stvore:

... posebane i različite prostore, za celogodišnje okupljanje i rekreativna aktivnosti na raskrsnici Crvene i Asinbion reke, kroz pristup različito namenjenim sadržajima, uključujući rekreativne, istorijske, kulturne, stambene i institucionalne koji podržavaju i njihovu komercijalnu upotrebu.

Godine 1988: sporazum koji je potpisan sa kanadskom nacionalnom železnicom (engl. Canadian National Railway), ona je predala većinu svog zemljišta na Forksu u zamenu za gotovinu i poslovne zgrada u Vankuveru, što je otvorilo put ka zaposedanju i izgradnji i revitalizaciji železničkih objekata na Forksu u druge sadržaje.

U leto 1989. godine Forks je pod nazivom engl. The Forks National Historic Site of Canada zvanično otvoren. Od tog vremena on je prerastao u duhovni centar grada Vinipega, a železnička stanica Unije, kao njegov sastavni deo, jedinstven muzej železnice na koji su njegovi građani danas izuzetno ponosni.

Panorama Forksa na početku 21. veka

Opis

Staničnu zgradu dizajnirali su Whitney Warren (1864–1943) i Charles Wetmore (1866–1941), vlasnici arhitektonske firme Warren and Wetmore iz Njujorka, koji su projektovali i Veliku centralnu stanicu u Njujorku (engl. Grand Central Terminal in New York City). Zgradu su projektovali u neokalsičnom arhitektonskom stilu „Lepih umetnosti” (fr. Beaux Arts)a. Za izgradnju korišćen je Tindal krečnjak, sa vidljivim fosilnim ostacima, iz lokalni kamenoloma lociranog na oko 40 km od Vinipega. U momentu izgradnje Stanica ujedinjenjenja bila je jedna od najvećih železničkih stanica na kanadskom Zapadu.

U zgradu dugačku 110 m, površine 23.000 m², ulazi sa kroz asimetrično postavljeni glavni ulaz iz „Glavne ulice”, neposredno u blizini raskrsnice Glavne ulice i Brodvej avenije. Ulaz u staničnu zgradu deluje impozantno sa nadstrešnicom i stubovima koji je pridržavaju od čelilnih elemenata i velikim staklenim površinama uokvirenim čeličnom konstrukcijom, i četiri kamena stuba sa slavolukom izrađenim od belog krečnjaka. Nakon kraćeg uzanog ulaznog dela, unutrašnjost se širi u veliki centralni hol, koji je natkriljen gvozdenom kupolom, rotondom, koja je trebalo da impresionira hiljade imigranata i posetioca Vinipeg, „aludirajući na čuda koja ih čekaju iza gvozdenih vrata stanice”.

Ulaz u stanicu iz Glavne ulice

Centralni hol sa ulazno-izlazom delom

Centralni hol sa delom koji se nastavlja u čekaonice

Revitalizacija stanice

Tokom 2011. godine, železnica je je uložila 3 miliona dolara za revitalizaciju stanične infrastrukture, koja se pre svega ogledala u sanciji krova i poboljšanju energetske efikasnosti.

Nakon renoviranja potrošnja gasa u zgradi smanjena je za 82%, električne energije za 25% i vode za 2 miliona galona godišnje, u odnosu na 1990. godinu. Ovim zahvatom troškovi grejanja, 23.000 m² zgrade smanjeni su na 67 centi po kvadratnom metru/godišnje što je znatno ispod zahtevaog nivo od $ 1 po kvadratnom metru/godišnje za pokrajinu Manitoba.

Nakon revitalizacije zgrada je dobila najvišu nagradu BOMA 2012 za očuvanje životne sredine. Since the environmental upgrades, the building has won the BOMA 2012 Earth Award for Multi-Use Building.