Komponencijalna analiza

Komponencijalna analiza je metod u semantici, delu lingvistike koji proučava značenje reči. Komponencijalna analiza se može definisati kao rastavljanje značenja na osnovne jedinice, koje se nazivaju semantičke komponente. Ovakav pristup, u kojem je u fokusu atomizacija, karakterističan je za lingvistički strukturalizam.

Semantičke komponente (seme) definišu se kao univerzalni atomizirani koncepti. Semantičari su pokušali da utvrde različite vrste semantičkih komponenata i da naprave listu svih koncepata od kojih se može sastojati značenje. Međutim, konačna lista semantičkih komponenata nikada nije utvrđena.

Komponencijalna analiza je pogodna za upoređivanje dva značenja jedne lekseme ili dva značenja dveju leksema. Stoga je korisna u izradi rečnika, u poređenju više jezika, kao i u metodici nastave stranih jezika. Rezultati istraživanja sa komponencijalnom analizom koriste se i u računarskoj lingvistici, sa ciljem da se ljudski jezik učini razumljivim mašinama.

Škole komponencijalne analize

Semantičari su isprva smatrali da se sastavne komponente značenja ispoljavaju binarno, prisustvom (+) ili odsustvom (-). Primer komponencijalne analize leksema muškarac, žena, dečak, devojčica dat je u tabeli:

Sema	muškarac	žena	dečak	devojčica
odraslo	+	+	-	-
muško	+	-	+	-
žensko	-	+	-	+

U srbističkoj semantici komponencijalna analiza ne podrazumeva binarnost, tj. semantičke komponente se na izražavaju prisustvom (+) ili odsustvom (-), već se uvek popisuju samo prisutne seme. Na primer, leksemu zub čije je osnovno značenje "svaka od pločastih ili klinastih koščica prevučenih gleđu u vilicama čoveka i većine drugih kičmenjaka koje služe za kidanje i sitnjenje hrane" možemo razložiti na sledeće semantičke komponente:

zub = koščica + pločasta + klinasta + u vilicama čoveka + u vilicama drugih kičmenjaka + prevučenih gleđu + služi za kidanje hrane + služi za sitnjenje hrane.

Nisu sve ove seme jezički relevantne; iako sve one sadrže određene informacije, samo od nekih nastaju nova značenja ili nove lekseme. Druge reči i izrazi nastaju kod lekseme zub u semi oblika (npr. zub na vilama, viljuška sa zubima) i semi funkcije (npr. zub vremena). Neproduktivna je sema boje (bela boja zuba).

Judžin Najda razlikuje tri tipa semantičkih komponenti: zajedničke, dijagnostičke i dopunske.

1. Zajedničke komponente su one koje pripadaju svim leksemama koje se porede (npr. ako poredimo reči vrabac, lasta, golub zajedničke komponente bile bi „ptice“, „imaju perje“, „imaju sposobnost letenja“).
2. Dijagnostičke komponente su zajedničke samo nekim leksičkim sadržajima koji se porede (npr. kod leksema vrabac, lasta, golub dijagnostička komponenta „ptice selice“ važi samo za lastu, ne i za vrapca i goluba).
3. Dopunske komponente su obično konotativne (mada mogu da budu i denotativne, ali su u tom slučaju neobavezne), pa tako ne mogu uticati na formiranje distinktivne veze između dva leksička sadržaja (npr. glagoli cičati i vrištati su sinonimi, iako se radnja označena prvim glagolom obično vezuje za žene).

Leonard Lipka razlikuje sedam vrsta semantičkih obeležja: denotativna, konotativna, relaciona, prenosna, deiktička, distinktivna i inferencijalna.

1. Denotativna obeležja su najvažnija i ona su uvek prisutna ili odsutna. Tako je u paru žena – mačka denotativno obeležje +/-ljudsko.
2. Konotativno obeležje odnosi se na različite tipove markiranosti, npr. „arhaično“, „familijarno“, „šaljivo“. Tako je u paru at – konj konotativno obeležje +/- arhaično.
3. Relaciona obeležja iskazuju odnose između pojmova iskazanih leksemama, kao što je leksema otac u odnosu roditeljstva prema leksemi sin.
4. Prenosno obeležje: u rečenici Pio je jabuku. semantičko obeležje +tečno, odnosno –čvrsto prenosi se sa lekseme piti na leksemu jabuka, pa se otuda u navedenoj rečenici pod jabukom podrazumeva sok od jabuke, a ne plod.
5. Deiktička obeležja odnose se na prostorne i vremenske relacije među pojmovima označenim leksemama, npr. sada dolazi posle onda.
6. Distinktivna obeležja su krucijalna, budući da su u pitanju obeležja koja unose razliku u značenju između dve lekseme. U distinktivna obeležja ulaze sva obeležja sem inferencijalnih.
7. Inferencijalna obeležja su neobavezna, zavisna su od jezičkog i vanjezičkog konteksta.

Ruski leksikolozi imaju drugačiji pristup. Oni razlikuju: kontekstualne seme, semantičko-sintaksičke seme, tematske seme i fonske seme.

1. Kontekstualne seme su seme koje se ostvaruju samo u posebnim kontekstima, npr. leksema otac u značenju „osnivač“ u primeru Žukovski – otac moderne aerodinamike.
2. Semantičko-sintaksičke seme: određena leksema dobija različite seme ako se upotrebljava uz različite dopune, npr. predsednik partije, predsednik države, predsednik šahovskog kluba.
3. Tematske seme su informacije koje leksema dobija u vezi sa opštim značenjem reči. Npr. informacija da je leksema vojskovođa u vezi sa vojskom.
4. Fonske seme su kulturno-istorijske asocijacije koje leksema nosi sa sobom. Npr. ruska leksema komandirovka podrazumeva službeni put za koji se dobijaju dnevnice.

Mane komponencijalne analize

Razlaganje značenja na semantičke komponente daje odlične rezultate sa konkretnim pojmovima. Međutim, nemoguće je primeniti ovu metodu kod apstraktnih pojmova, s obzirom na to da je nepoznato od čega se sastoje ljubav, ponos, sreća, tuga. Zatim, nije utvrđena lista sema koja bi obrazovala sva značenja svih reči u nekom jeziku. Uz to, iako se prvobitno smatralo da su semantičke komponente nedeljive, ispostavilo se da se određene seme mogu dalje razlagati na sitnije delove, odnosno da je određivanje toga šta je jedna sema nedovoljno precizno.

Kao teorija, strukturalistička semantika je danas ustupila mesto kognitivističkim pristupima. Ipak, metod komponencijalne analize danas ima praktičnu primenu u komparativnim istraživanjima, u translatologiji, u leksikografiji i računarskoj lingvistici.