Википедија

Ii Naosuke

U japanskoj tradiciji prezime (Ii) prethodi imenu.

Ii Naosuke (井伊 直弼, 29. novembar 1815 — 24. mart 1860.)[1] bio je daimjo oblasti Hikone (1850–1860) i tairo (premijer) Tokugava šogunata. U istoriji je ostao poznat kao osoba koja je potpisala Harisov ugovor koji je dozvolio otvaranje preostalih luka Japana za stranu trgovinu i ekstrateritorijalnost američkim državljanima na japanskom tlu.

Ii Naosuke
Ii Naosuke
Datum rođenja(1815-11-29)29. novembar 1815.
Mesto rođenjaEdo, Japan
Datum smrti24. mart 1860.(1860-03-24) (44 god.)
Mesto smrtiEdo, Japan
NarodnostJapanac
ZanimanjeDaimjo oblasti Hikone
Aktivni period1846—1860.

Kada je šogun Ijesada umro bez naslednika, Naosuke se zalagao da ga na tom mestu nasledi Ijemoči sukobivši se direktno sa frakcijom koji su za tu poziciju podržavali Jošinobua. Kada je Ijemoči izabran kao četrnaesti šogun, Naosuke je izvršio čistku neistomišljenika progonom, hapšenjima, kućnim pritvorima i pogubljenjima što mu je donelo negativnu reputaciju među stanovništvom. U Edu, tokom 1860. godine, kod Sakurada kapije Edo zamka ubijen je od strane ronin samuraja većinom iz oblasti Mito.[2]

Mladost uredi

Ii Naosuke je rođen 29. novembra 1815. kao četrnaesti sin Ii Naonake, daimjoa oblasti Hikone i njegove konkubine. Pošto je bio četrnaesti sin nije bio kandidat ni za kakvu naslednu poziciju pa je veoma rano poslat u budistički hram gde je živeo na malom budžetu koju mu je slala porodica. Sticajem okolnosti njegova starija braća su vrlo brzo umirala ili usvajana u druge porodice pa kad je njegov otac umro 1850, Naosuke je pozvan da iz manastira dođe za Hikone i postane novi daimjo. Budući da je Hikone oblast kojima vlada fudai daimjo sa novom titulom dobija priliku da radi u užem krugu vlade šogunata, pa čak i kao lični šogunov savetnik.

Ii se uključuje u državnu politiku i značajno napreduje do pozicije predvodnika daimjoa. Godine 1853. iskazuje zabrinutost povodom japanskih pregovora sa komodorom Metju Perijem smatrajući da se Japan suočava sa velikom vojnom pretnjom. [3] Ii se često raspravljao po pitanju da li Japan treba da iskoristi razvijen međunarodni odnos sa Holandijom kako bi kupili vatreno oružje i razvili modernu vojsku što bi moglo da spreči moguću invaziju. I dalje je smatrao da samo luka Nagasaki treba da bude otvorena za strance i stranu trgovinu[4] i, kao i Hota Masajoši odbio je da se potčini odlukama Abe Masahira koji je činio sve da što više umiri rastuće pokrete protiv stranaca.[5] Ii je zato podržao fudai daimjoe koji su sklonili Abe Masahira i zamenili ga Hotom Masajošijem što je udaljilo druge reformalističke daimjoe koji su se zbog toga okrenuli carskom dvoru.[6]

Tairo uredi

Nakon neuspešnog pokušaja Hote Masajošija da pridobije carevu dozvolu za potpisivanje Harisovog ugovora 1858. godine, Tokugava Ijesada (徳川家定), postavlja Ii Naosukea za novog tairoa (titula slična današnjem premijeru) po nagovoru oblasti Ki.[7] Pozicija tairoa koju tradicionalno drže članovi porodice Ii retko je popunjena. Od 1700. godine bilo je samo tri tairoa a Naosuke se na tu poziciju uzdigao nakon 158 godina pauze od prethodnog. Iijeva promocija na mesto tairoa smetala je mnogin šinpan daimjoima (šimpan daimjoi su rodbinski povezani sa Tokugava porodicom i u slučaju da šogun umre bez naslednika, nasleđuje ga jedan od članova šinpan porodice) uključujući i Tokugavu Nariakija. Kao tairo, Naosuke je posle šoguna imao najveću moć i prestiž u zemlji a na toj poziciji podržavali su ga fudai daimjoi. Kao inteligentan i sposoban političar Ii Naosuke bio je odlučan da obnovi moć bakufa u kreiranju japanske politike, kako u domaćim tako i u odnosima sa stranim predstavnicima.

Naosuke je podržao Harisov ugovor na kom je Hota Masajoši pregovarao sa američkim diplomatom Taunsend Harisom u najboljem cilju japanskih interesa. Po protokolima upitao je tri velika daimjoa (gosankjo) da napismeno izlože svoja mišljenja i dozvole potpisivanje ali je naišao na otpor Hitocubaši frakcije koju je predvodio Tokugava Nariaki.

Ii Naosuke nije bio voljan da potpiše Harisov ugovor bez dozvole cara Komeija a daimjoi Hitocubaši frakcije su sprečavali da caru prestavi ugovor zadržavajući napismenu dozvolu za to.[8] U isto vreme Haris je pritiskao zvaničnike šogunata da što pre potpišu ugovor a Ii rešivši da ne rizikuje napad Amerikanaca naređuje da uprkos nedostojećim dozvolama potpišu predstavljeni dokument. [9] Ubrzo nakon toga Ii dozvoljava potpisivanje i drugih sličnih sporazuma sa Holandijom, Rusijom, Britanijom i Francuskom. Japanska moć i suverentet poljuljan je ovim ugovorima koji će obeležiti celi predstojeći Meidži period.

Zbog slabog zdravlja šoguna Tokugave Ijesade, članovi Hitocubaši frakcije želeli su da primoraju Ii Naosukea da podrži Hitocubaši Keikija za naslednika šoguna. Hitocubaši Keiki je bio reformista sa iskustvom u politici, snažan lider i odrastao čovek naspram suparničkog kandidata, dvanaestogodišnjeg dečaka (daimjoa oblasti Ki) bez iskustva.

Kako bi prekinuo konstantno mešanje u poslove bakufua, odmah nakon što je potpisan Harisov ugovor, Ii rešava problem nasleđivanja mesta šoguna izjavljujući da je to odluka koju će doneti porodica Tokugava i niko više (čak ni šinpan daimjoi) sa izuzetkom jedino samog cara. Kao glavni savetnik porodice Tokugava Ii je sad bio slobodan da utiče na odabir kandidata i na tom mestu je preferirao dvanaestogodišnjeg Tokugavu Jošitomija koji će kasnije i postati četrnaesti šogun pod imenom Tokugava Ijemoči.

Iijeva odluka ga je učinila veoma nepopularnim među carskim lojalistima, naročito među samurajima iz oblasti Mito. Pred kraj 1858. godine, reformisti su rešili da odu pred cara sa nadom da će on moći obuzda Iijevu dominaciju u vladi ali Ii pribavlja dozvolu od šoguna da izvrši čistku neistomišljenika i brutalno odstranja sve pobunjenike i suprotne frakcije iz politike. Tokom kraja 1858. i tokom 1859. godine Ii je progonima, hapšenjima, kućnim pritvorima i pogubljenjima odstranio preko stotinu zvaničnika kako iz šogunata tako i iz carske službe ali i među daimjoima. Osam visokih zvaničnika je pogubljeno a ostali su bili prinuđeni da odu u prinudnu penziju. Podržavaoci Hitocubaši Keikija za šoguna su bili prinuđeni da se povuku dok je sam Keiki bio osuđen na kućni pritvor. Osim njih odstranio je i sve one koji su se javno bunili zbog Harisovog ugovora kao i načina na koji su pregovori sa Amerikancima vođeni.

Kobu gatai i brak princeze Kazunomije uredi

Rane 1859. godine Naosukeov agent u carskom dvoru, Nagano Šuzen, prestavio mu je ideju ujedinjenja carskog dvora i šogunata pod nazivom kobu gatai. Ova ideja imala je za cilj približavanje vladara iz Kjota i Eda sa nadom da će carski dvor sa svojom rastućom reputacijom pomoći posrnulom šogunatu. Jedan od načina da se to uradi bio je brak između šoguna i careve mlađe sestre, princeze Kazunomije. Naosuke je ovu ideju predstavio dvoru preko svog izaslanika Manabe Akibukea koji je bio zadužen da proceni prihvatljivost ovog braka. Dvorski zvaničnik Konoe Tadahiro pozitivno je odgovorio na predlog govoreći da je brak moguć ukoliko bi se raskinula već postojeća veridba koju je princeza Kazunomija imala. Taj brak je morao da sačeka budući da je u martu 1859. Konoe prinuđen da se povuče sa dvora pogođen Ansei čistkom koju je Naosuke organizovao, dok je sam Naosuke ubijen od strane Mito ronina 1861. godine čiji je jedan od razloga ubistva iniciranje braka između šoguna i princeze. Uprkos njegovoj smrti do braka je ipak došlo ali je sam bio kratkotrajan jer je Ijemoči od posledice bolesti beri-beri umro 1866. godine.

Smrt i posledice uredi

 
Fotografija kapije Sakurada (Sakurada-mon) – 1863–1870.
 
Sadašnji izgled kapije Sakurada gde je Ii Naosuke izgubio život.

Iako je Naosukeova čistka bila uspešna u ućutkavanju i zastrašivanju zvaničnika i političkih protivnika takav uticaj nije imao i na niže rangirane samuraje. Dvadeset meseci Naosukeovog diktatorskog režima naglo je prekinuto trećeg meseca, sedme godine Ansei ere (24. mart 1860).[10]

Tokom događaja kasnije nazvan Incident kod kapije Sakurada, Ii je napadnut od strane 17 mladih samuraja, lojalista iz provincije Mito nakon što su mu presekli put pri ulasku u Edo zamak gde je trebalo da se sastane sa šogunom. Ubistvo Naosukea koji je viđen kao simbol snage i autoriteta bakufua urušilo je sve nade u oživljavanje snaga šogunata.[11]

Nakon ove smrti svuda po Japanu započet je talas ubijanja pristalica šogunata koji su imali toliku podršku da je čak i pesnik Cunada Tadajuki napisao pesmu veličajući Naosukeove ubice.[12] Ubrzo kreću pokušaji ubistva na ostale zvaničnike šogunata kao što su Šimada Sakon koji je ubijen zbog podrške potpisivanju Harisovog ugovora ali i zbog pomoći pri organizovanju Ansei čistke.[13]

Cela vlada sa šogunom bila je zaprepašćena smrću Ii Naosukea. Zatečeni i nespremni nisu objavili vest o njegovoj smrti nekoliko meseci nakon događaja pretvarajući se da je Naosuke još uvek živ i služi šogunu. Nakon toga su lažirali njegovu bolest i objavili da se povukao da bi tek onda objavili njegovu smrt. Naosukeovi atentatori su kasnije dobili potpunu amnestiju od nove vlade Japana (nakon Meidži obnove) šaljući poruku da svaka akcija može biti opravdana ako se čini za dobrobit cara.[14]

Vest o ovom ubistvu proširile su preko Pacifika sve do San Franciska koji su vest preko Poni ekspresa proširili dalje na američki zapad. U broju Njujork Tajmsa, 12. juna 1860. pisalo je da je japanska misija u Americi koja se zadesila u Filadelfiji čula i bila obaveštena o događaj u Edu.[15]

Zaostavština uredi

 
Statua Ii Naosuke u podnožju zamka Hikone

Naosuke je posle smrti bio i branjen i osporavan. Njegovi protivnici nisu se libili da potvrde da je uz Tokugavu Narijakija, Ii bio jedan od najjačih i najvažnijih figura šogunata. Uz svoje radikalne metodame Ii je bio osoba izuzetno loše reputacije pa je dugo prikazivan kao negativan lik u literaturi tog vremena (poput pesama Cunade Tadajukija). Istoričari poput Mijaučija i Bislija smatrali su Iija patriotom koji je izvršavao svoja dela verujući da čini dobro za Japan i cara. Ovu teoriju grade na Iijevom predlogu iz 1853. tokom japanskih pregovora sa admiralom Perijem gde je, shvativši da Japan nema ni najmanje šanse u odbrani zemlje, predložio politiku udovoljavanjem sve dok se zemlja dovoljno vojno ojača kako bi se sama mogla odbraniti od spoljnih uticaja (ovu politiku će kasnije preuzeti i sama nova Meidži vlada). Iiovi naslednici nisu odbacili ni njegove predloge, niti sam odnos sa strancima što će vremenom biti kamen temeljac japanske vlade tokom Meidži perioda.

Nakon smrti Naosukea, Iiova porodica je bila omalovažavana dugi niz godina, ali u sadašnjim pogledima se na ceo događaj gleda blaže i razumljivije. Iiovi postupci se danas opravdavaju a on sam postaje jedan od najznačajnijih ličnosti toga vremena koji je svakako promenio tok japanske istorije. Datuma, 7. oktobra 2009, Ii Naotake i porodica potomaka koja vodi poreklo od Naosukea prisustvovala je memorijalnoj ceremoniji sa stanovnicima mesta Fukui u pomirenju nad mestom gde je (pogođen Ansei čistkom) pogubljen Hašimoto Sanai.[16]

 
Hram Gotoku-dži, mesto gde je sahranjen Ii Naosuke

Ii je sahranjen u hramu Gotoku-dži u mestu Setagava u Tokiju.

Reference uredi

  1. ^ Po gregorijanskom kalendaru ubistvo se desilo u subotu, 24. marta 1860. ili po starom japanskom kalendaru trećeg dana, trećeg meseca, sedme godine Ansei ere (安政七年三月三日).
  2. ^ McClain, James L. 2002. Japan: A Modern History. str. 119.
  3. ^ Beasley, W. G. (1984) "The Edo Experience and Japanese Nationalism", Modern Asian Studies, Vol. 18, No. 4. str. 562.
  4. ^ Miyauchi, D. Y. (1970). "Yokoi Shōnan's Response to the Foreign Intervention in Late Tokugawa Japan, 1853–1862", Modern Asian Studies, Vol. 4, No. 3. str. 271.
  5. ^ Lamberti, Matthew. (1972). "Tokugawa Nariaki and The Japanese Imperial Institution: 1853–1858", Harvard Journal of Asiatic Studies, Vol. 32. str. 109.
  6. ^ Hall, John Whitney. (1956). "The Motivation of Political Leadership in the Meiji Restoration, Yoshio Sakata", The Journal of Asian Studies, Vol. 16, No. 1. str. 41.
  7. ^ Lamberti, str. 117
  8. ^ Lamberti, str. 118
  9. ^ Lamberti, str. 119
  10. ^ Tsuzuki, Chushichi. (2000). The Pursuit of Power in Modern Japan, 1825–1995. str. 44.
  11. ^ Lee, Edwin. (1967). "The Kazunomiya marriage: Alliance between the court and the bakufu", Monumenta Nipponica, Vol. 22, Nos. 3–4. str. 290.
  12. ^ Walthall, Anne. (1995). "Off with their heads! The Hirata disciples and the Ashikaga shoguns," Monumenta Nipponica, Vol. 50, No. 2. str. 143.
  13. ^ Walthall, str. 149
  14. ^ Walthall, str. 166
  15. ^ "The Japanese in Philadelphia", The New York Times. June 12, 1860.
  16. ^ Kyodo News, "Fukui, Hikone 'reconcile' over 1859 beheading", Japan Times, October 8, 2009.
  • Benneville, James Seguin de. (1910). Saitō Mussashi-bō Benkei. (Tales of the Wars of the Gempei). Yokohama.
  • Kusunoki Sei'ichirō 楠木誠一郎 (1991). Nihon shi omoshiro suiri: Nazo no satsujin jiken wo oe 日本史おもしろ推理: 謎の殺人事件を追え. Tokyo: Futami bunko 二見文庫.
  • Matsuoka Hideo 松岡英夫 (2001). Ansei no Taigoku: Ii Naosuke to Nagano Shuzen 安政の大獄: 井伊直弼と長野主膳. Tokyo: Chūōkōron-shinsha 中央公論新社.
  • Mori Yoshikazu 母利美和 (2006). Ii Naosuke 井伊直弼. Tokyo: Yoshikawa Kōbunkan 吉川弘文館.
  • Nakamura Katsumaro, Akimoto Shunkichi (1909). Lord Ii Naosuké and New Japan. Yokohama: Japan Times.
  • Osaragi Jirō 大佛次郎 (1967–1974). Tennō no seiki 天皇の世紀. Tokyo: Asahi Shinbunsha 朝日新聞社.
  • Shimada Saburō 島田三郎 (1888). Kaikoku shimatsu: Ii Kamon no Kami Naosuke den 開國始末: 井伊掃部頭直弼傳. Tokyo: Yoronsha 輿論社.
  • Tanimura Reiko 谷村玲子 (2001). Ii Naosuke, shūyō toshite no chanoyu 井伊直弼, 修養としての茶の湯. Tokyo: Sōbunsha 創文社.
  • Tsuzuki, Chushichi (2000). The Pursuit of Power in Modern Japan, 1825–1995. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-820589-0. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ии_Наосуке&oldid=27497567”