Кишни дан (film)
Kišni dan Hundertvasera je nemački dokumentarni film Petra Šamonija iz 1972.
| Kišni dan Hundertvasera | |
|---|---|
 Poster filma | |
| Izvorni naslov | Hundertwassers Regentag |
| Žanr | dokumentarac |
| Režija | Peter Šamoni |
| Scenario | Peter Šamoni (koncept) |
| Producent | Peter Šamoni |
| Muzika | Arik Brauer |
| Snimatelj | Jozef Kaufman, Norbert Štern, Žan-Žaks Tarbes |
| Trajanje | 45 minuta |
| Zemlja | Nemačka |
| Jezik | nemački |
| IMDb veza | |
Radnja uredi
Film prati umetnika Fridensrajha Hundertvasera i predstavlja njegov način rada i njegove umetničke i lične poglede. Početak prikazuje Hundertvasera, koji leži na santi leda nedaleko od svog mlina u šumskoj četvrti u blizini Beča. Otopljena voda teče ispod leda i Hundertvaser objašnjava kako ga voda privlači. Pre tri godine je kupio brod kojeg je krstio Kišni dan i kojim želi da plovi.
Hundertvaser rezimira svoj put kao slikar. U početku niko nije želeo njegove slike, možda samo kao poklon, kasnije je za svoje slike dobijao malo novca. Potražnja je ipak porasla, samim tim i cena slika. Pošto se vremenom povećala potražnja za njegovom produkcijom - tačno 700 slika oseća on kao dosadašnje ukupno delo – odlučio je da završava štamparske grafike, i to u većem broju.[1]
Predstavljen je i Hundertvaserov odnos prema arhitekturi. On objašnjava da, po njemu, čovek ima tri kože: sopstvenu kožu, odeću i arhitekturu. U arhitekturi je striktno protiv pravih linija i uglova i više voli ako je zgrada oblikovana organskim stvarima, na primer mahovinom ili plesni. Pošto sopstvene arhitektonske predstave nije uspeo da pretoči u Beč , pustio ih je da vaskrsnu u umetnosti. Centralni motivi njegovih dela su spirale, koje vidi kao početak života, tornjevi sa lukovičastim kupolama, ograde i usta. Njegove slike pritom nastaju kao u snu. Često, kada se probudi nakon što je završio sliku, ne može da shvati smisao onoga što je nacrtao u svim pojedinostima. Hundertvaser naglašava značaj boje za njegovo delo i označava tmuran kišni dan za svoj omiljeni: u takvim danima može da radi i samo po kiši postaju zaista vidljive boje okoline. Kada sija sunce primećuju se samo kontrasti okoline, zbog čega on daje prednost jasnim bojama slikara sa severa u odnosu na slike umetnika sa juga, koje su bogate kontrastima, ali siromašne bojom. [1]
I njegov težak odnos prema ljudima biva jasan. On ima komplikovan odnos prema ženama – u filmu se na njegovoj strani može videti Doris Kunstman – on sebe predstavlja kao slabog čoveka i više voli usamljenost društva, koje njega smatra ekscentrikom i revolucionarom. Njegova majka, koja je jedina iz porodice preživela vreme nacional-socijalizma, takođe slika. On voli njen „primitivni“ način slikanja, jer je ona time u stanju da izrazi stvari, koje on kao „intelektualni“ slikar ne može. Nju je obaveštavao i o aktuelnom stanju njegovog broda Kišni dan. Nakon više adaptacija mogao je da spusti u vodu svoj brod, kojeg je oslikao po sopstvenim zamislima. Na moru nisu postojale granice za Hundertvasera, samo horizont. Za njega je horizont nešto za šta može čovek čvrsto da se drži – ostatak se pronalazi pre svega u njegovim umetničkim delima.
Produkcija uredi
Hundertvaserov Kišni dan je sniman od 1969. do 1971. U Beču, u Hundertvaserovoj šumskoj kući u Rovinju kao i u Veneciji i okolini. Hundertvaserovi komentari su usklađeni sa dokumentarnim slikama. Dokumentarni snimci su delimično montirani u Hundertvaserovim platnima i tako pokazuju motive slika i njihovo realno viđenje. Trik-snimci su delo Petera Rosenvangera.
U filmu mogu da se čuju pesme Arika Brauersa Ne veruj uglomeru i živi u okrugloj kući i Kao pas.
Film je objavljen u dugoj, kao i u 22-minutnoj kratkoj verziji.Hundertvaserov Kišni dan je objavljen kao dodatni program za Niki de Saint Phalles i Peter Whiteheads.[1]
Kritika uredi
Kritika je hvalila dokumentarni film: „Peter Šamoni je snimio totalni portret Hundertvasera.Fridensrajhov magičan svet puzli u jednom filmu u boji – to je 45 minuta nade i zaborava.“[1] Pomenuta je i kamera i to prikaz broda koji jedri u Veneciji: „Ovi totali, brod koji klizi, viđen kroz šumarak uz obalu, imaju zaista čarobnu draž. Lepi su, lepi u zabranjenom smislu; oni proizvode ganutost i životnu radost istovremeno, jedan ispunjen san. Jedna ‚success story‘, koja se zaista dogodila“, kaže Hilde Špil za FAZ.[1]
Nagrade uredi
Na manifestaciji Nemačka nagrada za film 1972. godine Hundertvaserov Kišni dan je kao najbolji kratkometražni film dobio Zlatnu filmsku traku.
Kao zvaničan doprinos Saveznoj republici film se prikazuje na Internacionalnom festivalu u Kanu 1972. u kategoriji kratkometražnog filma.
Godine 1973. Hundertvaserov Kišni dan je nominovan za Oskara u kategoriji Najbolji dokumentarni kratkometražni film.[1]