Википедија

Idžtihad

Idžtihad (arapski: اجتهاد - fizički ili mentalni napor, uložen u određenu delatnost) je islamski pravni izraz[1] koji se odnosi na nezavisno rasuđivanje[2] ili temeljno zalaganje pravnika u pronalaženju rešenja za pravna pitanja.[1] Suprotstavlja se taklidu – imitaciji i usaglašenošću sa pravnim presedanom.[3]  Prema klasičnoj sunitskoj teoriji, idžtihad zahteva poznavanje stručnih termina na arapskom jeziku, teologiju, otkrivene tekstove i principe jurisprudencije[2] i ne koristi se tamo gde su autentični i autoritativni tekstovi, kao što su Kur'an i Hadis. Idžtihad se smatra nedvosmislenim u pogledu pitanja ili tamo gde postoji naučni konsenzus (idžma). [1]Idžtihad se smatra verskom dužnošću za one koji su kvalifikovani za njegovo vršenje.[2] Islamski teolog koji je kvalifikovan za izvođenje idžtihada naziva se mudžtehidom.[1]

Početkom XX veka, razvoj sunitske jurisprudencije podstakao je vodeće sunitske pravnike da izjave da su adresirana glavna pravna pitanja i da je opseg idžtihada postepeno ograničen. [1] U modernoj eri ovo je među zapadnim naučnicima i laičkoj muslimanskoj javnosti stvorilo percepciju da su takozvana „vrata idžtihada“ zatvorena na početku klasične ere.[1] Iako su nedavne stipendije opovrgle ovaj pojam, obim i mehanizmi zakonskih promena u post-formativnom periodu i dalje su predmet rasprave.[4]

Počevši od XVIII veka, neki muslimanski reformatori počeli su da pozivaju na napuštanje taklida i potencirali su idžtihad, što su videli kao povratak islamskom poreklu. Javne rasprave u muslimanskom svetu oko idžtihada traju i danas. Zagovaranje idžtihada posebno je povezano sa islamskim modernistima i purističkim selefijskim misliocima. Među savremenim muslimanima na Zapadu pojavile su se nove vizije idžtihada koje ističu suštinske moralne vrednosti u odnosu na tradicionalnu pravnu metodologiju. [1]

Šiitski pravnici nisu koristili termin idžtihad do XII veka, ali su od ranog perioda koristili racionalan način pravnog rasuđivanja i njegov opseg nije bio sužen kao u sunitskoj tradiciji, sa izuzetkom pravne prakse Zajdija. [1]

Etimologija i definicija idžtihada uredi

Reč potiče od arapskog verbalnog korena od tri slova "ج-ه-د" Dž-H-D. U bukvalnom prevodu i svom doslovnom značenju, reč se odnosi na napor, fizički ili mentalni, uložen u određene aktivnosti.[1] U svom tehničkom smislu idžtihad se može definisati kao „proces pravnog rasuđivanja i hermeneutike kroz koji pravnik-mudžtahid izvodi ili racionalizuje zakon na osnovu Kur'ana i sune“.[5]

Prema istraživačima islamske pravne teorije, pravno značenje idžtihada ima nekoliko definicija. Neki ga definišu kao radnju i aktivnost pravnika za postizanje rešenja. El-Gazali (u. 505/1111) ga definiše kao „ukupan napor pravnika uložen u svrhu donošenja verskih presuda“. Slično tome, idžtihad se definiše kao „napor mudžtehida da tumačenjem traži znanje o presudama šerijata - islamskog verskog prava."[6]

Sa ove tačke gledišta, idžtihad se u osnovi sastoji od zaključka (istinbāṭ), koji se proteže do verovatnoće (ẓann). Stoga isključuje izvlačenje presude iz jasnog teksta, ali i presude donesene bez pribegavanja nezavisnom pravnom obrazloženju. Učen čovek, koji može da donese odluku prema šerijatu, ali ne i da svoj sud sprovede nije mudžtahid, nego mukalid.[7]

Istorija uredi

Formativni period uredi

Tokom ranog perioda idžtihad je predstavljao nečija mišljenja (ra'y) na osnovu znanja o presedanu (‘ilm).[5]Pravnici su koristili „ra'y“da bi  pomogli u donošenju pravnih presuda, u slučajevima kada Kur'an i suna nisu pružili jasne smernice za određene odluke. Dužnost obrazovanih pravnika bila je da donesu presudu koja bi bila u najboljem interesu muslimanske zajednice i koja je promovisala javno dobro.

Zbog konstantnog razvitka verskog zakona, „ra'y“ nije bio dovoljan za osiguravanje donošenja poštne pravne presude u skladu sa Kuranom i sunom. Međutim, tokom ovog vremena značenje i proces idžtihada postali su jasnije konstruisani. Idžtihad je bio „ograničen na sistematsku metodu tumačenja zakona na osnovu autoritativnih tekstova - Kur’ana i sune“, a presude bi se mogle „proširiti na novi problem sve dok presedan i nova situacija imaju istu klauzulu".[8]

Kako se praksa idžtihada vremenom transformisala, postala je verska dužnost mudžtehida da sprovodi pravne odluke za muslimansku zajednicu. Mudžtehid  je učeni čovek koji je kvalifikovan za bavljenje idžtihadom, ali za to mora da ispuni određene uslove -poznavanje Kur'ana, sune i arapskog jezika, kao i duboko razumevanje pravne teorije i presedana.[9]

Klasični period uredi

Početkom XX veka, većina sunitskih pravnika smatrala je da su glavna pitanja verskog prava rešena. Prema tome, taklid (arapski – تقليد) – uspostavljeni pravni presedani i tradicije, imao je prednost nad idžtihadom (arapski - قليد ). Ovo udaljavanje od prakse idžtihada učinili su pravni fakulteti Hanafi i Maliki, i većina Šafija, ali ne i Hanbali i veći broj istaknutih šafinskih pravnika koji su verovali da je „istinski konsenzus“ nije postojao  i da je „konstantno postojanje mudžtehida (مجتهد) bio teološki zahtev".[10]

Nakon XVI veka pojavila se fraza „zatvaranje kapije idžtihada“ (arapski - اغلاق باب الاجتهاد). Utvrđivanje sunitskog zakona i sve veća važnost taklida su u jednom trenutku naveli većinu zapadnih mislioca da veruju da su „vrata idžtihada“ u stvari bila zatvorena oko 900. godine.[11] U monografiji iz 1964. godine, koja je vršila značajan uticaj na kasnije mislioce, Josef Šekt je napisao da se „konsenzus uspostavio da bi nadalje bila potrebna kvalifikacija za nezavisno rasuđivanje u verskom zakonu, kao i da bi sve buduće aktivnosti morale biti ograničene na objašnjenje, primenu i, najviše, tumačenje doktrine onako kako je jednom zauvek postavljena.

Iako su novija istraživanja opovrgla mišljenje da je praksa primenjivanja idžtihada prestala u XX veku, ili čak i kasnije - obim pravne promene tokom ovog perioda i njegovi mehanizmi su i dalje bili predmet naučne rasprave.[12]

Šiitski muslimani prepoznali su „ljudsko rasuđivanje i intelekt kao pravni izvor koji dopunjuje Kuran i druge otkrivene tekstove“. Na taj način su pridavali važnost i značaj idžtihadu.[13]

Moderni period uredi

Tokom prelaza iz XVI u XVII  vek, sunitski muslimanski reformatori počeli su da kritikuju taklid i preferirali su veću upotrebu idžtihada u pravnim pitanjima. Tvrdili su da bi umesto da prethodne generacije traže prakse koje su razvili religiozni mislioci, trebalo bi da postoje uspostavljene doktrine i pravilo ponašanja kroz tumačenje izvornih temeljnih tekstova islama - Kur'ana i sune.[9]

Tumačenje uredi

Postojalo je nekoliko načina:[14]

  1. kijas - primena pravnog rešenja sadržanog u Kur'anu ili suni, na neke druge slučajeve putem analogije
  2. istihsan - usvajanje rešenja koje odgovara mesnim potrebama i vremenu.
  3. istislah - izbor pravnog rešenja koje odgovara opštoj državnoj koristi.
  4. er-rei - "samostalno rasuđivanje" u skladu sa duhom šerijata

Abu Jakub Jusuf je bio jedan od osnivača hanefitske škole koji se zalagao za primenu er-rei. Idžtihad je odgovoran za osnivanje pravnih škola u islamu, a osnivači priznatih pravca su imali apsolutno pravo samostalnog zaključivanja.

Istaživači su često upoređivali šerijatsko i svetovno pravo, koje nije bilo božanskog porekla. Ono se sastojalo od drugih izvora:

  • adet - primenjivalo se na pravne sporove koji su izlazili iz okvira Kur'ana.
  • urf - vladarska upravna praksa.
  • kanuni - sultanova mogućnost da donosi pravne propise. [15]

Kvalifikacija mudžtehida uredi

Mudžtahid (arapski - مجتهد, „marljiv“) je pojedinac koji je kvalifikovan za vršenje idžtihada u vrednovanju islamskog zakona. Ženski ekvivalent je mudžtahida. Mudžtehidi moraju da imaju široko znanje arapskog jezika, Kur'ana, Sune i pravne teorije. [16] Sunitski i šiitski islam, zbog svojih različitih uverenja u pogledu postojanja božanske vlasti, imaju različite poglede na idžtihad i sami tim i kvalifikacije potrebne za postizanje mudžtehida. Da bi se razjasnilo kako se idžtihad razlikuje u sunitskom i šiitskom islamu, neophodno je istražiti istorijski razvoj ovog položaja u obe grane.

Suni uredi

U godinama neposredno nakon Muhamedove smrti, sunitski muslimani praktikovali su idžtihad. Sunitski muslimani su, dakle, počeli da se bave idžtihadom prvenstveno koristeći lično mišljenje. Kako su se muslimani obraćali Kur'anu i suni kako bi rešili njihova pravna pitanja, shvatili su da se nisu bavili na odgovarajući način određenim pravnim temama. Zato su sunitski muslimani počeli da pronalaze druge načine i izvore za idžtihad. Oni su im omogućavali ličnu percepciju islamskog zakona. Sunitski muslimani opravdavali su ovu praksu narodu posebnim hadisom koji navodi Muhamedovo odobrenje za formiranje pojedinačnog zdravog pravnog mišljenja.[17] Prema tome, tokom prva dva i po veka islama nisu postojala ograničenja za naučnike zainteresovane za bavljenje idžtihadom.[18] Počev od  IX veka, pravnici su počeli da ograničavaju ko može da se bavi idžtihadom i vrste neophodnih kvalifikacija. Stoga se praksa idžtihada ograničila na kvalifikovanog pravnika, inače poznatog kao mudžtahid. Abul-Hisain al-Basri pruža najopsežniji pregled kvalifikacija mudžtehida:

  • Znanje arapskog jezika kako bi umeo da razume i čita Kur'an i sunu.
  • Mora da ima sveobuhvatno znanje o Kur'anu i suni. Preciznije, mora u potpunosti razumeti prave delove u Kur'anu i specifične tekstove koji se odnose na  zakon u Suni.
  • Mora biti u stanju da potvrdi konsenzus naslednika i mudžtehida iz prošlosti, kako bi sprečio donošenje odluka koje zanemaruju prethodne.
  • Trebalo bi da su u stanju da razumeju ciljeve šerijata i da budu posvećeni zaštiti pet principa islama - život, religija, intelekt, loza i imovina.
  •  Mora da razlikuje snagu i slabost u zaključivanju.
  •  Mora biti iskrena i dobra osoba.[19]

Šiiti uredi

Šiiti su idžtihad u početku razumeli kao sprovođenje šerijata u delo. Kada su utvrdili izostajanje imama, idžtihad su počeli da definišu kao primenu razuma, ne bi li pretpostavili kako je imam izgledao. Odluke koje bi imami doneli istražene su primenom Kur'ana, sune i  idžme. Šeih Murtada Ansari i njegovi naslednici razvili su školu šiitskog prava, podelivši pravne odluke u četiri kategorije - sigurnosti (qat), valjane pretpostavke (zann), sumnje (shakk) i pogrešne pretpostavke (wahm). Ova pravila omogućavala su mudžtehidima da donose odluke o bilo kojoj temi koja bi se mogla izvesti kroz proces idžtihada, pokazujući svoju veliku odgovornost šiitskoj zajednici.[20]

Šiitskim muslimanima nije bilo potrebio samo:

  • Poznavanje tekstova Kur'ana i sune.
  •  Pravda u pitanjima javnog i ličnog života.
  • Krajnja pobožnost.
  •  Razumevanje slučajeva kada su šiitski mudžtahidi postigli konsenzus.
  • Sposobnost vršenja kompetencije i ovlašćenja.[21]

Već i:

  • Arapska gramatika i književnost.
  •  Logika.
  • Široko znanje o kur'anskim naukama i Hadisu.
  •  Nauka o pripovedačima.
  •  Načelo jurisprudencije.
  •  Uporedna jurisprudencija.[22]

Zbog svih navedenih kvalifikacija, oni ostaju poznati širom šiitskog islamskog sveta.

Žene kao mudžtehidi uredi

Postoje različite teorije da li je žena mogla da postane mudžtehid ili ne. Jedva desetina žena je uspela da dostigne taj status u modernoj istoriji Irana.[23]

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z Rabb, Intisar A. (2009). "Ijtihād". In John L. Esposito (ed.). The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford: Oxford University Press. 
  2. ^ a b v John L. Esposito, ed. (2014). "Ijtihad". The Oxford Dictionary of Islam. Oxford: Oxford University Press. 
  3. ^ John L. Esposito, ed. (2014). "Taqlid". The Oxford Dictionary of Islam. Oxford: Oxford University Press. 
  4. ^ Marion Katz (2015). "The Age of Development and Continuity, 12th–15th Centuries CE". The Oxford Handbook of Islamic Law. Oxford University Press. 
  5. ^ a b Hallaq, Wael (2005). The Origins and Evolution of Islamic Law. Cambridge University Press. 
  6. ^ Kayadibi, Saim (2017). Principles of Islamic Law and the Methods of Interpretation of the Texts (Uṣūl al-Fiqh). Kuala Lumpur: Islamic Book Trust. p. 349. ISBN 978-967-0526-33-1. 
  7. ^ Kayadibi, Saim (2017). Principles of Islamic Law and the Methods of Interpretation of the Texts (Uṣūl al-Fiqh). Kuala Lumpur: Islamic Book Trust. p. 350. ISBN 978-967-0526-33-1. 
  8. ^ Esposito, John. "Ijtihad". The Islamic World: Past and Present. Oxford Islamic Studies Online. 
  9. ^ a b Esposito, John. "Ijtihad". The Islamic World: Past and Present. Oxford Islamic Studies Online. Retrieved April 28, 2013. 
  10. ^ DeLong-Bas, Natana J. (2004). Wahhabi Islam: From Revival and Reform to Global Jihad (First ed.). Oxford University Press, USA. p. 106. ISBN 0-19-516991-3. 
  11. ^ Intisar A. Rabb (2009). "Ijtihād". The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford University Press. 
  12. ^ Wael B. Hallaq, "On the origin of the Controversy about the Existence of Mutahids and the Gate of Ijtihad," Studia Islamica, 63 (1986): 129. 
  13. ^ Esposito, John. "Ijtihad". The Islamic World: Past and Present. Oxford Islamic Studies Online. Retrieved April 28, 2013. 
  14. ^ Avramović, Stanimirović, Sima, Vojislav (2019). Uporedna pravna tradicija. Beograd,: Pravni fakultet univerziteta u Beogradu. str. str. — 188. 
  15. ^ Avramović, Stanimirović, Sima, Vojislav (2019). Uporedna pravna tradicija. Beograd,: Pravni fakultet univerziteta u Beogradu. str. str. — 189. 
  16. ^ "Mujtahid". The Oxford Dictionary of Islam. Retrieved 1 May 2013. 
  17. ^ El Shamsy, Ahmed. "Ijtihad bi al-Ray". The Oxford Encyclopedia of the Islamic World. Oxford Islamic Studies Online. Retrieved 1 May 2013. 
  18. ^ Kamali, Mohammad Hashim (1991). Principles of Islamic Jurisprudence. Cambridge: Islamic Texts Society. p. 389. ISBN 0946621241. 
  19. ^ Kamali, Mohammad Hashim (1991). Principles of Islamic Jurisprudence. Cambridge: Islamic Texts Society. pp. 374–377. 
  20. ^ Momen, Moojan (1985). An Introduction to Shia Islam: The History and Doctrines of Twelver Shi'ism. New Haven: Yale University Press. p. 186. 
  21. ^ Mutahhari, Murtada. "The Principle of Ijtihad in Islam". Retrieved 1 May 2013. 
  22. ^ Mutahhari, Murtada. "The Principles of Ijtihad in Islam". Retrieved 1 May 2013. 
  23. ^ Mirjam Künkler and Roja Fazaeli, “The Life of Two Mujtahidas: Female Religious Authority in 20th Century Iran”, in Women, Leadership and Mosques: Changes in Contemporary Islamic Authority, ed. Masooda Bano and Hilary Kalmbach (Brill Publishers, 2012), 127-160. SSRN 1884209. 

Literatura uredi

  • Avramović Sima, Stanimirović Vojislav (2019). Uporedna pravna tradicija. Beograd,: Pravni fakultet univerziteta u Beogradu.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иџтихад&oldid=26892826”