Википедија

Kajs

списак на Викимедији

Kajs ʿAjlān (arapski: قيس عيلان‎), često se jednostavno nazivaju Kajs (takođe se izgovara i kao Kais, Kajsiti) su bili arapska plemenska konfederacija koja je bila razgranata iz Mudharskog ogranka Adnanita. Izgleda da pleme nije funkcionisalo kao jedinica u predislamskoj eri. Međutim, pod ranim Omejadima, njegova konstitutivna plemena su se spojila u jednu od glavnih tribo-političkih frakcija kalifata.

Glavna konstitutivna plemena ili plemenske grupe Kajs su Havazin, Banu 'Amir, Banu Takif, Banu Sulajm, Banu Gani, Bahila i Banu Muharib. Mnoga od ovih plemena ili njihovi klanovi su migrirali sa Arabijskog poluostrva i uspostavili sebe u severnoj Siriji i Gornjoj Mesopotamiji, koji su trajno postali njihova prebivališta. Odatle su vladali u ime kalifa ili se pobunili protiv njih. Snagu Kajs-a kao jedinstvene grupe je smanjio uspon Abasidskog kalifata, koji nije vukao svoju vojnu snagu isključivo iz arapskih plemena. Bez obzira na to, pojedinačna Kajsi plemena su ostala snažna sila, a neka su se preselile u severnu Afriku i Iberiju gde su izgradila sopstvenu moć.

Ime i rodoslovlje uredi

Pun naziv plemenske konfederacije je Kajs'Ajlan ili Kajs ibn'Ajlan, mada se najčešće označava jednostavno kao Kajs; povremeno u arapskoj poeziji, gde se naziva isključivo kao'Ajlan.[1] Članovi Kajs-a se nazivaju el-Kaisjun (jednina, Kajsi), koji se transliterišu u izvorima na engleskom jeziku kao "Qaysites" ili "Kaisites".[1] Kao etnopolitička grupa, pripadnici konfederacije Kajs su bili upućeni u savremenim izvorima kao el-Kajsijja.[1] Za razliku od većine arapskih plemena, izvori retko koriste izraz Banu (sinovi) kada se pozivaju na potomke Kajsa.[1]

Kajs je imenjak i progonitor (praotac) konfederacije, a tradicionalna arapska rodoslovija smatraju da je otac Kajsa bio sigurano "Ajlan".[1] Prema rodoslovima, "Ajlan" je zapravo bio epitet El-Nas-a, sina Mudar ibn Nizar ibn Ma'ad ibn Adnana. Teoriju da je Ajlan otac Kajsa odbija Ibn Haldun (u. 1406), srednjovekovni istoričar arapskih plemena, a indirektno odbijaju drugi srednjovekovni arapski istoričari.[1] Umesto toga, Ibn Haldun tvrdi da je "Kajs Ajlan" epitet el-Nas ibn Mudar ibn Nizar ibn Ma'ad ibn Adnana.[1] Ovi istoričari drže različite teorije o poreklu "Ajlan" dela epita; među njima je to da je "Ajlan bilo ime poznatog konja El-Nasa, njegovog psa, njegovog luka, planine za koju je rečeno da je rođen, ili čoveka koji ga je podigao.[1]

Kajs je bio jedan od dva ogrnka grupe koja se zvala Mudar, a drugi Hindif (poznat i kao el-Jas).[2] Kao potomci Mudara, pripadinici ogranka Kajs su se smatraju Adnanitima ili "Severnim Arapima";[2] Arapska tradicija traga za poreklom svih arapskih plemena ili Adnan ili Kahtan, otac "Južnih Arapara".[3] Pred samu pojavu islama sredinom VII veka, potomci Kajsa bili su toliko brojni i toliko značajni za grupu da se izraz Kajsi upućivao za sve severne arapske zemlje.[3]

Ogranci uredi

Pleme Kajs se sastojalo od nekoliko grana, koje su bile podeljene na druga pod-plemena. Prvobitna podela sastojala se od njegovih potomaka, t. j. sinovi Ajsan Kajsa, a to su bili Hasafa, Sa'd i Amr.[4]

Hasafa uredi

Od Hasafa vode poreklo velika plemena Havazina i Banu Sulajma, čiji su osnivači bili sinovi Mansur ibn Ikrima ibn Hasafa, i pleme Banu Muharib, čiji je osnivač bio sin Zijada ibn Hasafa.[4] Havazin je bila velika plemenska grupa koja je uključivala nekoliko velikih pod-plemena.[5] Među njima su bili pleme Banu 'Amir, čiji je progenitor bio' Amir ibn Sa'sa 'ibn Mu'avija ibn Bakr ibn Havazin, i pleme Banu Takif,[5] čiji je progenitor Kasi ibn Munabbih ibn Bakr ibn Havazin.[6] Međutim, reference za Hazazin su često isključivale plemena Banu 'Amir i Banu Takif, i bile su ograničene na ujz Havazin (zadnja strana Hazazina).[5] Drugi su obuhvatali plemena Banu Džušam, Banu Nasr i Banu Sa'd, čiji su osnivači bili sinovi ili unuk Bakr ibn Havazina.[5] Banu Sulajm je podeljen na tri glavne divizije, Imru 'el-Kaj, Harit i Ta'laba.[7]

Sa'd uredi

Sa'dovi sinovi A'sur i Gatafan su stvorili po nekoliko pod-plemena. Najviše pod-plemena A'sura su plemena Banu Gani, čiji je osnivač bio sin A'sura i Banu el-Tufava, koji se sastojalo od potomaka trojice drugih sinova A'sura, Ta'labe, Amira i Mu'avije, koji su bili polubraća Gana; oni su kolektivno tako prozvani nakon svoje majke, el-Tufave. Bahila je bila druga velika grana pod-plemena A'surja, a njegovi osnivači su bili sinovi izvesne Bahile, koja je u različito vreme bila supruga dvojce A'surovih sinova, Malika i Ma'na; bilo je mnogo klanova Bahile, a najveći su bili Banu Kutajba i Banu Va'il.[8] Najveća pod-plemena Gatafana bila su Banu Dubjan i Banu 'Abs, oba čiji su osnivači bili sinovi Bagid ibn Rajt ibn Gatafan i Banu Ašja, čiji je osnivač bio sin Rajt ibn Gatafana.[9] Od Banu Dubjana nastao je Banu Fazara, čiji je osnivač bio sin Dubjana, i Banu Murra, čiji je osnivač bio sin Avf ibn Sa'd ibn Dubjana.[9]

'Amr uredi

Dva glavna pod-plemena Amr ogranka su Advan i Fahm, koji su osnovali sinovi Amra.[4]

Geografska raspodela uredi

Prema arapskoj legendi, izvorna domovina plemena Kajsi bila je u niskim dolinama Tihamaha duž Hidžaza.[10]U vreme Muhameda (oko 570. godine), brojne grane Kajsa su se proširile na područja jugoistočno i severoistočno od Meke, regije Medine, i drugim područjima u Hidžazu, visokim područjima Nadžda i El Jamamaha, Istočne Arabije, i na delove Donje Mesopotamije gde je vladao Banu Lakhm.[10] Kao i druge arapske grupe, brojna Kajsi plemena su migrirala na sever tokom i nakon muslimanskih osvajanja.[10] Kajsi plemena su se širila širom Sirije i Mesopotamije, posebno u severnim delovima tih područja u provincijama Kinasrin (oko Alepa) i Dijar Mudar.[11] Međutim, oni su takođe imali prisustvo oko mesta kao što su Hima, Damask, Guta i Havran, Golanska visoravan, Palestina, Transjordan (el-Balka), i u gradovima Kufa i el-Basra.[12]

Do 14. veka ostali su samo ostaci plemena Kajsi u njihovoj centralnoj arapskoj rodovskoj zemlji. Veliki broj pripadnika plemena Kajsi stvorio je svoja staništa u severnoj Africi u nizu migracionih talasa.[12] Među njima su bili Banu Sulajm u Ifrikiji i Fes, "Advan u Ifrikiji, Fazara i Banu Ravah u Kirenajki, Tripolitanija i Fezan, Banu Ašja" u Alžiru i Maroku, Banu Hilal (pod-pleme Banu ' Amir) u Ifrikiji, Konstantin i Anabu i Banu Džušam u Maroku.[12]

Istorija uredi

Ptredislamski period uredi

Prema A. Fišeru, zabeležena istorija Kajsa, kao i većina arapskih plemena, počinje njegovim angažmanima u predislamskim ajam el-'Arab (borbenim danima Arapa), koje Fišer naziva "epikom Arapa" .[12] Kajsi plemena su bila uključena u brojne bitke i osvete, od kojih su neke bile protiv plemena koje nisu iz Kaisija, ali velika većina su bili sukobi unutar Kajsija.[12] Istoričar V. Mongtomeri Vat smatra da su u istoriji Ajjam el-Araba imenjnovana samo pojedina plemena Kajsi, a ređe veća konfederacija.[13] Shodno tome, Kajs nije funkcionisao kao jedinica u predislamskoj eri.[13] Među najpoznatijim Ajjam borbama bila je Javm Ši'b Džabala između Kajsi 'Amira,' Absa, Gania, Bahila i Badžila s jedne strane i Kajsi Dubjana i ne-Kajsi plemena Tamim, Lakhm, Kinda i Banu Asad na drugoj strani.[12] Dugi rat Dahisa i El-Gabre vodio se se između "Absa i Dubjana".[12]Kao i druga centralna arapska plemena, Kajs su bili deo Kinditskog kraljevstva.[12]

Rani islamski period uredi

U početku, plemena Kajsi su bila neprijateljska prema Muhamedu i njegovim islamskim učenjima, koja su se sukobljala s njihovom paganskom religijom.[14]Gatafan i Sulajm, posebno, bili su u sukobu sa muslimanima u Medini između 622. i 629. godine.[14]Međutim, pod-pleme Gatafana po imenu Ašji je ostvarilo savez sa muslimanima 627. godine.[14]Do 630. godine, Sulajm i Ašja su u velikoj meri prihvatili islam i podržali Muhamedovo osvajanje Meke 630. godine.[14]Ova plemena ubrzo su se borila protiv svojih Hazazinovih rođaka.[14] U vreme Muhamedove smrti 631. godine, sva plemena Kajsi su verovatno preverena u islam, ali nakon njegove smrti, mnogi, ako ne i najviše su se odmetnuli i borili se protiv muslimana u ratovima Rida.[14]Najaktivnije pleme Kajsi koje se borilo protiv muslimana bilo je Gatafan, koje je nekoliko puta pokušalo da zauzme Meku pre nego što se pridružilo anti-islamskom vođi Tulahi iz Banu Asada.[14]Paganska arapska plemena konačno su poražena u bici kod Buzake, nakon čega su se ponovo vratila na islam i potčinila muslimanskoj državi sa sedištem u Medini.[14]


Nakon ratova Rida plemena Kajsi igraju važnu ulogu u muslimanskim osvajanjima Persije i Levanta pod el-Mutana el-Šajbanijem.[14]Tokom vladavine kalifa Utmana (644—656), muslimanski guverner Sirije Muavija I dovodio je brojne pripadnike Kajsi plemena iz plemena kao što su Banu Kilab-a, Banu Ukajl-a (oba pod-plemena Banu-Amira) i Sulajma-a da bi naselili Gornju Mesopotamiju, severnu Siriju i granični region sa Vizantijskim carstvom i Jermenijom.[15] Pripadnici plemena Kajs su se u velikoj meri borili na strani Alija protiv Muavije u bici kod Kamile i bici kod Sifina 656 i 657.[14]

Omejadski period uredi

Muavija I je osnovao Omejadski kalifat 668. Između tog perioda i kolapsa Omejada u 750, Kajs je formirao jednu od glavnih političkih i vojnih komponenti kalifata.[14]Njihov glavni suparnik bila su plemena Jamani, predvođena Banu Kalbom. Osim konkurencije za političku, vojnu i ekonomsku moć, postojala je etnička komponenta koja je definisala rivalstvo Kajs-Jaman; Kajs su bili "severni Arapi", dok su Jamani bili "južni Arapi".[14]Muavija i njegov sin i naslednik Jazid, su se vojno i politički oslanjali samo na Kalba što je dovodilo do besa pripadnike plemena Kajs.[14]Kada su Jazid i njegov naslednik Muavija II umirali u relativno brzoj sukcesiji na prestolu 683 i 684, Kajs je odbio da prizna vlast u Omejada. Kalb i njihovi saveznici Jamani su u suštini odabrali Marvana I kao naslednika Muavije II, dok su se Kajs uglavnom pridružili pobunjeničkom pokretu koji je predvodio Abdulah ibn el-Zubajr.[14]Borba koju su kasnije vodila, plemena Kajsi "Amir, Sulajm i Gatafan pod el-Dahak ibn Kajs el-Fihriom bio je sukob gde su se borili Marvan I i frakcija Jamani u bici kod Mardž Rahita 684. godine.[14]Kajs su jasno odredili svoj dalji put, što je dovelo do nekoliko godina međusobnih upada protiv Kajs-a i Jaman-a. 

Nakon Mardž Rahita, Kajs je došao pod rukovodstvo Zufara ibn el-Harit el-Kilabija i Umajr ibn el-Hubab el-Sulamija.[14]Iz njihovih vlastitih tvrđava u El-Karkisija i Ras el-Ajn su se strpljivo borili protiv Jamana i odupirali su vlasti Omejada.[14] Većina bitaka protiv Kalba vodila se u pustinji između Sirije i Iraka.[16] Umajr je takođe upetljao Kajs protiv Banu Taglib-a, a dve strane su se borile u nekoliko bitaka u blizini reka Habur, Balih i Tigar.[16] Umajr je ubijen od strane plemena Taglib 689, a Zufar je priznao vlast Omejadskog kalifa Abd el-Malika 691. godine, u zamenu za visoko mesto na dvoru Omejada.[16] Kajs su bili jaki sledbenici moćnih omajadskih guvernera el-Hadžadž ibn Jusufa od Takifa i Kutajba ibn Muslima iz Bahile.[16] Pripadnici plemena Kajs su dominirali za vreme vladavine Omejada tokom vladavine Jazida II i Valida II.[16] Kao rezultat, Jaman je pobunjen i ubio je Valida II, koga je tada zamenio Jazid III, koji je u potpunosti zavisio od Jamana.[16] Kajs je pronašao novog pokrovitelja u vidu omejadskog princa Marvana II, koji je uzurpirao kalifat od Jazida III i preselio prestonicu Omejada iz Damaska u Haran na teritoriji Kajsi plemena.[16] Članovi plemena Kajs činili su Marvanov glavni izvor vojne snage u bici kod Zaba 750, u kojoj je Marvan ubijen; ubrzo nakon toga, Omejadsko područje je u potpunosti palo pod vlast Abasidskog kalifata.[16] Pripadnici plemena Kajs nisu bili u stanju da se oporave od ogromnih gubitaka koje su pretrpeli tokom kasnog omejadskog perioda, a njihova politička uloga, iako prisutna, nije bila značajan činilac tokom naredne ere Abasida.[16]


Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž Fischer 1934, str. 652
  2. ^ a b Watt 1978, str. 833
  3. ^ a b Rentz, M. (1960). „Djazirat al-'Arab”. Ur.: Lewis, B; Pellat, Ch; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, Volume 1, A-B (2nd izd.). Leiden: Brill. str. 544. ISBN 978-90-04-08114-7. 
  4. ^ a b v Ibn Abd Rabbihi, ed. Boullata (2011). str. 259–260.
  5. ^ a b v g Watt, W. Montgomery (1971). „Hawāzin”. Ur.: Lewis, B; Ménage, M. L.; Pellat, Ch; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, Vol. 3, H-Iram (2nd izd.). Leiden: Brill. str. 285. ISBN 978-90-04-08118-5. 
  6. ^ Ibn Abd Rabbihi, ed. Boullata . 2011. str. 261.
  7. ^ Lecker, M. (1997). „Sulaym”. Ur.: Bosworth, C.E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Lecomte, G. The Encyclopedia of Islam, Vol. 9, San-Sze (2nd izd.). Leiden: Brill. str. 817. ISBN 978-90-04-10422-8. 
  8. ^ Caskel, W. (1960). „Bahila”. Ur.: Lewis, B; Pellat, Ch; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, Volume 1, A-B (2nd izd.). Leiden: Brill. str. 920. ISBN 978-90-04-08114-7. 
  9. ^ a b Fück, J. W. (1965). „Ghatafan”. Ur.: Lewis, B; Pellat, Ch; Schacht, J. The Encyclopedia of Islam, Vol. 2, C-G (2nd izd.). Leiden: Brill. str. 1023. ISBN 978-90-04-07026-4. 
  10. ^ a b v Fischer 1934, str. 653
  11. ^ Fischer 1934, str. 653–654
  12. ^ a b v g d đ e ž Fischer 1934, str. 654
  13. ^ a b Watt 1978, str. 834
  14. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj Fischer 1934, str. 655
  15. ^ Kennedy 2004, str. 79
  16. ^ a b v g d đ e ž z Fischer 1934, str. 656

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кајс&oldid=26897553”