Klan Otomo
Klan Otomo (jap. 大友氏), japanska feudalna porodica iz perioda Kamakura. Muromači i Azuči-Momojama, koja je u periodu od sredine 14. do kraja 16. veka vladala severnim delom ostrva Kjušu.[1] Bili su jedna od prvih velikaških porodica uJapanu koje su primile hrišćanstvo. Najistaknutiji član ove porodice, Otomo Sorin (1530-1587) proširio je porodične posede u provinciji Bungo na susedne provincije. Otomo Sorin je 1578. formalno primio hrišćanstvo, a 1582. poslao je delegaciju papi. Međutim, njegove snage strahovito su potučene od klana Rjuzodži u bici kod Imajame (1570) i klana Šimazu u bici kod Mimigave (1578).[2]
Godine 1586, pritešnjeni od svojih novih rivala, klana Šimazu, pozvali su u pomoć Tojotomi Hidejošija, što je pokrenulo Hidejošijev pohod na Kjušu (1587). Posle Hidejošijevog osvajanja dobili su u posed provinciju Bungo, koja im je oduzeta 1593, nakon čega je klan raspušten.[3][4]
Period Kamakura uredi
Tokom većeg dela srednjeg veka u Japanu, još od uspostavljanja Kamakura režima krajem 12. veka, severni Kjušu, koji je obuhvatao šest od devet provincija Kjušua, bio je sfera uticaja dve velike šugo porodice, Šoni iz Čikuzena, koji su držali severozapadni deo ostrva, i Otomo iz Bungoa, koji su vladali severoistočnim provincijama.[3]
Period Sengoku uredi
Borba sa klanom Ouči uredi
Nakon slabljenja centralne vlasti u Japanu posle Oninskog rata (1467-1477), u kasnom petnaestom veku, međutim, ove dve tradicionalne sile našle su se pod nemilosrdnim pritiskom porodice Ouči iz Jamagučija u provinciji Suo preko moreuza Šimonoseki na Honšuu. Taj pritisak je izazvao kolaps srednjovekovne strukture moći na severnom Kjušuu.[3]
Porodica Šoni uništena je do 1536, kada je Ouči Jošitaka (1507-51) je uspeo da uništi Šoni Sukemota pošto je primamio na svoju stranu njegovog glavnog vazala i najaktivnijeg generala, Rjuzodži Iekanea (umro 1546). Ouči, međutim, nisu dugo uživali u plodovima ove pobede. Umesto toga, bili su njihovi rivali, Otomo, kojima je eliminacija Šonija donela trajnije koristi. Na duge staze, međutim, nestanak Šonija sa scene na kojoj su vekovima igrali tako istaknutu ulogu bio je značajan uglavnom kao faktor koji je dozvolio njihovim bivšim vazalima, klanu Rjuzodži, da izgrade moćni novi Sengoku domen.[3]
Od 1436, Ouči Jošitaka je kontrolisao većinu Čikuzena i Buzen kao i delove Hizena i Čikuga. Međutim, čak i nakon što je pobedio Šonije, Jošitaka je i dalje morao da se suoči sa problemom Otomoa, koji nikada neće pristati na prevlast porodice Ouči nad severnim Kjušuom. Tradicionalni neprijatelji od 1430-ih, dve velike daimjo kuće oprezno su gledale jedna drugu. Napetost duž granica poseda Ouči i Otomo domena u Čikuzenu, Buzenu i Čikugu nikada nije popustila jer su oportunistički sitni baroni ovih provincija, uvek u potrazi za boljom prilikom, prebacivali svoju odanost sa jedne na drugu stranu. Bilo je stalnih lokalnih okršaja.[3]
Godine 1533, ova uobičajeno prenapregnuta politička situacija se pogoršala kada je Otomo Jošijaki (1502-50) uspeo da obezbedi imenovanje svog trogodišnjeg sina Šiobošimarua (kasnije poznatog kao Jošišige, Sorin i Francisko; 1530-87) za šugoa Buzena od strane Ašikaga šogunata. Sledeće godine, Ouči Jošitaka je odgovorio na ovaj očigledan izazov svojoj dominaciji nad Buzenom tako što je poslao invazione snage u Bungo. Otomo je zaustavio ovu invaziju, a slab mir je ponovo uspostavljen 1535. uz posredovanje šoguna Ašikaga Jošiharua (1511-50, vladao 1522-47) pod uslovom da Ouči vrate određene sporne teritorije u Čikuzenu Otomo Jošiakiju. Ali ovaj sporazum nije mogao da zadrži dva rivala dugo vremena, i do 1543. Jošijaki se žalio da Ouči nisu vratili klanu Otomi njihova prava u lučkom gradu Hakata. Za sada, međutim, primirje je oslobodilo obe strane da skrenu pažnju u potencijalno profitabilnijim pravcima.[3]
Širenje na provinciju Higo uredi
Ouči Jošitaka je iskoristio predah da dokrajči Šoni Sukemotoa (1536). Otomo Jošijaki je krenuo protiv svog mlađeg brata Kikuči Jošitakea (ranije poznatog kao Otomo Šigeharu, umro 1554) koji je preuzeo ovo novo ime nakon što ga je Jošijaki postavio kao fiktivnog naslednika druge tradicijom bogate, ali izumrle porodice šugoa, klana Kikuči iz Higoa. Daleko od toga da bude popustljiva marioneta Otoma, Kikuči Jošitake opredelio se za Oučija i zaratio protiv Jošijakija. Ali Jošitake nije mogao da se meri sa svojim starijim bratom, koji ga je potisnuo da bi ugrabio njegovu teritoriju. Do 1543, Otomo Jošijaki je imao dovoljno vlasti nad Higom da njegovo imenovanje za šugoa u toj provinciji bude priznanje njegovog stvarnog statusa.[3]
Bungo i Higo su bili temelji regionalnog razvoja hegemonije klana Otomo. Ovo rastuće carstvo bilo je ozbiljno poremećeno 1550. pobunom u kojoj je ubijen Otomo Jošijaki nakon što je zapretio da će razbaštiniti svog najstarijeg sina Jošišigea. Nakon ove ozloglašene afere, Otomo Jošišige (1530-1587), poznatiji u istoriji kao Otomo Sorin, postao je glava porodice Otomo.[3]
Rat sa klanom Mori uredi
Otomo Sorin karijeru je započeo kao gospodar nad dvema provincijama. U burnom toku svog života, doživeo je da vidi kako se carstvo Otomo širi na ukupno sedam provincija, a zatim se ponovo smanjuje sve dok ne ostane jedva mali deo Bunga. Otomo Sorin je 30. septembra 1551. uspeo da svrgne Ouči Jošitaku (koji je izvršio samoubistvo) podstakavši pobunu njegovih glavnih vazala koju je predvodio Sue Takafusa (1521-55, poznat kao Sue Harukata od 1552) i postavi za vođu klana Ouči svog mlađeg brata Otomo Haruhidea (umro 1557), koji je bio poznat kao Ouči Jošinaga od 1553. Ali pobuna je uzdrmala kneževinu Ouči do temelja, a novi režim je pao za manje od šest godina. Rubne provincije su se otcepile. Posed koji su Sue Harukata i Ouči Jošinaga dobili uzurpacijom nije se mogao, na duže staze, odbraniti od odlučnih napada njihovog nominalnog vazala, agresivnog Sengoku daimjoa Mori Motonarija (1497-1571) iz provincije Aki, koji je konačno uništio Jošinagu u proleće 1557. godine (bitka za zamak Modži).[3]
Veze sa Portugalcima i hrišćanskim misionarima uredi
Prvi portugalski brod je posetio Bungo još 1544. ili 1545. godine, u danima Sorinovog oca Jošijakija, i portugalski trgovci su uspostavili malu trgovačku postaju u Funaju, gde je daimjo obično boravio; trgovac Diogo Vaz de Aragao je tu ostao skoro pet godina, od 1546. do 1551. Za novog daimjoa Otomo Jošišigea, dolazak trgovačkog broda Duarte da Gama i rezultirajuća poseta misionara Franje Ksavijera u jesen 1551. bili su srećni spoj, koji mu je ponudio priliku da potvrdi vezu između njegove kuće i Portugalaca. Kada je da Gama otplovio za Indiju - sa Ksavijerom na brodu - Sorin se pobrinuo da pošalje ambasadora portugalskom guverneru u Goi, kao i pismo i poklone upućene samom kralju Portugala.[3]
Odnos koji je uspostavljen na ovaj način pokazao se plodonosnim i za daimjoa iz Bunga i za hrišćansku misiju koju je sponzorisao Portugal. Istina je da su portugalski brodovi samo četiri ili pet puta svraćali u Bungo u deceniji od 1551. godine i nakon toga su njihove posete tamo potpuno prestale. Na osnovu pisama jezuitskog misionara Alesandra Valinjana, međutim, poznato je da je Sorin nastavio, uz posredovanje jezuitske misije u Japanu, da stiče „mnoge prednosti i veliku dobit od brodova Portugalaca“, gde god da su se usidrili. Takođe treba napomenuti da je Otomo više puta pisao portugalskoj bazi u Makau tražeći oružje i municiju.[a] Preterana uveravanja o Sorinovoj „gostoljubivosti, počasti i naklonosti“ prema „stvarima Božjim“ i „hrišćanima koji su u mom kraljevstvu“ prate ove zahteve za oružjem. Takođe je poznato da je Otomo Sorin bio jedini japanski velikaš tog vremena koji je dobijao oružje od Portugalaca - zna se da je dobio tri velika topa, dotle neviđena u Japanu[b], pa čak i pomoć portugalskih brodova tokom bitke za zamak Modži (1561).[3]
Otomo Jošišige je, međutim, odbio da se pokori jezuitima da bi obezbedio profitabilne kontakte sa Portugalcima. Što se tiče Sorina, on je prihvatio krštenje tek 1578. posle dvadeset sedam dugih godina pogađanja sa misionarima. Ali u međuvremenu je zaštitio njihov japanski poduhvat.[3]
Pod njegovim pokroviteljstvom, jezuiti su 1555. osnovali sirotište u Funaju, jednom od dva glavna grada Bunga. Bolnica koju je vodio Irmao Luis de Almeida, koji je bio vešt lekar, osnovana je u istom gradu 1557. godine. 1556, kada se Kosmo de Tores preselio tamo iz ratom razorenog Jamagučija i kada su mu se pridružila još dva sveštenika i dva postulanta, Funai je postao sedište hrišćanske misije u Japanu. Sorin je naselio jezuite u „kuće od kedrovog drveta, koje su bile među najboljima u zemlji“ i čak im obećao beneficije od pet stotina dukata godišnje, iako ih nije isplatio.[3]
Naravno, njegovo zalaganje za hrišćansku stvar imalo je najveći odjek u severnom Kjušuu, oblasti kojom je dominirao tokom žestokog rata koji je vodio protiv Mori Motonarija tokom većeg dela 1560-ih. Ali Sorinova reč u ime jezuita čula se čak do Kjota, gde je imao korisne veze na dvoru šoguna.[3]
Vrhunac moći uredi
Krajem 1560-ih, severni Kjušu je bio poprište kolosalnog sukoba, pošto su se vojske Otomo Sorina više puta sukobljavale sa snagama Morija Motonarija, koji nije samo preuzeo teritorije propale porodice Ouči u zapadnom Honšuu. već je takođe nasledio ambicije te porodice na ostrvu Kjušu. U jesen 1569. godine, snage Morija su morale da budu povučene sa tog ostrva kada je njihova matična baza u Honšuu bila ugrožena ponovnim oživljavanjem potomaka njihovih poraženih neprijatelja, kuća Ouči i Amako. Motonarijevi saveznici u Kjušuu su kapitulirali pred Sorinom, koji je preuzeo kontrolu nad provincijama Buzen i Čikuzen, i činilo se da je ceo severni Kjušu bio u vlasti Otoma. Ali Sorin nije uspeo da savlada lukavog i izdržljivog neprijatelja, Rjuzodži Takanobua. Invazione snage koje je poslao 1570. da isteraju Rjuzodžija iz njegove tvrđave Saga u severoistočnom Hizenu odbio je Takanobuov kapetan Nabešima Naošige (1538-1618) u bici kod Imajame.[3]
Ne samo da je Sorinovo napredovanje u Hizen zaustavljeno neuspehom ove ekspedicije, već je Takanobu takođe bio oslobođen svojom pobedom da usmeri svoju pažnju na oblasti koje su ležale zapadno od njegove teritorije. Pokoravajući ili zastrašujući velikaše poput Goto Takaakire, Macuura Takanobua i Arima Harunobua (1567-1612), Rjuzodži je tokom 1570-ih došao da dominacije nad Hizenom.[3]
Rat sa klanom Šimazu uredi
Početkom 1578. godine na jugoistočnom krilu klana Otomo razvila se nova ozbiljna strateška pretnja. Ova pretnja je bila uspon kuće Šimazu, koju su čitav vek mučili nemiri među sopstvenim rođacima, nominalnim vazalima i nepokornom vlastelom (kokuđinima) Sacume i Osumija. Do sredine 1570-ih, Šimazu su uspeli da podvrgnu barone te dve provincije vernosti. Pod vođstvom obnovitelja vlasti svoje kuće, Šimazu Jošihise (1533—1611, vladao 1566-1687 kao daimjo), oni su tada krenuli u ambiciozni program ekspanzije koji je trebalo da transformiše čitav politički sistem Kjušua.[3]
Prva spoljna meta Šimazua bio je njihov stari neprijatelj, porodica Ito iz provincije Hjuga, koja je stekla prevlast u toj provinciji tokom njihove slabosti. Do januara 1578, vojske Šimazu Jošihise i njegovog brata Šimazu Jošihira (1535-1619) su ubedljivo pobedile vazale Itoa, primoravši mladog starešinu te kuće, Ito Jošikatu (1567-98), da pobegne iz Hjuge i zatraži pomoć od njegovih rođaka po majci, klana Otomo. Sorin se povukao kao daimjo 1576. godine, prenevši vlast nad svojim velikim domenom na svog najstarijeg sina Otomo Jošimunea (1558-1605) i primio je hrišćanstvo u avgustu 1578, naredivši potom masovno spaljivanje budističkih i šintoističkih hramova na svojim posedima. Ali Otomo su bili više nego voljni da pomognu Itu. Odgovarajući izazovu Šimazua, odlučili su se na masivnu intervenciju. Kao novi daimjo željan da se dokaže, Jošimune je u kasno proleće 1578. poslao u Hjugu vojsku procenjenu na četrdeset ili šezdeset hiljada ljudi. Međutim, ova ogromna, ali razjedinjena i nedisciplinovana vojska zadržana je od snaga klana Šimazu pod zidinama zamka Takadžo, a zatim namamljena u zasedu i uništena u bici kod Mimigave (10. decembra 1578).[2][3][5]
Posle poraza većina lokalne vlastele u provincijama Čikuzen, Čikugo i Higo potražila je zaštitu pobedničkog klana Šimazu ili klana Rjuzodži, koji je takođe bio u usponu. Teritorija klana Otomo naglo se smanjila, ali ipak je preživeo poraz kod Mimigave. Primirje između klana Otomo i klana Šimazu potpisano je 1580. posredovanjem Oda Nobunage. Paradoksalno, poraz klana Otomo kod Mimigave najviše je iskoristio Rjuzodži Takanobu, njihov zapadni sused, da se proširi na provinciju Hizen. Do 1581. učvrstio se u toj provinciji, čime je neposredno ugrozio klan Šimazu u provinciji Sacuma i time za neko vreme odvratio njihovu pažnju od klana Otomo.[3]
Pad provincije Bungo uredi
Posle sloma klana Rjuzodži u bici kod Okita Navate (1584), Otomo Jošimune pokušao je zauzme provinciju Čikugo, ali ova slabo organizovana kampanja (od jeseni 1584. do jeseni 1585) nije donela nikakve rezultate, izuzev što je dala povod za obnovu rata sa klanom Šimazu, koji je bio na vrhuncu moći. Do proleća 1586. posedi klana Otomo spali su samo na provinciju Bungo, koja je bila osiromašena, a preostali vazali bili su samovoljni, nesložni i demoralisani. Razjedinjenost je dodatno pojačalo širenje hrišćanstva pod zaštitom vladajuće porodice; od 1584. do jeseni 1586. čak 20.000 stanovnika primilo je hrišćanstvo, što je ozlojedilo mnoge budističke velikaše. U očajanju, Otomo Sorin se u proleće 1586. obratio za pomoć regentu Tojotomi Hidejošiju, koji je do tog trenutka ujedinio više od 40 japanskih provincija. Hidejoši je u svojstvu carskog regenta poslao naređenje klanu Šimazu da smesta prekine rat ili snosi posledice, našta je klan Šimazu 15. avgusta 1586. naredio opštu mobilizaciju. [3]
Ofanziva klana Šimazu na provinciju Bungo počela je 1. decembra 1586. Međutim, špijuni klana Šimazu su već godinu dana ranije počeli da pridobijaju na svoju stranu pojedine vazale klana Otomo, koji nisu bili pod direktnom kontrolom vođe klana i povezani sistemom uzimanja talaca, kao u većini klanova doba Sengoku, već su činili labavu koaliciju velikaša. Kada je napad počeo, čitav južni front klana Otomo odjednom je popustio, pošto je većina vazala listom prišla napadaču. Šimazu Ijehisa ušao je u Bungo iz provincije Hjuga sa svega 3.500 ljudi, ali se njegova vojska usput povećavala prilivom trupa izdajnika, dok je Šimazu Jošihiro predvodio napad sa zapada, iz provincije Hizen. Rasulo klana Otomo pokazalo je zastarelost njihovog sistema uprave, zasnovane na labavom savezu vazala, kao u srednjem veku. Otpor je pružen na samo tri mesta - kastelan zamka Togamure, Saiki Koresada, branio je istočni Bungo, bivši daimjo Otomo Sorin branio je zamak Usuki na obali mora uz pomoć dva topa od 97 mm dobijena od Portugalaca u srećnija vremena (i proročki nazvana Uništitelji Provincija), dok je hrišćanski samuraj Paulo Šiga (Šiga Taro Čikacugu, kastelan zamka Oka), ometao napadače gerilskim prepadima.[3]
Vladajući daimjo, Otomo Jošimune, izašao je na bojište samo jednom. U januaru 1587, zajedno sa pomoćnom vojskom koju je dobio od Tojotomi Hidejošija, pokušao je da razbije opsadu zamka Curuga (Tošimisu), koji je bio poslednja prepreka osvajaču na putu za Funaj, prestonicu Bunga, ali je strahovito potučen u bici na reci Hecugi (sada Ono).[3][6] Posle ovog poraza, Otomo Jošimune napustio je Funaj i pobegao u Buzen, prepustivši Bungo neprijatelju.[v][3]
Hidejošijeva invazija Kjušua uredi
Za to vreme, glavnina Hidejošijeve vojske, oko 200.000 ljudi iz 37 provincija, koja je išla u pomoć klanu Otomo, tek se okupljala. Na vesti o njenom približavanju, Šimazu Jošihiro napustio je Funaj 22. aprila 1587. i povukao se na jug, a dva dana kasnije snage klana Šimazu napustile su Bungo i povukle su se u Hjugu i Hizen, povlačeći se putem kojim su došle. Hidejoši je prešao na Kjušu 5. maja i napredujući zapadnom obalom ostrva, za manje od mesec dana stigao je u provinciju Sacuma, ne nailazeći usput na otpor pošto mu se pridružila većina lokalnih manjih feudalaca - Arima Harunobu, Rjuzodži Masaje, Macuura Takanobu. Vojska njegovog polubrata Hašiba Hidenage, koja je napredovala istočnom obalom, naišla je na otpor kod zamka Takadžo u provinciji Hjuga, gde je glavnina vojske klana Šimazu uništena u bici 24. maja 1587. Ova bitka je odlučila kampanju. Dana 13. juna 1587, sam Šimazu Jošihisa predao se Hidejošiju.[3][6]
Posle pobede nad klanom Šimazu, u julu 1587. Tojotomi Hidejoši potpuno je preuredio granice feudalnih poseda na ostrvu Kjušu. Glavna porodica severnog Kjušua, kuća Otomo - za čije je dobro, navodno, Hidejoši intervenisao na ostrvu - morala je da se zadovolji smanjenim posedom: izgubivši bilo koje tradicionalno pravo koje je imao na druge provincije, Otomo Jošimune je potvrđen samo kao daimjo provincije Bungo. Ovo je još uvek bio značajan domen (procenjen, prema novom sistemu kokudaka, na 378.000 kokua), ali je bio daleko od „carstva sa sedam provincija“ koje je Otomo Sorin nekada sakupio. Da im je Sorin i dalje bio glava, Hidejoši bi možda bio velikodušniji prema klanu Otomi, ali „Kralj Francisko od Bunga“ je umro 29. juna 1587, navodno nakon što je odbio Hidejošijevu ponudu provincije Hjuga kao apanaže.[3][6]
Pad klana Otomo uredi
Zbog kukavičkog držanja Otomo Jošimunea tokom prve japanske invazije Koreje (1592), kada je ignorisao poziv u pomoć od Prve divizije Koniši Jukinage posle pada Pjongjanga, Tojotomi Hidejoši je 1593. konfiskovao posede klana Otomo, koji je tako prestao da postoji.[3][4]
Istaknute ličnosti uredi
Važnije bitke uredi
- Bitka za zamak Modži (1557−1561)[2]
Napomene uredi
- ^ U prvom pismu, Sorin traži „deset tovara (oko 60 kg) dobre šalitre svake godine“, kako bi „tiranin Jamangučija“, naime, Mori Motonari, bio oteran. U drugom se žali zbog gubitka topa koji mu je poslat u brodolomu i hitno traži drugi.
- ^ Takozvani Uništitelji Provincija - jedan je zarobljen posle bitke kod Mimigave 1578, a dva su poslužila za odbranu grada Usuki 1586.
- ^ Pokazujući isto ono kukavičko držanje koje će ga u Koreji 1593. koštati časti i poseda, i dovesti do ukidanja klana Otomo.
Reference uredi
- ^ Blek, Džeremi (2006). Enciklopedijski Istorijski Atlas Sveta. Beograd: Mono&Manana. str. 267. ISBN 86-7804-042-4.
- ^ a b v Turnbull, Stephen R. (2002). War in Japan 1467-1615. Oxford: Osprey. str. 35—37. ISBN 1-84176-480-9. OCLC 50564411.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h The Cambridge history of Japan. 4. John Whitney Hall, 耕造. 山村. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 1988—1999. str. 305—358. ISBN 0-521-22352-0. OCLC 17483588.
- ^ a b Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 73. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.
- ^ Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 272—275. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.
- ^ a b v Turnbull, Stephen R. (2000). The samurai sourcebook. London. str. 237—240. ISBN 1-85409-523-4. OCLC 44910809.