Iko-iki

Iko-iki (jap. 一向一揆, u prevodu Savez Istomišljenika ili Ustanak Posvećenih) je japanski termin koji označava velike ustanke vernika budističke sekte Džodo-šinšu (Prava škola čiste zemlje) u 15. i 16. veku. Ove ustanke često su vodili lokalni feudalni gospodari (kokuđini) koji su koristili verovanja sekte, koja je podsticala solidarnost seljaka i socijalnu revoluciju (zbacivanje vlasti feudalaca i samuraja nad zemljoradnicima), za sopstvene ciljeve.^[1]

Definicija uredi

Termin Iko-iki sastoji se iz dva dela: Iko-šu i Iki.

Pojam Iko-šu (jap. 一向宗, u prevodu Škola Istomišljenika, Škola Odlučnih ili Škola Posvećenih) označava regionalne saveze vernika budističke sekte Džodo-šinšu (Prava škola čiste zemlje), sastavljene od lokalne vlastele (kokuđina), seljaka-ratnika (džisamuraja) i zemljoradnika. Učenja ove sekte, koju je osnovao budistički monah Šinran (1173-1262) u 13. veku, a reformisao njegov potomak Renjo (1415-1499), podsticala su otpor prostih ljudi tiraniji samuraja, feudalnih gospodara (daimjo) i vojnih guvernera (šugo).^[1]

Japanski termin Iki (jap. 一揆) prvobitno je označavao savez ili zajednicu, ali je tokom srednjeg veka počeo da označava dve različite stvari: savez ratnika, seljaka ili građana i ustanak lokalnih ratnika i seljaka. Ovo drugo značenje postalo je dominantno u istoriografiji, pošto su se tokom srednjeg veka i u periodu Sengoku savezi ratnika i seljaka stvarali isključivo radi otpora centralnoj vlasti ili feudalnim gospodarima. Treba ipak imati na umu, da nije svaki Iki bio Iko-iki.^[1]

Istorija uredi

Ideologija uredi

Populistička učenja Prave škole čiste zemlje o duhovnoj ravnopravnosti svih ljudi u očima Buda Amide i njegovoj beskrajnoj milosti koja svim vernicima koji izgovore molitvu Nembutsu (Namu Amida Budatsu - Verujem u Budu Amidu) obezbeđuje ponovno rođenje u rajskoj Čistoj zemlji na zapadu našla su plodno tle među najsiromašnijim i najpotlačenijim slojevima japanskog srednjovekovnog društva - većinom seljacima u provincijama. Istovremeno, učenje ove sekte o nepotrebnosti sveštenika, verskog obrazovanja i složenih rituala tradicionalnog japanskog budizma koji je u 8. veku došao iz Indije i Kine, izazvalo je reakciju bogatih budističkih manastira u prestonici i provincijama, koji su vekovima primali zemljišne posede i darove u novcu od carske porodice, aristokratije i velikaša u zamenu za molitve koje obezbeđuju spasenje duše posle smrti - Iko-sekta nudila je svakom verniku spasenje besplatno, i učila da je najprostiji seljak jednako blizak spasenju kao i najučeniji sveštenik. Tako su propovednici i vernici Iko-sekte bili izloženi periodičnim progonima od strane tradicionalnih budističkih hramova (koji su većinom raspolagali vlastitim vojnim snagama kao i drugi zemljoposednici, sastavljenim od monaha-ratnika (sohei) i najamnika) koji su uživali podršku dvora i centralne vlasti.^[2]

Ustanak i teokratska država uredi

Međutim, slom centralne vlasti i haos građanskih ratova u periodu Sengoku (1467-1600) doveli su do radikalizacije Iko-sekte: proteran iz Kjota od strane sveštenika hrama Enrjakuđi na planini Hiei (koji je smatran prestonicom sekte Tendaj, u to vreme najbogatije u Japanu), propovednik Renjo (1415-1499) pobegao je u provinciju Kaga i 1488. podigao vernike na ustanak: do 1490. cela provincija bila je u rukama vernika - sitnih zemljoposednika i seljaka, a slični ustaničko-verski pokreti, predvođeni propovednicima Iko-sekte, oslobodili su od feudalaca i samuraja velike delove provincija Secu (sa sedištem u Osaki), Ize (sa sedištem u Nagašimi) i Mikava, a provincije Ovari, Mino, Omi i Kii imali su brojna slobodna sela i varošice oko hramova Iko-sekte koja su bila faktički nezavisna od vlasti lokalnih feudalaca i guvernera. Tako je Iko-sekta do 1550. kontrolisala nekoliko provincija i raspolagala većom vojskom od bilo kog feudalnog gospodara u Japanu, stvorivši faktički nezavisnu teokratsku državu sa prestonicom u utvrđenom hramu Išijama Honganđi u Osaki, na čijem čelu je stajao vrhovni sveštenik Kenjo Kosa, knez-opat manastira Osaka.^[3]

Iko-sekta je 1570. (posle bitke kod Anegave) objavila rat Oda Nobunagi, koji je potrajao punih 10 godina i završio se padom Nagašime (1574), manastira Osaka (1580) i provincije Kaga (1581), čime je Iko-sekta izgubila nezavisnost i svetovnu vlast u provincijama, ali je nastavila da postoji kao verska organizacija.^[3]

Reference uredi

^ ^a ^b ^v Hall, John Whitney (1988—1999). The Cambridge history of Japan (Volume 3). 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 691. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ Hall, John Whitney (1988—1999). The Cambridge history of Japan (Volume 3). 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 546—551. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
^ ^a ^b Turnbull, Stephen R. (1996). Samurai warfare. Michael Boxall. London: Arms and Armour Press. str. 138—152. ISBN 1-85409-280-4. OCLC 36025647.

[:0-1] v Hall, John Whitney (1988—1999). The Cambridge history of Japan (Volume 3). 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 691. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[:2-2] Hall, John Whitney (1988—1999). The Cambridge history of Japan (Volume 3). 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 546—551. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

[:1-3] Turnbull, Stephen R. (1996). Samurai warfare. Michael Boxall. London: Arms and Armour Press. str. 138—152. ISBN 1-85409-280-4. OCLC 36025647.

[1]

[2]

[3]