Zavera Okamoto Daihačija

Zavera Okamoto Daihačija (jap. 岡本大八事件), otkrivena 1612, bio je težak slučaj korupcije na dvoru šoguna Tokugava Ijejasua, u koji su bili umešani njegovi najpoverljiviji hrišćanski vazali. Ovaj slučaj uzdrmao je poverenje šogunata Tokugava u svoje hrišćanske podanike i doveo je do zvanične zabrane hrišćanstva u Japanu 1614. godine.

Pozadina

Šogun Tokugava Ijejasu (vladao 1603-1616) je posle otkrića zavere, čiji su glavni akteri bili hrišćani, ediktom zabranio hrišćanstvo u Japanu (1614), proglasivši ga opasnim učenjem.

Zanimljivo, ali ne i iznenađujuće, početak antihrišćanskih mera Tokugava režima je bio blisko povezan sa rešavanjem problema korupcije u vladi Tokugave. Čovek koji je pokrenuo ovaj skandal bio je hrišćanski velikaš Protasio Arima Harunobu.

Arima, koji je tražio dodavanje određenih imanja u provinciji Hizen svom feudu, mislio je da može postići ovaj cilj isplatom velike sume novca Okamoto Daihačiju, pomoćniku Ijeiasuovog višeg savetnika Honda Masazumija (1565—1637). Okamoto je uzeo mito, ali nije mogao ništa bolje nego da falsifikuje tražena dokumenta. Godine 1612. ova prevara je neizbežno bila razotkrivena i Okamoto je pogubljen, ali ne pre nego što je imao priliku da okrivi Arima Harunobua zbog zavere za ubistvo komesara šogunata u Nagasakiju, Hasegava Sahjo-a.

Iz najmanje dva razloga, ova stvar je bila daleko ozbiljnija nego što se može činiti: da se dodela zemlje vazalima, stvar koja se nalazi u samom središtu i srži feudalnih odnosa, može svesti na poslovnu ponudu između lokalnih velikaša i relativno nisko rangiranih članova njihove državne uprave šokiralo je vođe Tokugava režima, penzionisanog šoguna Iejasua (vladao 1603-5) i njegovog naslednika Hidetadu (1579—1632, vladao 1605-23). A slučaj da je guverner jednog od najvažnijih direktnih poseda šogunata, lučkog grada Nagasakija, postao predmet zavere za ubistvo, pokrenula je šira pitanja u vezi sa lojalnošću zapadnih gospodara. Nije pomoglo ni to što su oba učesnika u ovom gadnom poslu, Protasio Arima i Paulo Okamoto, bili hrišćani.

Posledice

Za svoju ulogu u incidentu Okamoto Daihači, Dom Protasio Arima je prvo bio prognan iz svoje provincije, a zatim osuđen na smrt. Ali incident je imao daleko šire posledice od kazne ovog jednog daimjoa. Tokugava su se osvetnički okrenuli protiv hrišćanstva, zabranivši religiju u domenima šoguna. Nepotrebno je reći da su ovu meru imitirali njihovi podanici, vlastelini. Jedan od prvih koji je pokušao da se dodvori Tokugavi na taj način bio je Harunobuov sin, Dom Migel Arima (Naozumi, 1586-1641), koga je šogunat postavio kao daimjoa u Arimi, i odmah je započeo masovne napore da prisili svoje katoličke podanike da napuste svoju veru. Nedovoljno uspešan u tom nastojanju da udovolji svojim gospodarima, 1614. je premešten u drugi feud, Nobeoka u Hjugi. Iza sebe je ostavio nemirno hrišćansko stanovništvo i rasadnik pobune Šimabara, pobune velikih razmera koja je izbila 1637. i učvrstila Edo bakufu u njegovom negovanom uverenju da je hrišćanstvo subverzivna vera.

Zvanična zabrana hrišćanstva u Japanu proglašena je 1. februara 1614, za ostatak Tokugava ere u dokumentu koji je imao snagu zakona predaka, jer je napisan po nalogu osnivača dinastije, Ijeiasua. Ova „Izjava o proterivanju Baterena“, koju je sastavio zen monah Končiin Suden (1563—1633), prvo ponavlja standardnu tradicionalističku izreku, „Japan je zemlja bogova“, a zatim izjavljuje da hrišćani nastoje da Japan pretvore u „svoju svojinu“. Njihova religija ih uči da „krše vladine propise, preziru šintoizam, klevetaju Istinski zakon, uništavaju pravednost, kvare dobrotu“ – ukratko, da potkopaju domaće japanske, budističke i konfučijanske osnove društvenog poretka. Zato je hrišćanstvo krajnje „pogubna doktrina“.

Ono što je potkopavalo društvo, međutim, moralo je biti iskorenjeno. Otuda je od ove 1614. godine pa nadalje usledio opšti progon hrišćana u Japanu.