Informaciono-komunikacione tehnologije

Informaciono-kominikacioni sistem možemo posmatrati kao skup posebnih institucija, kanala i aktivnosti pomoću kojih grupe specijalaca na društvenim normama utemeljen način, informišu javnost o delovanju pojedinaca, grupa, institucija i organizacija. Njegova srha je omogućavanje masovnog pristupa informacijama i transparentnost vlasti i drugih organizacija u društvu.

Informaciono-komunikacioni sistem zadovoljava potrebe na dva nivoa. Prvi je nivo globalnog društva, i tada je reč o kardinalnim ili osnovnim funkcijama informaciono-komunikacionog sistema, jer on zadovoljava potrebe društva kao celine. U drugom slučaju reč je o izvedenim funkcijama koje sistem ima u odnosu na pojedine društvene grupe i pojedince koji, uzeti zajedno čine njegovu primajuću strukturu.

Osnovne društvene funkcije

Funkcije koje informaciono-komunikacioni sistem ima u gobalnom društvu među prvima je sistematizovao Harold Lasvel (eng.Harold Lasswell). On je u osnovi definisao tri takve funkcije:

1. Nadzor nad okolinom;
2. Povezivanje delova društva i usmjeravanje njihove reakcije na okruženje;
3. Prenošenje kulturne baštine sa generacije na generaciju.

Nadzor nad okolinom

Ova funkcija je na neki način najočiglednija jer se u osnovi poklapa sa osnovnom ulogom ljudskog činioca i kanala informaciono-komunikacionog sistema, a to je prikupljanje i širenje informacija. Lasvel je upotrebio izraz nadzor zbog toga što novinari istražuju okolinu, prezentuju i tumače činjenice do kojih dođu i to podsredstvom medija, saopštavaju društvu. Bez posredovanih informacija, pripadnik savremenog društva bio bi izgubljen u ,, društvu nepreglednosti" (J. Habermas). Mediji, u stvari, obavljaju funkciju straže koja upozorava društvo na nadolazeće opasnosti koje ga mogu ugroziti. Lasvel ovu funkciju slikovto poredi sa kulama-stražarama postavljenim na granici da upozore dolazak neprijatelja. Mediji motre na znakove opasnosti (prirodne nesreće, porast kriminala, ekonomske nevolje, pretnje miru) i svojim izvještavanjem upozoravaju društvo na njih. Funkcija nadzora se ne svodi samo na upozoravanje opasnosti koje prete društvu, jer ona podrazumeva i obavljanje uloge domaćina. Ova dodatna uloga se sastoji u svakodnevnoj brizi za valjano obavljanje svih poslova od interesa za društvo. Tu spadaju i informacije koje se tiču unutrašnje i spoljne politike, jer tek na osnovu njih građani mogu da se racionalno politički orijentišu i opredeljuju. U nadzor spada i zadovoljavanje potreba kao što su objavljivanje prognoze vremena, zdravstvenih i kulinarskih saveta, najava radio i televizijskih programa, izveštaja na berzi, najava rasprodaja i slično.

Povezivanje delova društva i usmeravanje njihove reakcije na okruženje

Mediji, po Lasvelu, imaju i zadatak da objašnjavaju i tumače informacije, kako bi pripadnici društva shvatili značenje onoga što je u njima sadržano. Dok izvještavanje predočava samo podatke i činjenice, tumačenje informacije predstavlja znanje, odnosno njeno povezivanje sa kontekstom koji je istorijski zatečen, kao i sa celinom društva. Mišljenje o nečemu se, naravno, može stvoriti samo na osnovu informacije, ali ono može da se približi istini tek ako se poveže sa znanjem kao relativno koherentnom strukturom međusobno povezanih i od kompetetnih subjekata prihvaćenih informacija. Time se istovremeno usmeravaju reakcije delova društva na okruženje. One služe kao povratna sprega (eng. feedback) procesu nadzora uopšte i posebno političke kontrole. Lasvel je ovu ulogu pojasnio nabrajanjem specijalista koji objavljaju usmeravanje. Nadzor nad okolinom treba da potpomogu diplomatski predstavnici i dopisnici u inostranstvu, a usmeravanju reakcija unutar društva urednici, novinari i uopšte specijalci za masovno komuniciranje. Obašnjavanje i tumačenje, a time i povezivanje delova društva u medijima ostvaruje se na više načina i , kao što je rečeno, predstavlja postojanje specijalizovanih medijskih profesionalaca. Pisci novinskih uvodnika i kolumni, kao i radio i TV komentatori, rade upravo posao objašnjavanja i tumačenja dnevnih informacija. To ponekad čine i sami izveštači kada se trude da objasne pozadinu događaja o kojima informišu. I funkcija tekstova koji prate uvodnike, kao i sadržaj mišljenja koja su drugačija od onih iskazanih u novinama, ili u radiju i TB emisijama tipa: "otvoreni studio" jeste da omoguće razumevanje na osnovu suprostavnjenih argumenata. Tu spadaju i karikature, kao što su Lurijeve ili Koraksove, koje su lucidan i često žestok komentar aktuelnih društvenih problema i javnih ličnosti (najčešće političara) koji ih personifikuju. Može se reći da je funkcija povezivanja delova društva i usmeravanje njihovih reakcija sadržana u svakodnevnom uređivanju štampanih i elektronskih medija. Već i samo publikovanje pojedine informacije, a zatim i način njenog plasmana u mediju (prostor, odnosno vreme koje će joj biti dodeljeno) govori o njenom značaju. Selekcija ove vrste poznata je kao agenda seting (eng. agenda setting),jer mediji (odnosno njihovi urednici) već samim uvršćivanjem, odnosno eliminacijom pojedine informacije utvrđuju dnevni "podsetnik" događanja i ličnosti od značaja za društveni život.

Prenošenje kulturnog nasleđa

Ova funkcija se odnosi na transimsiju društvene i kulturne baštine sa generacije na generaciju. Naime, mediji prenose informacije i ne objavljuju njihovo značenje već ih takođe čuvaju kroz vreme kao informacije o matičnom društvu - njegovoj prošlosti, dostignućima i posrtanjima, vrednostima i idealima. Time obavljaju još jedan važan posao, kao što je čuvanje i razvoj kulture, za koji Režis Debre koristi pojam transmisija: "Pod pojmom transmisije podrazumevaćemo sve što se odnosi na dinamiku kolektivnog pamćenja, dok će pojam komunikacija označavati protok poruka u određenom trenutku. Ili, još bolje, da naglasimo suprotnost, rećićemo da se komunikacija sastoji od prenosa informacija u prostoru, u okviru jedne iste vremensko prostorne sfere, a transmisija od prenosa informacija u vremenu, između različitih vremensko-prostornih sfera... U prvom slučaju povezuje se "ovdje i drugde" i iz toga nastaje društvo; u drugom slučaju povezuje se "nekad i sad" i nastaje kontinuititet, dakle kultura." (R. Debre, 13:2000). Pružanjem takvih kulturnih putokaza i belega mediji građanima pokazju kako da valjano žive, kako da deluju i šta se od njih očekuje. Tom svojom ulogom mediji se pridružuju klasičnim vaspitačima - roditeljima i školi, ali svoj uticaj šire na način koji je moderniji i svakako efikasniji. Za razliku od roditeljskih pridika i školsih časova i udžbenika, rad medija je atraktivan, čak i zabavan. Dovoljno je setiti se novinskih feljtona, filmova i TV serija koje - baveći se prošlošću - upoznaju svoju publiku sa socijalnim i kulturnim nasleđem i istovremeno afirmišu temeljne vrednosti kao što su hrabrost, preduzimljivost i žrtovanje u ime ideala na kojima se temenji zajednica. Čarls Rajt je Lasvelovim funkcijama - nadzor, provezivanje i transmisija baštine - dodao još jednu, zabava.(C. Wright, 1975) Zanimnjivo je da on zabavu svrstava u kardinalne funkcije informaciono-komunikacionog sistema iako generalno uzevši, ona pre spada u izvedene. U društvenom kontekstu masovnog, postindustrijskog društva ta funkcija je, međutim, stvarno radikalna.

Šarm i Roberts smatraju da je uz četiri navedene kardinalne funkcije informaciono-komunikacionog sistema neophodno dodati i petu: potpomaganje prometa roba i usluga(W. Schram, D. F. Roberts, 1971) Ta funkcija je kardinalana samo u viskorazvijenim potrošačkim društvima, dok u društvima oskudice i onih sa dirigovanom ekonomijom jedva da spada i u izvedene funkcije.

Razumevanju funkcija informaciono-komunikacionog sistema značajan doprinos dali su Lazarsfeld i Merton, i to pre svega time što su otkrili da njegovo funkcionisanje može da deluje i negativno na društvo kao celinu. Oni su nastojali da ukažu na mogućnost pojave disfunkcija informaciono-komunikacionog sistema. Lazarsfeld i Merton ukazuju na dve funkcije i jednu disfunkciju informaciono-komunikacionog sistema.(P. F. Lazarsfeld and R. K. Merton, 1948):

1. Funkcija dodele i potvrđivanja statusa: Masovni mediji kao središnja komponenata informaciono-komunikacionog sistema dodeljuju status, odnosno javni značaj ličnostima, institucijama, organizacijama i društvenim pokretima. Oni koji poseduju veću društvenu moć češće su predmet izveštavanja u medijima.
2. Funkcija potvrđivanja i nametanja društvenih normi: Mediji ukazju na nepoštovanje normi i kršenje javnog morala, kao i na slučajeve moralnog licimerja.
3. Narkotizirajuća disfunkcija: Ova disfunkcija informaciono-komunikacionog sistema dolazi do izražaja zbog rastućeg obilja informacija. Zahvaljujući mnoštvu masovnih medija, ljudi u savremenim društvima izloženi su poplavi informativne ponude. Ljudi su obavešteni, ali pasivni, jer mnoštvo informacija koje svakodnevno primaju deluju paradokasalno- inhibira njihov društveni aktivizam umesto da ga podstiče.

Izvedene funkcije informaciono-komunikacionog sistema

Pored toga što obavlja više funkcija za društvo kao celinu i za jedan ili više od njegovih podsistema, informaciono-komunikacioni sistem zadovoljava i potrebe užih grupa i pojedinaca. Postavlja se pitanje: Koje potrebe pojedinaca on zadovoljava, odnosno koje koisti manje društvene grupe i pojedinci imaju od informaciono-komunikacionog sistema? Navešćemo pet najvažnijih među izvedenim funkcijama:

Saznanje i učenje

Ljudi često koriste medije da bi stekli novo iskustvo ili proverili ono što već znaju. Oni gledaju informativne emisije da bi saznali šta se tog dana dešava u svetu, ili čitaju učene knjige koje im omogućuju uvid u svet ideja i teorijskog mišljenja. Obrazovna funkcija medija se lako ostvaruje jer "učenje" na ovaj način ne prati nikakva prinuda. Mediji nude obilj najrazličitijih informacija. Posebno je važna saznajna uloga medija za decu. Posredstvom televizije ona najvećim delom saznaju kakav je svet u kome žive. Mediji pružaju mladom naraštaju gotove modele ponašanja tako što jedne afirmišu, a druge dezivuišu.

Razonoda i opuštanje

Ljudi imaju potrebu za opuštanjem posle ali i u toku napornog rada na poslu, u školi ili u kući. Masovni mediji to omogućavaju. Čak i kada su im u prvom planu informacije i saznanja, neophodno je da ti sadržaji budu oblikovani i predstavljeni tako da zainteresuje i zabave. U suprotnom, pažnja čitaoca ili gledaoca opada i ona se dokolici usmerava ka drugim aktivnostima koje su atraktivnije i izazovnije. Ljudima treba razonoda i mediji su tu da im pruže. U poređenju sa drugim aktivnostima, recimo sa odlaskom u pozorište, na sportsku utakmicu, upotreba medija zahteva manji napor i skopčana je sa manjim troškovima. Otuda, ako je pretpostavnjeno zadovoljstvo isto, prednost će biti data medijima.

Uključivanje u društvo

Mediji u funkciji agensa socijalizacije olakšavaju povezivanje i komunikaciju pojedinaca sa njihovim bližnjim: porodicom, prijateljima, vršnjacima. Ulaskom u svaki vid društvene komunikacije ostvaruje se neki vid društvene interakcije. Ponekad je ona neposredna i ostvarena putem interpersonalne komunikacije. Mediji takođe nude preporuke - direktne i još češće indirektne o tome kako se obući a da to ne izgleda ni previše ekstravagantno ni previše demode... Reč je o bazičnoj potrebi za pripadnosšću (gregarnost) koju mediji konkretizuju tako što je ispunjavju sadržajima koji su materijal od koga se gradi konkretna društvenost. Mediji omogućavaju ljudima koji su iz nekih razloga izolovani (zatvori, bolnice, noćna dežustva...) da se ne osete prepušteni samima sebi i da uz pomoć novina, radija, televizije uspostave makar virtuelni dodir sa drugim ljudima i potvrde svoju pripadnost društvu.

Osamljivanje i podizanje prepreka

Mediji ne samo da olakšavaju uključivanje u društvo već, nasuprot tome, mogu u znatnoj meri da pomognu usamljivanje i izbegavanje društvenih kontakata. Većina ljudi ponekad zaželi da bude ostavljena na miru, prekine društvene interakcije i prepusti se samoći. Mediji nude dobar izgovor za ovakovo ponašanje. Umesto druženja koje trenutno ne prija, može se naći pogodan izgovor u gledanju televizije, čitanju neke neodložene publikacije ili prepuštanju muzici uz pomoć vokmena i njegovih slušalica.

Sticanje i razvoj presonalnog identiteta

Mediji, odnosno medijski sadržaji doprinose da pojedinac odredi sebe i svoje ponašanje u odnosu na druge - onako kako su medijski predstavljeni. Dok čitaju roman ili gledaju film, ljudi porede sebe sa tamo predstavljenim likovima i njihovim odnosom prema drugima i tu traže, a samim time i nalaze odgovor na pitanje: "Kako bi se ja ponašao u takvoj situaciji?"

Može se zaključiti da su funkcije medija različite - neke su planirane, a neke nastaju kao nemarna posledica. Takođe neke od opisanih funkcija imaju neposredne efekte, dok su efekti drugih odloženi i imaju dugi rok. Pokazano je, takođe, da možemo razlikovati društvene funkcije informaciono-komunikacionog sistema, koje su od značaja za celinu društva, od onih izvedenih koje se postavljaju kao rezonanca između medija i pojedinca, odnosno njegovih potreba.