Život u „izolaciji“ u okupiranoj Srbiji
Život u „izolaciji“ u okupiranoj Srbiji proveo je jedan broj pripadnika srpskog građanstva koji je iz nekoloko razloga bio prinuđen da ionako tešku ratnu svakodnevicu Drugog svetskog rata proživi na ovaj način. Što zbog specifičnih problema, što zbog određenih specifičnosti, život u izolaciji razlikovao se od prakse ratne svakodnevice uobičajene za većinu stanovnika Srbije.
A taj život s jedne strane, sadržajno je bio, vrlo sveden, i lišen gotovo svake društvenosti, a s druge, bio vrlo dramatičan, kroz prinudnu samoizolaciju i izolaciju građana Srbije. Prvi je predstavljao život građana u skloništima (svakodnevicu skloništa), dok je drugi obuhvatao život u zatvorima (zatvorsku ili zatočeničku svakodnevicu). U oba slučaja reč je o građanima i njihovim porodicama kojima je bila teško ugrožena lična bezbednost, pa samim tim i svakodnevni život.
U izvesnom broju slučajeva život u izolaciji je mogao da traje i gotovo čitavu okupaciju. Osim toga, život u skloništima mogao je, ako je narušen, da bude zamenjena nepovoljnijim iskustvom svakodnevice u zatvorima, sa neizvesnim ishodom po život.
Uslovi koji su nametali stanovništvu Srbije život u izolaciji uredi
Već od prvih dana okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu nad njenim narodom uspostavljen je složen sistem nemačke vojno-okupacione uprave, koji je radikalno menjao kako njihov život i neposredno okruženje, tako i čitavo srpsko društvo. Taj sistem trebalo je da preko svojih razgranatih ustanova, koje su često bile međusobno i sukobljene, obezbedi red i mir, rukovodi celokupnom okupacionom upravom, organizuje, usmerava i nadzire rad domaće civilne vlasti, kontroliše privredne i industrijski važne objekte, saobraćajne komunikacije, gradove, život i rad građana i uopšte celokupnog stanovništva Srbije.
U takvim uslovima, a u cilju pokušaja slamanja bilo kakvog otpora stanovništva Srbije prema okupacionoj vlasti, nemci i kolaboracionisti, preduzimaju racije, odmazde, masovna streljanja. Odvođenja u logore kao vidovi zastrašivanja, kažnjavanja i pokoravanja bili su tokom svih godina okupacije svakodnevica srpskih gradova i njihovih stanovnika, pa prema tome i srpskih građanskih slojeva. Srpsko građanstvo se u isto vreme susrelo s masovnim egzodusom i fizičkim istrebljenjem dela svog nacionalnog korpusa. Ne sme se izgubiti iz vida i ne tako brojna ali u korpusu srpskog građanstva značajna grupa Jevreja.[1] Ona je preko okupacionih zakona bila stavljena pod poseban režim i dovedena do ivice istrebljenja (prinudni rad, oduzimanje imovine, uvođenje kontribucije, deportovanje u koncentracione logore i ubijanje su najčešći oblici represivne politike).
Sa slomom jugoslovenske države i okupacijom Srbije nastupilo je za srpsko stanovništvo, vreme urušavanja starog građanskog poretka, njegovih institucija i vrednosti, demografska, egzistencijalna i moralna drama, stradanje, borba za opstanak i slobodu i srpskog stanovništva i srpskog naroda.... Srpsko stanovništvo se već na početku okupacije osulo; izvestan broj građana je stradao, dok je jedan popriličan broj završio u izolaciji u skloništima, zatvorima, logorima, ratnom zarobljeništvu. Iz sastava stanovništva Srbije izdvojile su se druge etničke grupe, bilo njihovim otvorenim stavljanjem na stranu Nemačke (kolaboracionisti), bilo njihovim uništavanjem (Jevreji, Romi, pripadnici NOP-a).[2]
Život u skloništima uredi
U ovom slučaju građani su morali da izaberu život u skloništu ne bi li sklonili od potera vlasti i sačuvali život. On nije bio specifičnost Srbije već se javljao svuda u Evropi u toku Drugog svetskog rata. Život u skloništima, bio je skoro svakodnevica u okupiranoj Srbiji, počeo je praktično već od prvih dana okupacije. Na njega su bili primorani svi oni stanovnici Srbije koji su bili ugroženi merama okupacione politike. Pre svega građani jevrejskog porekla, građani koji su bili antiokupatorski raspoloženi, kao i pripadnici pokreta otpora. Prvobitno, osim možda građana jevrejskog porekla, niko od njih nije imao nameru da skrivanje u skloništima postane svakodnevna praksa života pod okupacijom. Zapravo, najčešće se dešavalo da skrivanje, kao i sam život, u skloništu traju neko kraće vreme dok ne prođe neposredna opasnost od potera vlasti i dok se ne steknu uslovi da građani, među kojima je bilo i Jevreja, napuste sklonište i odu u partizanske jedinice na teren.[3]
Tako je, na primer, nekoliko istaknutih pripadnika komunističkog pokreta upoznalo život skloništa dok su se skrivali u kući Marka Anafa u Beogradu. Kraće vreme tu su boravili Milovan Đilas, Spasenija Babović, Blagoje Nešković i drugi, a nešto duže, oko tri meseca, i Ivan Ribar.[4]
Boravak nekoliko godina u jednom prostoru, primoravao je na određeni tip funkcionisanja i ponašanja, ali i uticao na duhovni, psihofizički i emotivni život i sl.
Odavno je u psihologiji poznato da, bez obzira na spoljne opasnosti, dug boravak u zatvorenom prostoru, prinudna nepokretnost, stalno provođenje vremena i međusobna upućenost osoba mogu da pokrenu i snažna neslaganja, rasprave i svađe.[5]
Uslovi od kojih je zavisio život u skloništima uredi
Život u skloništima najčešće je zavisio od drugih, koji su pomagali njenom održanju i koji su mogli da žive uobičajenim ritmom života za te uslove. Oni su bili i veza sa spoljnim svetom. Ali, zavisila je i od ponašanja i prilagođavanja ostalih učesnika koji su živeli u izolaciji.
Da bi neka osoba opstala u skloništima, to je zahtevalo brutalno raskidanje s ranijim navikama i prilagođavanje novom režimu življenja. I bili prinuđeni da često menjaju skloništa, kao i sredine. To znači da su bili u jednom gotovo stalnom pokretu, prilikom kojeg su susretali razne i različite ljude, razgovarali, a neretko i radili da bi se prehranili i slično.
Jedan od glavnih uslova koji je morao da se ispuni bila je briga za bezbednost. Ona je određivala sve aktivnosti. Nijednim neopreznim postupanjem nije se smela dovesti u pitanje njegova tajnost, jer bi tada i život svih učesnika u skloništa bio doveden u opasnost.
Međutim, ključni element opstanka života u skloništu je ipak solidarnost, odnosno međusobna spremnost svih učesnika da podrže njegovo očuvanje. Najčešće su je pružali članovi uže i šire porodice, a učestvovali su i prijatelji, susedi i poznanici, kao i antiokupatorski raspoloženi pojedinci i grupe.[6][7]
U dužim ili kraćim periodima ovaj vid izolacije uspevao je da ostvari svoju namenu, a to je da obezbedi fizički opstanak ugroženim kategorijama pripadnika srpskog građanstva, posebno građanima jevrejskog porekla.
Život u zatvorima i logorima uredi
U ovom slučaju, posle hapšenja, građani su smeštani u zatvor ili logor kao društveno i politički opasni. U odnosu na život u skloništima, boravak u zatvorima i logorima je bitno različita. Ona je još svedenija i još nepovoljnija u odnosu na svakodnevicu koju su provodili građani u skloništima. Ovaj oblik izolacije upoznali su mnogi pripadnici građanstva koji su se protivili novouspostavljenom okupacijskom poretku ili su shvaćeni kao opasni za njega.
Ovaj vid izolacije prostorno je bio ograničen, sveden na zatočeničku sobu. Ona nije nudila, poput života u skloništu, građanskim pripadnicima osećanje prividne bezbednosti i relativne udobnosti. Bio je to neprijatan boravak, težak i ispunjen borbom za goli fizički opstanak. A kroz taj život u izolaciji, proveli su pripadnici srpskog građanstva, npr. samo u logoru Banjica od njih 23.288 koliko je prošlo kroz logor, iskusilo je oko 40% građana.[8] A zatvora i logora širom Srbije bilo je mnogo, u svakom većem gradskom centru, a u nekima i više njih, kao u Beogradu. Pored glavnih u Beogradu, Nišu i Šapcu, bilo je i drugih manjih logora u, na primer, Kragujevcu ili Kruševcu.[9][10]
Nova zatočenička svakodnevica nudila nove i teške probleme i izazove i tražila prilagođavanja. A od brzine prilagođavanja zavisio je i sam život. U većini slučajeva zatočenici su spavali na golom podu ili na daskama postavljenim duž zidova.[11] Pratila ih je stalna glad, jer je logorska ili zatvorska hrana bila loša i nedovoljna (parče proje od buđavog brašna za doručak i slaba i neukusna čorba za ručak). Nisu bili od veće pomoći ni paketi koje su slale porodice, jer su prethodno pri pregledu od zatvorske uprave pljačkani.
Osim navedenih iskušenja, u toj dugotrajnoj zatvorenosti na malom prostoru sa mnogo ljudi i mnogo slobodnog vremena, građanima nije bilo dozvoljeno da vode bilo kakve političke razgovore, da pevaju a ni da bučnije ispoljavaju svoje emocije. Oni nisu smeli da poseduju knjige i novine i da ih čitaju, kao ni da drže hartiju i pisaći pribor i sl.[12] To je trebalo da zatočenike, iscrpe i slomi, ne samo fizički, već i psihički i duhovno.
Ali, fizička izolacija nije značila i duhovnu izolaciju, jer duh nije bilo moguće ukrotiti. To su pokazali na razne načine i građanski pripadnici raznih političkih i idejnih orijentacija suprotstavljajući se neprekidnom sivilu zatočeničke svakodnevice. Neki su, i pored zabrane, diskutovali o političkim temama, držali predavanja, recitovali stihove, priređivali skečeve, prevali pesme, držali kurseve jezika, učili jezike, učestvovali u kružocima, ali i igrali šah, karte, domine i sl.[12]
Izvori uredi
- ^ M. Ristović, U potrazi za utočištem. Jugoslovenski Jevreji u bekstvu od holokausta 1941-1945, Beograd 1998, 11, 19-20
- ^ Luis Kozer, Funkcije društvenog sukokoba: ispitivanje koncepta društvenog sukoba i njegove potrebe u empirijskom sociološkom istraživanju, Novi Sad, 2007
- ^ Jaša Romano, Jevreji u Jugoslaviji 1941-1945. Žrtve genocida i učesnici narodnooslobodilačkog rata, Beograd 1980.
- ^ Marko Anaf, Tajna mansarde na Neimaru, Beograd 1985
- ^ Nikola Rot, Psihologija grupa. Prvenstvo malih grupa i organizacija, Beograd 1995, 288-289.
- ^ Milan Ristović, Jevreji u Srbiji u Drugom svetskom ratu, 241-145
- ^ Milan Ristović, Progonjeni i njihovi saučesnici, pp. 181-201
- ^ Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, 1-2, Beograd 1989. 1, pp. 88-90.
- ^ Miroslav M.Milovanović, Nemački koncentracioni logor na Crvenom krstu u Nišu i streljanja na Bubnju,Beograd, 1983
- ^ Venceslav Glišić, Teror i zločini nacističke Nemačke u Srbiji 1941-1944,Beograd 1970, 132-157.
- ^ Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, 1-2, Beograd 1989. 1, pp. 2, 79.
- ^ a b Sima Begović, Logor Banjica 1941-1944, 1-2, Beograd 1989. 1, pp. 2, 98.